Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

гословенског бјежања од свега православног, црквенословенског,
ћириличног, источно-византијског, ка римокатоличком, латин-
ском, западноевропском.
Историја нам свједочи, а и сами смо свједоци, да је Вуков је-
зички принцип био замајац језичког југословенског мијешања,
преименовања и нестајања српског језика и писма. Језик и пра-
вопис препуштени су “слободно-демократском” начелу, култури
максималне економичности и функционалности; тако су поста-
ли основа “вавилонске пометње” у “лонцу за топљење” глобали-
зма, а не очувања српског националног идентитета и језика.

Гасити ватру бензином
Вуков Рјечник је речник реалија села, “далеко од градова”, без
обзира што је веома значајан и мада је постао средство и основа
националне културе, пише Меша Селимовић. И данашњи сукоб
српско-југословенских “језика” није друго до сукоб различитих
речника “реалија села”, пресељеног у градове и школе као “основа
националне културе”.
Погубно је бранити ћирилицу и српски језик принципима
Вукове реформе, средствима њиховог потирања. Бранити Вуко-
вим принципом српски правопис од новокомпонованих право-
писа је исто што и гасити ватру бензином. Позивати се на рефор-
маторе који су двоименовали српски језик и покренули процес
југословенског вишеименовања српског језика, сравнили “нову
ћирилицу” са хибридном хрватском латиницом, значи прикри-
вати узроке и мазохистички се борити са последицама, фатали-
стички остајући на погрешним полазиштима српског правописа
и језика. Српско лингвистичко лицемјерје и даље превазилази
праксе преименовања српског језика југословенских језикосло-
ваца. Наши лингвистички лицемјери мијењају име Ћириловог
писама, ћирилице, у “Вукову ћирилицу”, реформисану и скраће-
ну “ћирилицу”, као почело српске ћириличне писмености, скра-
ћујући јој вијек, а Вука проглашавајући “оцем српске писмено-
сти”. Свјесно и богоборно они тиме одбацују творце српске пи-
смености, Свете Ћирила и Методија, који су положили животе
управо у борби за словенску ћириличну православну писменост.

Београдски новоговор
Последице вуковске језичке и културне револуције и даље раза-
рају српски језик. Југословенски новоговор, настао на вуковским
принципима наметања простонародног говора, еволуирао је у
подстицање простачког говора. Стандард је језик који се ствара
и формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али ву-
ковским принципима он се до данас у Срба спроводи обрнутим
правилом, увођењем језика улице у школу и књижевност.
Најактивније грађен у стогодишњој престоници Југославије
и југословенства – Београду, неутралан, ван српских нагласака и
наречја, доследан вуковским принципима упрошћавања, супро-
стављен црквенословенској традицији, али и народном говору,
београдско-југословенски новоговор води најгорој пошасти, ба-
нализовању смисла језика.
Говор нове површности генерација отуђених од народног и
црквеног језика, прилагођен кафанском и уличном жаргону, уто-
лико опаснији јер се крије под лажном заставом “српског језика”,
гута Београд и Србију, стремећи да поравна преостале, преиме-
новане и непреименоване, српске говоре.
Вавилонско расијање језика била је Божја казна, али и благо-
слов, јер је циљ био да помути језике оних који граде кулу упркос
Богу. Библијском логиком, пошаст данашњег четвороименовања
или шестоименовања српског језика, можемо разумјети и као
благотворну казну због скрнављења и одрицања свештеног цр-
квенословенског језика и правописа, светог слова светих право-
славних предака. Можемо га схватити и као брану од архитеката
неког новог југовавилонског мултирелигиозног пројекта и југо-
словенског језика.

