Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

књижевног довело је до раскида не само са хиљадугодишњом
црквенословенском писменошћу, него и са српском народном
епском поезијом, до неразумијевања и отуђења од језика епике.
Увођење “народног” језика као књижевног, умјесто јединству, по-
служио је “простонародном” стварању нових, вјештачких језика.
Уведени принцип промјенљивости у српски језик и писмо
створио је претпоставке за даљу разградњу српског језика и пис-
ма. Настала су нова раслојавања српског језика према политич-
ким стапањима и раслојавањима глобализације.
Сврха спровођења принципа Вукове реформе, тачније рево-
луције, прилагођавање језичке ствраности “практичним потреба-
ма”, заправо је била одбацивање језика вишег сталежа и цркве. Вук
на много мјеста напада и омаловажава више сталеже, као у свом
познатом чланку “Виша класа народа нашега”, због чега је у кому-
низму мит о Вуку узгигнут до култа – човјека из народа који је по-
биједио вишу класу, што најбоље говори о духу Вукове реформе-
револуције.
Укидањем културе језика коју је развијао виши сталеж, разо-
рена је структура и сложеност језика. Реформом је избрисана срп-
ска изграђена философска, богословска и филолошка терминоло-
гија, те се морало ослањати на њемачке и друге темеље. Отворено
је поље за уплив страних ријечи и израза, многобројних појмова
за које у простонародном језику није било одговарајуће замјене.
Принципи Вуковог правописа данас представљају допринос
и политици глобализма, стварању културе глобалне једнообра-
зности и просјека. Архитекте глобализма могу да завиде српском
вуковском моделу правописа, као најпрактичнијем принципу
прилагођавања опште и високе писмености потребама прогреса,
естетици и култури максималне економичности, профилу и по-
требама савременог просјечног потрошача, који срубљују сложе-
ну древну ортографију до свог просјека, с циљем да се сви опи-
смене без труда, преко ноћи, убрзано, мимо традиционалних то-
кова и смисла писмености и језика.
Принципима вуковске реформе извршено је поравнавање све-
га са свачим, брисањем разлике између пијачног и професорског,
световног и светог говора. Вуковом реформом уведен је принцип
промјенљивости правописа и назива језика, али и својеврстан
принцип непромишљања о језику. Писмо је сведено на вјештину
чулног регистровања гласова, а језик је упрошћен, чиме је и ми-
шљење угрожено, свођењем на раван инстиктивног.
Тековина вуковског наслеђа је и “полемика” путем потсмијеха.
Вук је противнике “побјеђивао” подсмијехом, а не научним аргу-
ментима. Није се обраћао ученом сталежу, већ паланачком про-
сјеку, читачима жуте штампе, револуционарно насторјеним инте-
лектуалцима, и издавачима који су и тада тражили скандале и
сензацију. Тако је, поред простонародног језика, у наш културни
живот убачен и примитивизам, утемељен на пакости, исмијава-
њу и омаловажавању неистомошљеника.
Прекидање вјековног културног и религиозног континуитета,
преиначење вјековног смисла превода Светог писма, избацивање
из српског језика и ријечника ријечи и појмова који изражавају
духовну димензију живота, мисаону и метафизичку страну чо-
вјековог бића, а прикупљање простачких израза и ријечи, који
подстичу на примитивне пориве и навике, довољно говори о
мрачној мисији Вукове реформе, као и његових свјесних и несвје-
сних следбеника.
Усвојени принципи и идеје Вукове реформе писма и језика
произвели су у Срба укупне антикултурне процесе, погрешне
претпоставке вођења културне, али и националне и државотвор-
не, политике. Они су довели српски народ до трагичних југосло-
венских културних и државних пројеката, који га и данас воде
путем културно-историјиског и националног нестајања.
Једини пут опстанка српског језика и народности, и спас од
коначног нестајања у југословенском језичком вавилонском вр-
тлогу, јесте пут повратка православним, црквенословенским,
светосавским, ћирило–методијевским источницима предања
писмености и језика. Потребно је обнављање и успостављање
прекинутог историјског духовног и културног континуитета.
Тако бисмо повратили јасну и потпуну представу о својој про-
шлости, а тиме и своје будућности. Тада, као народ древне кул-
туре, не бисмо као очеве писмености славили реформаторе и
богоборце, већ богомнадахнуте Свете оце и учитеље цркве, који
су српски народ благословилии просвећивали светим Словом и
писменошћу.

Литература:
1. Свети Василије Велики – Беседе, Света Царска Лавра Хиландар,
библиотека Хиландарски путоказаи; Света Гора Атос 2002.г.
2. Меша Селимовић: За и против Вука, БИГЗ, Београд- 1987.
3. Вук Стефановић Караџић: Сабрана дела, Преписка I (1811-1821),
“Просвета”, Београд, 1988.
4. Вук Стефановић Караџић: Сабрана дела, Преписка II (1822-1825),
“Просвета”, Београд, 1988
5. Јован Скерлић – Историји нове српске књижевности, Београд
6. “Граматички и полемички списи Вука С.Караџића” књига 3.;
свеска 2.; Штампарија Краљевине Србије, Београд 1896.
7. Лаза Костић:Основа лепоте у свету са особитим освртом на
српске народне песме – Летопис Матице српске 1880.г.
8. Константин Јиречек: Историја Срба I-II. “Слово љубве”,
Београд, 1978.