Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

Срба, Даничића и Караџића, са пет хрватских и једним словенач-
ким представником, о кодификацији народног српско-хрватског
језика као говорног стандарда и књижевног језика.
Идеја Бечког књижевног договора била је да се србизацијом
хрватског мањинског дијалекта и двоименовањем српског језика
у српско-хрватски, постепено изврши унијаћење већинског пра-
вославног српског становништва. Србима је требало наметнути
простонародни дијалект за књижевни језик, а писмо уподобити
хрватској латиници. Хрвати су већ почели да користе народни је-
зик као књижевни, уз, наравно, и латинично писмо; дворска кан-
целарија је, још од времена Марије Терезије, форсирала увођење
простонародног језика. Језик латинске верске традиције и патри-
ција био је латински, тако да код Хрвата није долазило до прекида
са аристократским и религиозним римокатоличким наслеђем.
Српско-хрватски језичким пројектом римокатоличка мисија
је одвајала Србе од Православне цркве и православне већине –
царске Русује, а приближавању поунијаћеним Словенима-Хрва-
тима. Бечки књижевни договор је прихваћен у Хрвата, а Вук Ка-
раџић 1861. године проглашен је за почасног грађанина Загреба.
У прозелитском процесу било је потребно да се српски алфа-
бет, фонетски и бројем писмена, уподоби хрватској латиници, ра-
ди лакшег приближавања и прелажења православних Срба на ла-
тинично писмо. Прво је кренуло избацивање карактеристичних
српскословенских и црквенословенских слова која су га повези-
вала са правописом православног словенског свијета. Вук Кара-
џић је 1845. године ту идеју формулисао овако: “Ми сви ваља да
се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако
једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати
од латинскијех слова словенским и од словенскијех слова латин-
скима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну
књижевност”.
Језички пројекат асимилаторске и прозелитске политике Беч-
ког вора и римокатоличке мисије, прилагођаван је идеологији срп-
ских рационалиста и револуционара о народном језику, као осно-
ви националног идентитета и права. Српски реформатори су тако
обављали посао римокатоличке мисије, тј. римокатоличког мен-
тора српских реформатора, Јернеја Копитара. “Чистили” су срп-
ски језик од православних “наслага” црквенословенског језика и
писма, стандардизовали простонародни језик као књижевни, по-
тискивали српско писмено предање Православне цркве из “нове
српске књижевности”, одвајали православне Србе од православ-
них руских професора и уџбеника.
Увођењем у српско-хрватски пројекат, релативизован је кул-
турни и верски идентитет српског народа. Вук је реформу језика
релативно брзо спроводио, без обзира на отпор Српске право-
славне цркве и српских културних институција. Вук је обавио за-
датак “чишћења” српског језика од црквенословенских “наноса”
и враћање у “предправославно”, “југословенско” стање “природ-
ног језика“. Древно српско писмо је фонетски (гласовно) изједна-
чио са хрватском латиницом, а књижевни језик свео на простона-
родни.
Политички српски национализам, заснован на језику и пле-
менској политици наметања српског имена хрватском језику, ван
православног предања и религиозно-историјских посебности (ре-
цимо, Вуков текст “Срби сви и свуда”), за римокатоличке инте-
грације Словена није представљао сметњу.
Римокатолички мисионари подстицали су Вука и на сакупља-
ње народних пјесама, ради прављења пандана црквеној књижев-
ности и језику. То је Вуковој реформи донијело највећу популар-
ност, и на тој слави, слави “народне књижевности”, он је однио
побједу. Значајним европским писцима, попут Гетеа, Вукови по-
кровитељи, попут Копитара, нудили су народну књижевност, да
о њој пишу и прикажу је као алтернативу црквеној литератури.
Српска епска поезија злоупотребљена је и пред српском јавношћу,
и приказана је као Вукова свјетска слава.
Вук је упрошћено примијењивао језичке принципе европских
рационалиста, као што је принцип њемачког граматичара Јохана
Кристофа Аделунга: “Пиши као што говориш”, који су Вукове при-
сталице касније програмски приписивали Караџићу. Принцип
упрошћавања језика и писма, у циљу максималне функционал-
ности и српско-хрватског споразумијевања, коришћен је зарад
српско-руског удаљавања.
Вуково преузимање латиничног слова Ј већина Срба памти
кроз комичну анегдоту из Вукове реформе “неког црквеног је-зи-
ка”, којим је замијенио “сувишну и стару” црквенословенску “оп-
терећујућу” ортографију, и направио ред у “хаотичном” српско-
словенском правопису. У ствари, он је избацио битна српскосло-
венска слова, која су имала своју прецизну функцију у одговарају-
ћим контекстима. Зато је Црква била против увођења латиничног
слова Ј, то јест против замјењивања и избацивања из српског пра-
вописа црквенословенских слова богате предањске ортографије,
то јест прекида са традицијом православне писмености. Тиме је
нарушена сложена структура ћириличног правописа, такозвана
“двојезичност”, која је онемогућавала злоупотребу народног јези-
ка, док је истовремено подржавала укупност српског језика, и
оног “вишег” и оног “нижег”.

Југословенски језички пројекат
После рушења Хазбуршке монархије у Великом рату, Београд као
ратни побједник практично спроводи Бечки књижевни договор,
пројекат вавилонског мијешања језика и народа, релативизујући
религију кроз синкретистички југословенски екуменизам. Југо-
словенским језичким пројектом спровођена је и латинизација
српског писма, успјешније него у Хазбуршкој монархији или под
мјерама аустромађарске окупације.
Док је у Аустроугарској римокатоличка мисија потискивала
ћирилично писмо, културним и политичким институцијама Кра-
љевине Србије овладавали су кадрови слободнозидарских и ре-
волуционарних усмјерења, припремајући терен за извођење свог
југословенског културно-политичког пројекта.
Такав културни званичник Краљевине Србије био је и Јован
Скерлић, који се залагао да се, зарад југословенства, Срби одрек-
ну ћирилице, а Хрвати ијекавског изговора и да пређу на екавски.
У својој Историји нове српске књижевности, у којој је негирао
вриједности српске православне средњовековне књижевности,
Скерлић пише да се “старе преграде руше, стапају се народи и
културе једне српско-хрватске књижевности”. На другом мјесту
наставља: “Наша култура и књижевност почињу од XVIII века,
излажење из Средњег века и улажење у модерно доба, одвајање
од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне
црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књи-
жевности”.
Скерлић је умро 1914. године не доживјевши спровођење сво-
јих идеја у дјело 1918. Оне се нијесу у потпуности оствариле у Кра-
љевини Југославији, али јесу у СФР Југославији, збијањем римо-
католичких и револуционарних редова. Године 1954. организован
је Новосадски књижевни договор, којим је покушано потпуније
уједначавање хрватског и српског на правописној и терминоло-
шкој основи. Плодови тог договора уродили су на српској страни,
прелажењем већине Срба на латинично писмо.

Прећутно о новосадском договору
У свом раду “Новосадски договор – удружени злочиначки поду-
хват”, професор Жељко Филиповић наводи, у српској лингви-
стичкој историји прећутане, чињенице о том договору. Филипо-
вић, поред осталог, пише:
Године 1954. комунистичке власти задале су најснажнији уда-
рац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског “договора”./.../
Данас видимо шта је иза себе оставио тај “договор” (необјавље-
ни циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање
хрватском латиницом), а за шта се пред народом издавао (обја-
вљени циљеви – “равноправност писама и богатство двоазбучја”).
Документ је народу приказан као “договор књижевника и лин-
гвиста”, који су се у јавности и појавили као његови потписници.
Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у
представи за јавност, и употребљени су да својим звучним име-
нима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза
ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени
стварни наручиоци и наредбодавци – највишем државном и поли-
тичком руководству!
Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство
улогу државних власти у организовању тог “договора”, а што је
српска страна – прећутала:

Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz
1912, održan je, pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih po-