Његош и Вуков језик
Однос Вука Караџића и владике Петра II Његоша можемо по-
сматрати као однос Вукове реформе и Православне цркве, иако
постоји устаљено мишљење да су Вук и Његош били другови по
перу и правопису. Однос Вука и Његоша програмски је површно
представљан. Прећуткивана су њихова суштинска размимоила-
жења, док је однос Вука и Доситеја Обрадовића програмски пред-
стављан као ривалитет два европска идеолошка праваца, између
којих је пожељно да се Срби опредјељују.
Владика Његош јесте употребљавао народни језик, али не на
Вуков начин, као мјеру и извор књижевног језика, при чему Ву-
кову реформу и правопис никада није признавао. Његош је остао
вјеран црквенословенској и славеносербској ортографији и је-
зичкој традицији. Супротно Вуку и Даничићу, Његош управо на-
ставља православно предање црквенословенског, ћирилометоди-
јевског правописа, које су они прекинули. Зато је Његошево дјело
“превођено” на савремени српски. Зато се данас “Горски вијенац”,
а поготову “Луча микрокозма”, штампају уз тумачења обимнија
од самог дјела.
Његош, иако највећи српски пјесник, и на народном језику,
ниjе видиo основе народности и националне свијести само у је-
зику, већ прије свега у вјери, у Косовском завјету и православом
предању. Његош позива превјерене суплеменике на повратак
свом роду и племену, али не само преко језика и крвне заједнице,
већ путем православних предака. Он их призива свештеним је-
зиком и писмом, витешким дјелом и подвигом предака палих “за
крст часни”.
Када је Вук тражио подршку митрополита Петра II Његоша за
свој превод Новог завјета, јер је није добио од митрополита Сте-
фана Стратимировића (који је, по месту на коме је био, имао ва-
жност патријарха Српске цркве и који је био највећи противник
Вукове реформе), Његош му писмом одговара: “Ја бих био веома
рад да се није ополчила српска јерархија на ваш превод Новога
Завјета. У том послу неима се рашта моје мненије тражити,
јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би
требало занимам. Стога моје мненије не би важило ништа како
неопитно и неосновно”.
Однос владике Његоша према црквеној традицији и просвје-
титељским-рационалистичким идејама тог времена, јасно се ви-
ди и из писма из 1837. године кнезу Милошу Обреновићу, у којем
он захтијева од кнеза Милоша да не штампа дјела Доситеја Об-
радовића, који је био персонификација српског антицрквеног, то
јест модерног европског, духа, називајући га непријатељем рода
српскога, и подлим оружјем непријатеља православне вјере.
Наведимо још једну преписку владара двије српске државе
тога доба, кнеза Милоша Обреновића и владике Петра II Његоша.
Милош је писао Његошу 20. октобра1836. године:
“Има једна рђава секта, вуковска названа, која дебело ‘јер’ из-
оставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не
буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту
и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста
врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта
изостављањем дебелог ‘јер’ и увођењем некаквог ‘ј’ одводи од пра-
вославља и приводи к римокатоличанству (Познат ће Вам бити
кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та уче-
нија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући
ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да
не дође до нечастивих ушију). Та је секта и овде била почела исто
учење распрострањивати, но ја сам то усогласију с Г. Митрополи-
том Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове
књиге уватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши”.

Иако штампа књиге у Европи и путује Европом, Његош је “тра-
гични јунак косовске мисли”. Поруке и визије његовог дјела ни-
јесу усмјерене Риму, Бечу и Загребу, већ Пећкој патријаршији и
Призрену, историјској слави Немањића и Хребљановића, Висо-
ких Дечана и Студенице. Његоша не води југословенска идеја и
српско-хрватски Бечки договор, већ Косовски завјет. Зато Ње-
гошев језик и писмо, као најбоље решење за формирање српског
књижевног језика и правописа, није био прихваћен од тадашњих
српских, тј. већ југословенских лингвиста, ни од Вука и његових
сљедбеника. Можемо рећи да је у односу на усмјерење и ставове
тадашњих србојугословенских рационалиста и револуционар-
них реформатора српског језика и правописа, Његош био тра-
гични јунак православне староставне црквенословенске мисли
језика и писма.
Да су Његош и Вук до данас остали два различита језичка и
духовна правца најубједљивије и надахнуто образлаже Меша Се-
лимовић у својој студији “За и против Вука”: