Путописи
01. 01. 2019
Бојан Памучар

С десне стране правог одговора

“Далеко одавде има једна висока планина, у оној планини једна
лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној тици моје је
јунаштво…”
Има код Толстоја једна књига, Детињство-дечаштво-младост,
у њој глава двадесет и пета: Ја се упознајем, у глави пасус:
И одједном осетих нешто чудно: сетих се да је све ово што
се сад дешава са мном понављање онога што је једном било: и
тада је исто као сад падала киша и залазило сунце иза бреза, и ја
сам гледао у ЊУ, и она је читала, и ја сам је магнетисао, и она се
осврнула, и чак сам се сетио да је то раније већ једном било.
Је ли могућно да је она – ОНА, помислих ја. Је ли могућно да
већ ПОЧИЊЕ.

Улазак
Пред вратима зоре, за леђима, у једрима, зар је могућно да улазим,
да је ово улазак. И види се, и веди, зна, да јесте.
И осећа се узбуђење преласка маргине заборава, нема узми-
цања пред вратима, нема утицања, из свог средишта нико се није
отргао, побегао.
Пред зором која се пружа за нама као да нас сустиже, хоризонт
појачава узбуђење, осећај судбоносног.
Одмах је ту, иза.

Познање
Крај Газиместана, у оку олује.
Савршено место за савршену битку.
Голеч планина, какав је силазак и поглед Бан на силу турску само
имао.
Све замишљено, прочитано, измаштано, сањано, преспавано,
као да је живо, као да је ту, у тлу, стени, облаку.
Равно је, али не као остале равнице. Благо набрано, скоро
неприметно, као тканина сна, као да је неко овлаш превукао руком,
не узимајући нигде превише, не остављајући нигде премного.
Склад.
Да ли је могуће?
Да ли је све стало у овај калеж? Тренутно.
Или лије за нама, као дан за даном. Као љубав.

Чудеса
Прво земља, па стена, па облак.
Вода долази после, бистра, светлост у њој, живост и скричавост
шумора.
У облаку привиђаш свод цркве, брод припрате.
Чини ти се.
У стени изнад Бистрице град у камену, куле, село. Чини ти се.
У обронцима видиш рушевине градова. Чини ти се.
Свуда привиђења.
У облаку, камену, води.
Овај поток је већ био, већ призван, осећан.
Ова земља је већ била, већ неколико пута у прошлости, у
аористу.
И рече Господ. И би дан, јутро прво.

Игуманија
Прво се чује. Бистрица, хучна. Птице, незамислив пој.
Као на Острогу, у јутро пред празник Светог.
И монахиње се не виде у служби, у појању. Прво се чују, не-
замисливо нежно, блажено, хармонично.
И онда се тек види.
Постоји на Косову, у Метохији, једна патријаршија, и једна
монахиња.
Игуманија.
И без упозорења знаш да је она. И она је та.
У њој наше јунаштво, на њеном лицу и очима, у борама.
То лице, та светлост, та жива фреска може преко свих граница.
Шездесет година непрестано у Пећи, једина од рода српскога.
Непрекидно, без узмицања. У свим палежима, рушењима,
скрнављењима.
И не можете престати да је гледате.
Упијате сваки покрет, глас, знак.
И нема ништа даље, не постоји на овом свету ништа дра-
гоценије, вредније, упечатљивије од те храбрости, те смирености,
те благости, опроштаја, кадрости.

Јефимија
Ко верује да је од духа, да га је дух створио и на овом и на оном
свету, не може не мислити, не може говорити ако није видео. Јер
само тада схвата, као монахиња Јефимија када у Похвали Кнезу
Лазару каже: “А данас те молим да ме двоструко храниш и да
утешиш буру љуту душе моје и тела мојега”, схвата да је и тело дух,
и може бити свето, сјајно, бистро као ово лице. Схвата да је и тело
од духа, и схвата, види смисао посвећености, жртве, и разуме тек
реч Господњу.

Оштрице
И мач је реч.
Дечанска фреска Господа са оштрицом уместо Јеванђеља у левој
руци.
Ни Бановић нема десну руку.
Држећи десницом за оштрицу свог Косова, јеванђељи Господ,
светима својим, као бан љубом одбеглом, држећи је за руку, да
Божији није присвојност, већ давно заборављена истина, особина.
Све је његово, не требају нам речи; већ заклетва на страшној
вечери, већ храброст на страшноме месту постојати и већ одговор
на страшно питање из Његошевог спева − Су чим ћете изаћ пред
Милоша.
Нека буде што бити не може. Армагедон је прошао, у сваком
од нас, у свачијем срцу, пред тамним, примамљивим сјајем из-
дајства вечери јасно је: епика није прошлост, она је свуда, увек,
сада. Као и страшни суд. Милош можда још није ни рођен, ни
постао бити, а свуда су свеци по свим сводовима апсолутно при-
сутни, као код Јефимије, када у Похвали, обраћајући се већ Светом
Кнезу, вели: “Дођи нам, дакле, на помоћ, ма где да си.”

Надежда, Архангели
На другој Бистрици, доњој, камени мост са кога је Надежда сли-
кала Призрен, где је брод, мало узводно, са чијег је врха Душан
ослушкивао распуклу зору са Шар-планине.
То јутро би вредело дочекати.
У подножју манастир Светих Архангела.
У срцу, у зеници песме, на месту властитог бити ништа се не
може уставити.
Устају трнци уз леђа, низ врат, рамена, устајете, одлазите,
кријете се.
Не вреди. Прво се виде… божурови, јоргован, малине…
Заборави, заборави.
Ма где да си.
Не помаже ништа.
Све иде својим током, својом вољом, све време док траје песма.
Ко није био, не може, не сме, не уме ни мислити, ни говорити, ни
плакати.
У понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемо, вели
Данилов ученик, архиепископа пећког, једног од многих забора-
вљених просветитеља српских.

Игуманов
У задужбини бесмртног Игуманова. Оснивача прве школе на је-
зику српском у царству отоманском. Тесно, стиснуто двориште
допушта поглед само на горе, у небо.
Мирише липа, и Призрен доле, испод и изнад. Као у колевци,
стиснуте, загрљене куће, цркве, сокаци присојности горе за
леђима.
Богословија.
Као домине падају сва претходна привиђења, и сви мракови.
Овде су једини становници српског Призрена, сада.
Неуништива Богословија, расцепљена громом као столетни
дуд у порти Пећке патријаршије, који је никао новим изданцима
у одговору свом, овоземаљском.

Излазак
Као без даха излазимо.
Без речи која може дочарати ту згуснутост, тугу.
Ноћ пада на Косово, невидљива.
Севају муње у даљини, као на Острогу ноћ уочи доласка Светог.
Нешто те стеже у грлу. Тек касније схваташ, као у дворишту
Богословије, окружен је човек и судбина његова, и живот његов,
највишим планинама, где Господ допушта само поглед на горе, у
горе.
Као на Косову. Вечито младом, јер далека је бајка једино лице
истине:
Горо, ле, сестро.

Полемика
30. 12. 2018
Владимир Димитријевић

Теологија иза технологије/
на путу ка речнику

Поштовани,
Да унапред кажем: ово излагање, које сам хтео да вам усмено
понудим, али сам спречен обавезама, само је скица за једно
шире истраживање које ће, надамо се, бити дато у писаној
форми у најскорије време. Зато његове недовршености треба
схватити управо тако – као недовршености, уз ауторову молбу
аудиторијуму- молбу за разумевање околности у којима се његове
тезе излажу пред вама.

О симболици датума
Око теологије “Речника технологије” смо се окупили на крајње
симболичан дан – Дан младости, када су великом Вођи Утварне
Творевине зване СФР Југославија носили штафету младости, у
знак вечне и трајне оданости, и са вером да он никада неће умре-
ти. Иако то није био његов рођендан, сви су се клањали највећем
сину наших народа и народности баш тог дана. Пре педесет го-
дина, тачно на датум овог скупа, 25. маја 1968, ступа у генерални
штрајк државни радио и телевизија Француске, а Де Голов пре-
мијер Помпиду покушава да преговара са свима.
А онда је у Београд стигао Париз, и почела су “липањска ги-
бања”. Већ 2. јуна била је туча са милицијом, испред новобео-
градског Дома културе, коју су приредили студенти што су хте-
ли да се придруже радним акцијашима на неком концерту. Рево-
луционарни студенти су кренули ка граду, и тукли се, опет, са
народном милицијом код подвожњака, када су батине добили и
некад револуционари, а сад Титове бирократе, Вељко Влаховић и
Милош Минић.
И почело је: студентски бунт, самосвојан, али по узору на
Европу, која је маштарила о левици левљој од левице, и у Маовој
Кини видела наду новог спонтанитета. Богдан Тирнанић је то
овако описао: “Главни центри побуне били су Филозофски, Прав-
ни и Академија ликовних уметности. И то је потрајало седам
дана и ноћи. Полиција није смела да интервенише унутар поме-
нутих здања зарад прокламоване аутономије универзитета, али
је силом спречила раднике из предграђа да се придруже студен-
тима. Била је то, нема шта, узбудљива недеља у граду где се
ништа друго и није дешавало. Окупљени по двориштима и
аулама побуњеници су певали и играли уз сталне професорске
говоранције, Стево Жигон је одглумио Робеспјеров монолог из
комада Дантонова смрт, снимани су документарни филмови,
један чак за потребе телевизије, било је и нешто љубакања, де-
лиле су се кришке хлеба и троуглови зденка сира. Нико није био
вољан да тако нешто пропусти. Штампа је, разуме се, била жес-
токо против. /…/ Осим питања реформе универзитета, прави
повод тих липањских гибања био је свима прихватљив: студенти
су протестовали против тзв. црвене буржоазије, под којом се под-
разумевала дедињска политичка врхушка једнопартијског систе-
ма, те, уопштено говорећи, против бирократизације друштва од
стране сапутника револуције-која-тече, оних политички подо-
бних чиновника које је Ђилас (у истоименој књизи) назвао новом
класом, чиме су успораване реформе и ометан развој самоуправ-
љања. Али, стварна идеолошка основа те револуције била је екс-
тремно левичарска, делимично под утицајем маоцетунговштине,
но више у знаку тада популарног неомарксизма, то јест нове ле-
вице, која је захтевала повратак изворном комунизму, оличеном
у раним радовима његових теоретичара, па је, у складу са тим,
Београдски универзитет преименован у Црвени универзитет
Карл Маркс. Најпростије речено, студенти су, у суштини, захте-
вали више социјализма по глави становника. Отуда их је, на-
изглед сасвим неочекивано, маршал Тито и подржао из само
њему знаних разлога који ће тек касније постати свима јасни.
То му је био добродошли алиби за још једну реформу тадашњег
експерименталног друштва, овог пута у правцу јачања полуга тзв.
реалног социјализма.”
На крају, студенти су клицали Титу и играли козарачко коло
које се, врло брзо, а нарочито од доношења Устава 1974, претворило
у данс макабр, што га је водила куга са косом. И тај данс макабр и
даље траје, јер Југославија, чије оснивање ове године бележи своју
стогодишњицу, и даље траје, сасвим у складу са увидом једног од
подвижника Речника технологије, Александра Петровића: “Ју-
гославија је била држава која је у различитим формама постојала
од 1919. до 2006. Ова изложба је и имплицитан покушај да се без
историјске напетости, друштвене цензуре и скривених интереса
асоцијацијом слободних осећања одговори на питање – шта је
Југославија? Један у низу орочених историјских мозаика какви
су Византија или Европска Унија или нешто друго? Она је пре
свега имагинација, прожимање и вековно преобликовање напо-
леоновско аустроугарских идеја у које је требало да се улију
српске и балканске енергије да би добиле предвидиву форму
којом се може управљати, уздизати и рушити. За разлику од
Византије и ЕУ она је имала свој језик чија хибернирарна форма и
даље живи као српскохрватски на Википедији и у Речнику САНУ.
Неодржива као држава Југославија је тако одржива као утопија
којом данас нико не управља, али која своју имагинативну снагу
као “вечна зубља вечне помрчине” не губи јер је црпи из потребе
за ослобађањем од оних који су створили њену идеју. Југославија
није ни престала да постоји, јер, настала као идеја, наставила
је да живи као мисао. Минервина сова њене идеје јесте Речник
технологије и његов езоповски језик који тек чека своје тумаче.”

Језик и писмо
30. 12. 2018
Огњен Војводић

Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

Увод
Ове године се навршило двјеста година од објављивања првог
спорног и скандалозног ‘Српског рјечника’ Вука С. Караџића де-
цембар 1818. године. Потпуни назив речника гласи “Српски рјеч-
ник истолкован њемачким и латинским ријечма”. Речник је рађен
у програму југословенске језичке политике аустрославистичког
(протоеврославистичког) колонизовања српског језика и право-
писа, тј. у општем контексту и континуитету европске колонијалне
културно-религиозне политике на Балкану. Речник је штампан у
Бечу у штампарији унијатског јерменског манастира октобра 1818.
године, што указује на повезаност са римокатоличком унијатс-
ком мисијом на Балкану (унијатска ‘црква’ је бивша православна
црквена заједница чији су свештеници признали поглаварство
римског папе).
Караџићев речник је реформаторски речник, рађен у колони-
јалном програму латиинске славистике, са сврхом свођења српс-
ког језика на дијалекатски књижевни стандард, редуковања реч-
ника српског језика, уклањања српских (словенских) ријечи, лега-
лизације «ниског» вербалног материјала, уписивања турцизама и
туђица других језика. Сврха рјечника је била промоција простог
језика и правописа. Речник је свoђен на ниво рурално-радничког
говора, на тридесет гласова и графема, проширен примитивним и
простачким изразима. Речник садржи 26.270 ријечи протумачених
и преведених њемачким и латинским описима и изразима. Речник
је штампан реформисаним правописом, са додатим латиничним
словом «ј» и четири нове графеме. Програм израде речника је била
промјена природе правописа, али, и природе речника. Речник је
раскидао са стољећима изграђиваним књижевним језиком, а про-
мовисао прости народни дијалекат као критеријума књижевног
српског стандарда. Речник је представљао програм својеврсне са-
моколонизације, самоодвајања од српске сложене структуре и
континуитета књижевног језика. Речник садржи списак прену-
мераната, српских националних првака и црквених достојника,
који је послужио пропаганди као патриотски и православни
псеудоним за дистрибуцију и промоцију речника.
Копитаров и Караџићев речник је био програмско полазиште
југословенског језичког и политичког пројеката. Од објављивања
речника 1818. године свој столетњи континуитет југословенска
језичка политика крунише Краљевином Југослвијом 1918. године.
Караџићев речник није био полазиште српске независне нацио-
налне језичке политике и лексикографије, како смо погрешно
учени у школи. Напротив, био је програмско полазиште форми-
рања југословенских језика на дијалектима српског језика.
Раскидања са српским православним правописом и књижев-
ним језиком, креирање дијалекатског српског књижевног језика
према пракси латинске мисије хрватског дијалекатског књижев-
ног стандарда; формирања ћириличног фонетског простог пра-
вописа прилагођеног хрватској варијанти латиничног фонетског
писма. Полазиште потискивања култа православних просвети-
теља писмености и изграђивања нових култних ауторитета пис-
мености и језикословља, просветитеља ванправославног вави-
лонског југословенског језичког јединства.
Круцијални повјесно-програмски континуитет и контекст ко-
ме програмски припада Караџићев речник и рад у еврослави-
стичкој мисији јесте прослава дјела и 400 година од рођења
фратра и филолога Аустина Јураја Крижанића (1618.-Липник, да-
нашња Хрватска, граница са Словенијом-1683. Беч), која се ове
године слави у Хрватској. Латинска славистика од средњег вијека
користи јединствен језички програм, а Јурај Крижанић је био
мисонар латинске славистике упућен у царску Русију. Крижанић
је прогнан у Сибир, и после 15 година прогонства протјеран је
из царске Русије. Крижанићеви филолошки и теолошки радови
су значајно програмско предање латинске славистичке мисије.
У 19. вијеку када је појачан рада латинске мисије према Србима,
почетком ослобађања Срба од османске окупације, фратар и фи-
лолог Јозеф Добровски, оснивач европске славистике, прослеђује
радове Августина Крижанића аустријском цензору словенске
штампе Бартоломеју Копитару. Програмска начела која је кори-
стио Крижанић примијењена су у реформи српског језика и пра-
вописа; прости правопис – гласовни; прости језика – дијалекат-
ски књижевни стандард; релативизовање релгизности међу пра-
вославним Словенима пропагандом о Словенима три вјероза-
кона и проглашењем православља Словена ‘грчким законом’ и
преваром. (У овом тексту није непосредно анализиран мисио-
нарски рад Аугустина Крижанића, али јесте посредно прегледом
програмских начела југословенске језичке политике).

Реформаторски рјечник раскида са српским ријечима
“Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма” је
рађен у европском колонијалном контексту и програму рјеша-
вања Источног питања. Сврха колонизовања српског језика и
правописа је било раздвајање природне, језичке, правописне и
политичке везе српског језика са највећим словенским језиком
и народом, руским језиком и правописом, православном руском
Царевином и Црквом, односно припајање правописном и јез-
ичком јединству словенских народа латинске славистике и ре-
лигије. Стратешка сврха аустрославистичког рјечника је било су-
простављање црквеном словенском језику као свесловенском ује-
динитељском филолошком фактору, словенској основи језичког
јединства. Раскидање континуитета књижевног српског језика
и предања православне писмености, као везе са православним
предањем и православним народима, првентвено везе право-
славне царске Русије са православним српским словенским народом.
У аустрославистичком југословенском језичком програму Ка-
раџић је почео рад на рјечнику према налогу свог медијског мен-
тора – аустријског цензора за словенске језике и штампу, Барто-
ломеја Јернеја Копитара (1780-1844). Цензор Јернеј Копитар је имао
највећи удио у изради рјечника. Заједно са Караџићем је више
од двије година радио на рјечнику, обављао технички дио посла,
подучавао Караџића начину израде рјечника, преводио на њемач-
ки и латински српске ријечи, урадио коректуру превода. Рјечник
је требало да потпишу Бартоломеј Копитар и Вук С. Караџић,
али због религиозне репутације латинских мисионара и рефор-
матора у православном народу програмски се потписао само
Караџић. Латинска мисија је међу православне Словене упући-
вала Словене римокатолике или протестанте, ради лакшег спро-
вођења лингвистичке и религиозне мисије. У 19. вијеку, времену
револуционарних покрета и побуна, латинска лингвистичка ми-
сија је у словенске народе упућивала и Словене ‘слободне мисли-
оце’, следбенике просветитељског позитивизма и рационализма.
У српском случају латинска мисија је унапредила селекцију сло-
венских сарадника ‘караџићевском’ категоријом кадрова, медиј-
ским ивођачима и маркетиншким мајсторима филолошког фол-
клора, а револуционарним рушитељима религиозних, класних,
књижевних, друштвених и духовних норми.
Као што је Константинопољ описмењавао и обједињавао пра-
вославним правописом словенске народе, Москава је као нови
Цариград обнављала православну писменост и књижевност Сло-
вена – посебно почетком ослобађања православних народа од
османског ропства. Зато се латинска лингвистичка мисија супро-
ставила, као у средњем вијеку мисији Светих Ћирила и Методија,
повезивању Срба са православним народима и православном
царевином, обнови српске државе са установама културе право-
славног предања писмености и континуитета књижевног језика.
Мисија латинске лингвистике је појачана почетком 19. вијека
када се Срби почињу ослобађати османске окупације. Процес
латинске колонизације српског језика и правописа појачан је
државним указом Царице Марије Терезије 1770. године – да књиге
и часописи на српском језику могу бити штампани на подручју
царевине. Царица Терезија је 1769. године основала школу по-
литичких наука у Вараждину, која је 1772. пресељена у Загреб и
прерасла 1776. године у Академију знаности, и до 1850. дјеловала
као највиша наставна установа у Хрватској; заметак каснијег
Свеучилишта. (према Енциклопедији Југославије). Наставак истог
програма је указ Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске
школе латиничног писма, народног дијалекта као књижевног
стандарда и учења њемачког језика. Указ Цара Јосифа је повучен
захтјевима и молбама српске цркве, српских установа културе

Језик и писмо
30. 12. 2018
Весна Арсић

Сава Мркаљ – живот и дело

Ове године се навршава 235 година од рођења и 185 година од
смрти Саве Мркаља, једног од најобразованијих и најумнијих
Срба свога доба, песника, филозофа, полиглоте. Његово дело,
које је најзначајније за српску културу почетком 19. века, уједно
је и његов усуд, због кога је прогоњен, несрећно окончавши свој
50-огодишњи живот, непризнат и очајан. Међутим, није једина
неправда Мркаљу нанета за његова живота. Веома тешка је исто-
ријска неправда која је до данас нанета његовом имену и делу, а коју
смо дужни да исправимо. Највећи део славе која припада Мркаљу
додељен је Вуку Стефановићу Караџићу, као једином и највећем
реформатору ћириличне азбуке. Вук има својих заслуга као неко
ко је само довршио и објавио нешто што су други створили. Овде
смо да саопштимо комплетну истину о тим догађајима и само оно
што је истражено и што поуздано знамо.
Знамо да је Сава Мркаљ рођен непознатог датума 1783. године
у Ласињском Сјеничаку, у засеоку Мркаљи на Кордуну. Основну
школу је завршио у Сјеничаку, а богословију у Карловцу. На
самом измаку XVIII века, пошто је ослобођен војне обавезе, о
чему је добио потврду тек 1825. године, ради као учитељ “славено-
сербске” школе у Госпићу. Школовање је наставио 1803. и 1804.
године у Архигимназији, а наредне две године студира филозо-
фију на краљевској академији знаности у Загребу, што одговара
данашњем трећем и четвртом разреду гимназије. Од 1807. до
1810. године студира филозофију и математику на пештанском
универзитету. И тада, 1810, са својих 27 година, у Будиму граду
објављује своје најчувеније дело од свега 18 страна “Сало дебелога
јера либо АЗБУКОПРОТРЕС”. На насловној страни, изнад црте-
жа детета које пружа руке испод млаза воде која обилно истиче
из озидане чесме негде у природи, је наслов, а на првој страни
је одштампана посвета: “Поштенородном господину Михаилу
Коићу, Купцу и Гражданину Пештанскоме, Наука Љубитељу,
Почитатељу и Благодетатељу Књижника, Општој ползи усред-
номе Жрецу, посвештава ово делце своје Сочинитељ”. 1)
Да бисмо разумели зашто се дешавало све што је уследило
са појавом овог дела, морамо рећи неколико важних чињеница
о временском и географском оквиру ове појаве. Познато је да
су Срби у том делу аустријске царевине били њена најјефтинија
војска, која је служила као брана продору Турака на запад. Срби
су користили српскословенски језик (српску редакцију старо-
словенског језика) до првих деценија 18. века, када је замењен
рускословенским (руском редакцијом старословенског језика) и
веома брзо се проширио на администрацију, науку и књижевност.

Рускословенски је брзо прихваћен из неколико разлога:
–Аустрија је вршила велики притисак на Србе у жељи да их
поунијати – приближи католичким Хрватима, како би лак-
ше манипулисала њима, и то прихватањем католичке вере,
народног језика и латинице;
–српскословенске норме и знање језика су били веома слаби;
–рускословенски језик се сачувао у руским православним
црквама, дакле међу истоверним народом блиском Србима;
–Русија је пружила помоћ отварањем руских школа и слањем
руских учитеља и књига, што је учинила и на тлу Румуније.

Постоје одређене разлике у значају реформи језика у руској и
српској култури. У Русији се рускословенски језик користио
искључиво за црквене потребе, док је књижевни језик био нека
мешавина рускословенског и руског говорног језика, а реформу
је извршио 1720. године Петар Велики увођењем геометризоване
ћирилице изведене из холандске минускуле. 2)
Код Срба, норме уводе средином 18. века Захарије Орфелин
(Плач Сербији, 1761. у две верзије, народној и црквенословенској,
антиаустријска, бунтовничка песма), а крајем друге половине 18.
века Доситеј Обрадовић (Писмо Харалампију, Живот и прик-
љученија, 1783/4).
Народни језик код Срба, због њиховог положаја у аустријској
царевини, има пре свега политичко значење, односно улогу очу-
вања националног идентитета, што утиче на то да се национални
идентитет више ослања на језик него на веру.
Појављују се дела као што је Бој змаја с орлови, 1791, спев Јо-
вана Рајића о ослобађању Београда од Турака, као и дидактички
спев о васпитању Љубисава и Радован митрополита Стевана
Стратимировића 1800. године. Митрополит Стеван Стратимиро-
вић је веома значајан за Србе, као и за Саву Мркаља, али у раз-
личитим смеровима. Као велики ауторитет код Срба, био је
потребан аустријским властима за контролисање Срба, тако да је
балансирао између притисака Аустријанаца и српских интереса.
Славеносербски језик се тада уводи у употребу као мешавина
рускословенског и српског народног говора, а истовремено спаја
тежње задржавања везе са Русијом и црквеним језиком и писање
свима разумљивим језиком (под утицајем просветитељства).
Митрополит Стеван Стратимировић је тај славеносрпски језик
понудио Аустрији као компромисно решење. Аустрија га је прих-
ватила јер је геометризована ћирилица подсећала на латинцу, што
се схватало као приближавање унији, а такође су избачена и нека
грчка слова, што је деловало као кидање веза са православним
изворима.
У то време, појављује се Јернеј Копитар, словеначки лингвиста,
аустријски патриота и цензор, али и неко ко је био заинтересован
за развој јужнословенских народа, нарочито пошто свој програм
није успео да наметне Словенцима. Залагао се за писменост на
народном језику са фонетским правописом и књижевност као не-
ку врсту простонародне више писмености, у духу народне књи-
жевности ка вишим уметничким облицима.
Као цензор у Бечу, упознао је Вука Стефановића Караџића, ко-
ме је нешто касније, 1818. године, био и венчани кум. Вук је био
полуписмен, наиме његово образовање је често прекидано непри-
ликама и здравственим тегобама. Осим тога, највероватније је
да је био приморан да се ожени католикињом Аном Краус, са ко-
јом је већ дуже био у ванбрачној вези. Да би се њоме оженио, мо-
рао је у књигу венчања да се упише као “унијат”. Тако је Копитар
имао већи утицај на Вука како би га ангажовао за остварење свог
програма, заузврат пружајући његовој породици финансијску
подршку. 3) На Копитарев наговор Вук трага за младим школо-
ваним људима српског порекла, вољним да се упусте у тежак и,
у то време, показаће се, опасан посао културне реформе. У Пеш-
ти проналази Саву Мркаља и Луку Милованова, тада најобра-
зованије Србе.
Мркаљ и Милованов, после бројних расправа и размишљања,
прихватају Вукове, односно Копитареве идеје и одлучују да исто-
времено објаве две књиге из сродних области, како би ефекат
културне реформе био ефикаснији и целовит: Мркаљ реформу
правописа, а Милованов версификацијски приручник за будуће
писање уметничке поезије.
Овакав модел истовременог објављивања више књига из срод-
них области успешно је примењен 40-ак година касније, 1847.
(Ђура Даничић Рат за српски језик и правопис, Бранко Радичевић
Песме, Јоксим Новић-Оточанин Лазарица, Његош Горски вијенац,
Вук Нови завјет). 4)
Замисли су биле добре, али није све текло као што је замиш-
љено. Те фаталне 1810. године, најпре се појавило Мркаљево Сало
дебелога јера либо Азбукопротрес. Шта оно садржи?
У предговору “Сала дебелога јера”, Мркаљ спомиње неколико
својих савременика који су се претходно бавили језиком, почевши
од нешто старијег Доситеја Обрадовића, преко Атанасија Стојко-
вића, Саве Текелије, Павла Соларића, Јована Дошеновића и Луке
Милованова. Одаје признање Доситеју Обрадовићу због писања
на народном језику и изостављања дебелог јер (ы), али додаје и
да је мало њих који се не боје испустити дебело јер и радије се
придржавају безопасног писања старом ортографијом.
_________________________
1) Завичајно удружење “Сава Мркаљ”, “Азбукопротрес”, 2017,

Азбукопротрес

2) Никола Грдинић, “Дело Саве Мркаља и однос према прошлости”,
Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице… Азбукопротреса, Радови
са стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр. 62.
3) Милослав Самарџић, Тајна „Вукове реформе“, Да ли је Вук постао
католик?, 20. фебруар 2015, https://www. SERBIA WORLD NEWS. RS.
4) Никола Грдинић, „Дело Саве Мркаља и однос према прошлости“,
Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице… Азбукопротреса, Радови
са стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр.67.

Језик и писмо
30. 12. 2018
Радомир Батуран

Бугарски – нож у леђа српској ћирилици

Данас, када је изворна српска култура и просвета дошла до ивице
амбиса, када је печат (језик) српског народа разбијен и његов кôд
(писмо) погажен и згњечен, српски лингвисти су, коначно, заузели
став да се мора донети закон о заштити српског језика и писма. Ни
ту српски лингвисти нису јединствени: србисти су за ћирилично
једноазбучје, а англисти, германисти, италијанисти, кроатисти …
– речју латинисти – залажу се за очување двоазбучја: латинског и
ћириличног писма само у Србији. Тако, таман када је Одбор за
стандардизацију српског језика и писма предложио Влади Србије
измене Закона о језику и писму, у складу са Уставом Србије, де-
журни српски латинисти то оспоравају. Њихови поступци от-
кривају им трагове. Србистима је догорело до ноката гледајући
како се полатиничује српска култура и просвета и тако мења
свест српског народа, а латинисти су на задатку да то, коначно, и
финализују.
Полатиничење српске културе и измена свести српског наро-
да вековни је пројекат Ватикана и актуелних центара моћи Запа-
да. У томе су им добрано помагали српски латиничари међу јези-
кословцима и српски протестанти међу политичарима у Србији.
На том трагу је и актуелна полемика данашњих србиста и
латиниста у Србији:

Срето Танасић:
Изменe и допунe Закона о службеној употреби језика и писма су
нужнe. Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одред-
ба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик срп-
ски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и
јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица
српско национално писмо. Готово све што смо створили, запам-
тили и сачували у својој историји створено је на ћирилици:
Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик на српској ре-
дакцији старословенског, бисер писане баштине у светској кул-
турној ризници, и толики други њему слични писани споменици,
дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији пи-
сани споменик на српском народном језику, Душанов законик…
Ко би се одрекао такве баштине. Латиница није српско писмо,
иако је у 20. веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена,
посебно је натурена после Другог светског рата у име српско-
хрватског заједништва и братства и јединства. На хрватској стра-
ни није било тако, ћирилице није било чак ни за Србе у Хрватској.
Нема никаквих разлога, нити потребе да се латиница озакони као
равноправна ћирилици.

Ранко Бугарски:
Предлог измене и допуне Закона о службеној употреби језика и
писма још није видео нико од стручњака. Противим се проте-
ривању латинице из јавне употребе.
… да ли ће људи моћи уопште да се снађу у томе?
Многи људи неће знати шта је дозвољено, а шта кажњиво. Унеће
несигурност, можда и хаос у целокупну писану комуникацију
која је јавног карактера. Све што је јавно, по овоме би требало да
буде на ћирилици. Противим се протеривању латинице из јавне
употребе.
Ко ће то да контролише, ко ће да тужи, за шта ће да тужи, кога
ће да суди? Све су то озбиљња питања…

Нудимо нашим савременим србистима и латинистима да се огле-
дају у ставовима истакнутих српских и хрватских научника и
уметника кроз историју чије је основно изражајно средство био
српски језик:

Исидора Секулић:
Ја сматрам да је хрватски језик страшан, немогућ, и ми треба да
чувамо чистоту нашег језика. Не кажем, није ни код нас све у реду,
али нека свако чисти код своје куће. И латиница. Ја сам европски
образован човек, једини можда у овој земљи, познајем много је-
зика, читам их на латиници. Али ја знам оно што код нас нико
не зна: латиница није једна, њих има осам, које ја знам. Ова наша
је девета. И како је – страшна са оним њеним кукама и dj, gj, dž.
А ови овде мисле: када уведу латиницу, интернационализовали
су језик. Глупости. Ћирилица је много лепша, она је наша. И
шта мисле они! Зар је то писмо којим пише само шака Срба? Сто
педесет милиона Словена пишу ћирилицу. Још ће Руси дати још
по једног Толстоја и Пушкина. И неће вечито бити овакви односи
између нас. Не дам! То ја кажем. Наравно, ја овде нисам нико
и ништа, али имам права да вичем између ова четири зида: Не
дам! Гледам неки дан: “Политика” цела штампана ћирилицом, а у
сред ње дречи оно ругло од латинице – диплома Титу. С тим се ја
помирити не могу… (“Апостол самоће”, стр.178-179)

Томо Маретић:
Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и
што лакше, он мора признати да у читавој Европио, а ваљда и у
читавом свијету, нема писма које би се са те стране могло мјерити
с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема ни једног
језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него
ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у свом народу што му је
створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је
у језику гласова, и то тако да свакоме гласу одговара своје слово,
и то само једно (Граматика хрватског или српског књижевног
језика, Загреб, 1963. Стр. 26).

Радомир Лукић:
Запостављање ћирилице је ниподаштавање национане традици-
је, културе и осећања…

Огледао сам се у ставовима ових честитих и умних људи пишући
полемике последње две деценије из српске дијаспоре и уређујући
двојезични српски часопис “Људи говоре/People Say”, на српској
ћирилици и енглеској латиници, на близу 400 страна, са сталном
рубриком “Језик и писмо”. Непрестано сам се питао како то ми
у Торонту не “ниподаштавамо националну традицију, културу
и осећања”, а већина српских часописа (сем часних изузетака)
у Београду чине супротно штампајући српски језик на туђем
писму. Зато ћу и овог пута јасно саопштити свој став у вези по-
лемике Срета Танасића и Ранка Бугарског. Став Танасића о срп-
ском писму је јасан, посве логичан и самерљив србистичкој нау-
ци о језику, а став Бугарског је мутан, заобилазан и самерљив
социолингвистичким разлозима, с правном амбицијом, којим
забија нож у леђа српској ћирилици.
Ћирилица је изворно и вековно српско писмо на коме су
написани сви темељни споменици српске културе. Латиница је
уценама и преварама наметнута Србима у логорском 20. веку
фашистичких и комунистичких идеологија и неолибералног но-
вог поретка на почетку 21. века. Све их је изнедрила западно-
европска просперитетна цивилизација која је запалила свећу са
оба краја. Никаква апанажа, лојалност и интересна припадност
страним лобијима не могу оправдати српске латинисте који
разбијају печат (језик) и кôд (писмо) српског народа. И у најширем
и у најужем значењу речи, издаја и актуелни издајници српског
печата и кôда корачају тим срамним путем који се презире и
законски сакционише и на страни оних које издају и на страни
оних којима користе.

Прича о уметнику
30. 12. 2018
Радомир Батуран

Два млада багдалска уметника

Багдала је крушевачки Парнас. Из средине града благо се уздиже
венчани брежуљак, више виноградарски него шумски који је да-
нас најпосећенији парк Крушевљана. Ово виноградарско брдаш-
це привукло је и праисторијског српског цара Нина Белића и
средњовековног српског кнеза Лазара да под њим заснује своју
престоницу. Свакодневно је мамило уздахе и жал за слободом
и утамниченом турском песнику под Багдалом у време њихове
тираније. И у једном и у другом случају дивили су се том вино-
градарском венцу који започиње из средине града, па поткови-
часто завија према царском друму ка Косову. Багдали је Бог дао
лепоту, и физичку и метафизичку, па су под њом и на њој уздисали
и духовници и заљубљеници. Дала је снаге и младом деспоту
Стефану, прослављеном српском витезу, да на свом двору под
Багдалом испева једину у целости сачувану српску ренесансну
песму “Слово љубве”. Пропевала је и монахиња Јефимија под
Багдалом. Кроз векове џелатског турског ропства Крушевац,
кнез Лазар, његова Лазарица и Багдала овенчани су небројеним
стиховима, и “мушким” и “женским”, како је Вук говорио. Ови
светилници били су Светлост Светости Слободе, Устанка и
Отаџбине, па су се либили да испод својих песама потпишу
своја имена, или су само скромно бележили: “Силуан”, “Јефрем”,
“Рачанин”, “Милошевац”, “Светигорац”, ”монах из Раванице”,
“монах из Купинова”, “песник из Трговишта”…
И у време највећег процвата српске књижевности између два
светска рата Крушевац, Лазарица и Багдала били су инспиративни
за српске модернисте (Ракић, Пандуревић, Јефтић…). Таласаста
коса Бранка Л. Лазаревића и шал Душана Матића виорили су се
Багдалом док су они певали песме о њој и онда када су им ко-
мунисти одузимали сва грађанска права. Они су и основали чу-
вену издавачку кућу “Багдала”, а њихови млађи следбеници Љу-
биша Ђидић и Радомир Андрић живели и стварали Багдалом.
Многи данашњи крушевачки песници свом имену додају и име
овог крушевачког Парнаса – Багдалски.
А шта је са крушевачким сликарима и вајарима? Ако посетите
крушевачка сеоска гробља, Старо и Ново гробље у Крушевцу,
цркве и манастире у околини, крушевачке тргове, уметничке
галерије, холове и свечане дворане у овом граду и сувише стварно
ћете се уверити да су Лазарица, кнез Лазар, књегиња Милица,
Моравска школа, Багдала и Крушевац корифеји њихове ликовне
креације. Овим корифејима Светлости Светости нису могли одо-
лети ни барди српске ликовне уметности: Ђорђе Јовановић, Мла-
ден Србиновић, Небојша Митрић, Милић од Мачве…
Ни о једном од великана крушевачке књижевне и ликовне
уметности неће зборити наша Прича о уметнику, али ће дошап-
тавати у континуитету њихову метафизичку осећајност у двојици
младих багдалских уметника: вајару Зорану Васиљковићу и сли-
кару Матији Рајковићу.
Оба су били моји ђаци, па ће утолико и моја прича бити
људскија и аутентичнија. Четири године сам Зорану предавао
књижевност у крушевачкој Гимназији, а Матију припремао за
упис у ту исту школу. Матију сам и крстио у Цркви Лазарици и
поновио му родитељима наречено име у духовном знаку крста по
јеванђелисти Матеју (по православном светословљу: Матији) и
уметничком претсказању по имену знаменитог песника Матије
Бећковића који је становао у истој згради у Београду где и
његови родитељи. На нешто световнији начин вајар Васиљковић
крстио је мене скулптуром Растка Петровића на дан када сам
одбранио докторску дисертацију о књижевном делу овог највећег
иноватора у српској књижевности.
После краћег дружења са овим младим људима и њиховим ро-
дитељима путеви су нам се разишли. Несрећних деведесетих они
су наставили да се боре креацијом против зла у својој родној
Србији, а ја кренуо трагом српских сеобара у добровољно из-
гнанство у Канаду. Кренуле су са мном у Торонто и Зоранова
скулптура Растка Петровићa и Матијинa графика “Отпад ауто-
мобила”. После 22 године стваралачки смо се срели опет у Кру-
шевцу: ча-Раде у седамдесетим, Зоран у четрдесетим, а Mатија
у тридесетим. А њихова дела стасала и разграната по целом
Српству. Опет су ови млади уметници ударили печат на наш
поновни сусрет. Био сам се вратио са Атоса и донео необичан
камен са ове свете планине на који је Зоран уклесао натпис: ”Атос,
2018”. Поставили смо га поред дворишне капије кроз коју сам
пошао у печалбу, уз тада засађену тису. Истих дана кум-Матија
је дошао да ме види и поклонио ми једну дигиталну графику, у
којој је моја свест нашла преклапање и преламање багдалских
простора из времена ондашњег и садашњег.
Шта рећи у овој причи о ликовима и делима ова два млада
уметника? О њиховом стваралаштву већ су рекли и рећи ће и у
нашем часопису ликовни критичари, а о њиховим личностима
коме ће се више веровати него њиховом учитељу.
Оба су стасита, са лепим цртама избријаних, мужевних лица.
Зоран је мишићав, чврст, снажан – речју стамен, у складу са
својим вајарским радовима. Густу, гргураву косу свезао у реп на
потиљку, а напред уредно зачешљао и, у врховима, засукао према
горе дучићевски неговане брчиће. А Матија је нежан и витак,
кратке косе, уредно зачешљане, изнад посве чистог, негованог,
дугог лица и висока чела. Обојица су гетеовски пријемчиви за
садржајне разговоре.
Још као ђаци наговештавали су своју склоност према умет-
ности. О књижевним делима радо су разговарали, граматику
нису волели. Оба су били разложни и опуштени. Никада се нису
отимали за оцену. Били су људски и интелектуално поштени, без
осећања суревњивости према друговима и њиховим успесима. То
не значи да им је недостајао такмичарски дух, него да су имали
осећај испуњености и да су знали шта хоће и шта могу.
Док је Матија растао у сликарској породици Невенке и Зорана
Рајковића, најбољих крушевачких сликара свога времена, часопис
“Људи говоре” посветио им је читаве рубрике. О Невенкином
сликарству смо писали у првом броју, а о Зорановом у 15/16.
двоброју. Тако је овај сликар осећај и љубав за сликарство поносно
носио од најранијих дана детињства и сазревао у самосвојног
модерног графичара. Колико је имао узорне подстицаје у поро-
дици, толико му их је мањкало у школи јер је, баш када се он
уписао у гимназију, дошло до смене кадрова. Уместо незаборавног
маестра Симке, како су све генерације Крушевачке гимназије
после рата звале – вајара Димитрија Симића – који им је предавао
ликовну уметност, почели су да се примају у предавачки кадар
ове угледне школе самоуправљачки, ванредни кадрови са Скоп-
ског и Приштинског универзитета, а касније и са анонимних но-
вооснованих факултета и универзитета.
На другој страни вајар Васиљковић је самоникао уметник
у породици својих родитеља, али је имао среће да му ликовно
предаје академски вајар Димитрије Симић – Симке, са Ликовне
академије у Београду. Симићев атеље под Багдалом и катедра
ликовне уметности у гимназији били су доиста право уметничко
огњиште за будуће бројне крушевачке сликаре и вајаре. Његовој
ликовној школи припадали су и познати крушевачки сликар Ју-
гослав Радојичић и вајар Миливоје Мићић. Поред тога што је
професор Симић био најбољи вајар у Крушевцу, имао је и харизму
дубокомисаоног боема. Деловао је на своје гимназијалце тако да
их је на десетине кренуло његовим стопама. Један од даровитијих
међу њима свакако је и Зоран Васиљковић.
У Удружењу ликовних уметника Крушевца и Матија и Зоран
су врло активни. Заједно са старијим колегама присутни су скоро у
свим градовима Србије, а стижу и до Републике Српске, Словеније
и Црне Горе. Матија је и врло писмен сликар, и на класичан и на
виртуелан начин, па и у новинама и на електронским порталима
прати рад овог удружења и својих колега.
Зоран Васиљковић специјализовао се у вајарском средњо-
вековнoм градитељству, његовој обнови и надградњи. Његовом
руком израђено је више иконостаса у мермеру и граниту, али и у
дрвету, великих камених розета и чесама, свећњака, крстионица,
кивота, надгробних споменика. Огледао се и у изради кованих и
дрвених полилеја, тронова, жртвеника и крстова. Његови вајарски
радови красе многе српске цркве и манастире од Крушевца
до Бара и Бањалуке. Он својим вајарским радовима, поред

Прича о уметнику
30. 12. 2018
Звездана Лазаревић

Зоран Васиљковић, уметник по позиву и призиву

Вајар Зоран Васиљковић је уметник несвакидашње снаге и инспи-
рације који, иако у зрелом животном добу, не посустаје, већ као и
првог дана, када је у руке узео клесарски алат, клеше дела достојна
Љубави Божије. Крушевац, град у коме је овај врли уметник
угледао светлост дана 13. маја 1961. године, свакако је својом исто-
ријом и богатом традицијом клесарске уметности утиснуо у
ДНК Зорана Васиљковића призив за бављење клесарском умет-
ношћу. Да би се што успешније и сигурније предао позиву, Зо-
ран Васиљковић је завршио Академију ликовне уметности у Бео-
граду (одсек вајарство), у класи професора Николе Јанковића,
1987. године. Исте године је учествовао на изложби награђених
студената ФЛУ у галерији Стара капетанија у Земуну и добио
своју прву награду за скулптуру.
Да би стекао додатна знања, вајар З. Васиљковић 1989. годи-
не одлази у граду Верони у Италији, где усавршава технику обра-
де камена и метала. По повратку из Италије, у крушевачкој
Уметничкој галерији реализује своју прву самосталну изложбу
посвећену 600-годишњици Косовске битке. Кроз уметнички рад
и учешће на бројним групним изложбама у њему сазрева идеја да
се у потпуности определи за бављење уметношћу обраде камена,
метала и дрвета, уз примену дизајна који ће своје извориште наћи
у моравској уметности средњовековне Србије, насталој у доба
кнеза Лазара и његових наследника.
Уметност Зорана Васиљковића је у највећој мери сакрална и
представља дела начињена за потребе литургијског живота пра-
вославног народа српског у Србији и расејању. Ту су, пре свега,
часне трпезе, иконостаси, розете, портали, свећњаци, тронови,
жртвеници, крстови, подови и чесме израђени за бројне цркве и
манастире, као и крстобразни надгробни споменици за приватне
наручиоце. Материјали које користи З. Васиљковић су различите
врсте камена, дрво и метал, што свакако сведочи о уметниковој
способности изражавања, без обзира на медиј у коме изводи
уметничко дело. Оно на чему инсистира вајар Васиљковић јес-
те да ништа не чини сам од себе већ да пре свега служи Богу и
умножава дарове које му је Господ дао. Уз то, жеља му је да се
сачува континуитет уметности из доба кнеза Лазара и да у сваком
изведеном делу буде видљива веза са извором. Он то и остварује,
захваљујући сада већ богатом искуству, знању стеченом кроз
упознавање са православном хришћанском иконографијом пу-
тем литературе и, на крају, а у ствари на почетку, литургијском
начину живота, којим су свакако живели и средњовековни мај-
стори клесари, који су нам оставили дела вредна дивљења и
поштовања. Вајар Зоран Васиљковић не жели да таланте умно-
жава сам, јер се ништа што је добро, лепо и племенито и не
може само од себе умножити, већ сваком младом клесару и
вајару несебично преноси своје знање и искуство. Да је Зоран
Васиљковић уметник не само по позиву већ и по призиву говоре
бројна дела која се одликују стилском лепотом, топлином израза
и печатом истинске преданости божанском дару.

Прича о уметнику
30. 12. 2018
Биљана Грковић

Матија Рајковић
Дигиталне графике

Дигиталне графике Матије Рајковића настале су од низа фото-
графија на којима је документовао различите трагове графита
и плаката, писања и лепљења, корозије и времена на металним
површинама ограда градилишта. Оком и камером пронађене и
забележене различите текстуре постале су потенцијал за експери-
ментисање и откривање нових и неочекиваних могућности у по-
љу дигиталне технологије, извор инспирације за стварање једне
серије радова.
Са истанчаним осећајем за боју и цртеж, јасно реферишући у
основи на сликарство енформела, уз помоћ рачунара и рачунар-
ских програма одстрањује боју, мења, дорађује, модификује и
ствара сопствена ликовна значења у монохромној структури ди-
гиталне обраде. И кад оставља и допушта да се текстура разлива
по читавој површини композиције или је, пак, своди на знак, њи-
хово ишчитавање усмерава и подвлачи називима радова, преина-
чујући и уводећи их на тај начин у сопствени асоцијативни свет.
Поступак конструисања, умножавања и преклапања, наставак
је досадашњих истраживања које је Матија Рајковић полако
развијао, пре свега, у цртежу, који је највише и доследно неговао.
Простор у коме су се облици предела “сударали“ у различитим
перспективама постављених сегмената, поетски разливали у
хоризонталним пољима, нестајали у тамним формама израженог
графизма, јасно су наглашавали занимање за саму структуру,
чија промена се дешава само на нивоу и у складу са поступком и
медијем, а која се од цртачке, мануелне, померила ка технолошкој,
дигиталној графици. И једнако како у цртежима пејзажи као
усамљени предели постају уточишта, места сигурности, тако и
у дигиталној графици, призори се поступком редефинисања у
идејном и ликовном процесу од основне матрице пролазности
преиначују у сада и овде, лични став и однос ка стварности и
уметности.

Матија Рајковић – биографија
Рођен 1980. у Београду. Дипломирао на сликарском одсеку Ака-
демије уметности у Новом Саду 2003. у класи професора Јова-
на Ракиџића. Постдипломске студије завршио на истом одсеку
Факултета ликовних уметности у Београду 2009. у класи про-
фесора Чедомира Васића. Члан је УЛУС–а од 2005. и УЛУК-
Крушевац од 2011. (један је од оснивача).
Излаже од 1999. до сад 29 пута самостално и 115 пута групно.
Учесник 35 ликовних колонија у земљи и иностранству. Објављује
приказе ликовних дешавња у часописима – Ликовни живот,
Град и Синтезе. Избор из библиографије, радио и телевизијских
интервјуа садржи више од 250 јединица. Професионално је анга-
жован као председник уметничког савета УЛУК-а од 2011. и
Галерије КЦК у Крушевцу од 2015. Предаје на Високој школи
струковних студија за васпитаче у Крушевцу од 2010. Живи и
ствара на релацији Крушевац – Београд.

Самосталне изложбе:
2004. Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја
2006.Крагујевац, Модерна галерија Народног музеја –
Мали ликовни салон
2008. Крушевац, Скупштина Општине
2009. Београд, Галерија Факултета ликовних уметности
2010. Чачак, Ликовни салон Дома културе Крушевац,
Културни центар – Галерија Легата “Милића од Мачве“
2012. Жалец (Словенија), Савинов ликовни салон – ЗКШТ
2013. Опово, Галерија “Јован Поповић”
Крушевац, Галерија Крушевачког позоришта – УЛУК
2014. Београд, Мала галерија УЛУПУДС-а
Пирот, Галерија “Чедомир Крстић”
Вршац, Велика галерија Културног центра
Горњи Милановац, Модерна галерија Културног центра
2015. Нови Сад, Културни центар – Мали ликовни салон
Трстеник, Ликовни салон Дома културе
Београд, БЛОК галерија
Београд, Галерија `73
Крагујевац, Градска галерија “Мостови Балкана”
2016. Ниш, Галерија савремене ликовне уметности –
“Павиљон у тврђави”
Крушевац, Галерија Културног центра (Ноћ музеја)
Београд, Галерија Југоекспорт
2017. Ивањица, Галерија Дома културе
Инђија, Културни центар, Галерија “Куће Војновића“
Апатин, Галерија Меандер – Културни центар
Смедеревска Паланка,
Галерија Модерне уметности Народног музеја
2018. Пожаревац, Галерија савремене уметности
Народног музеја Краљево,
Градска галерија Власотинце,
Галерија Завичајног музеја Ниш,
Галерија Нишког културног центра – НКЦ

Важније групне изложбе:
Учесник је Пролећних, Јесењих изложби УЛУС-а, Цртежа и мале
пластике УЛУС, Светских бијенала минијатуре у Г. Милановцу,
Нишког цртежа – ГСЛУ Ниш, Београдске Мини – арт сцене
УЛУПУДС, Новембарског салона у Краљеву (по позиву), Мемо-
ријала “Милан Верговић” у Градској галерији у Ужицу (по пози-
ву), Октобарских изложби у Крушевцу, Изложби УЛУК-а по
градовима Србије, Изложбе колекције часописа “Људи говоре”
у Галерији Српске националне академије у Торонту (Канада),
Уметничке збирке Галерије ’73 из Београда у Музеју Херцеговине у
Требињу (БиХ) и многих других изложби у земљи и иностранству.

Награде и признања:
– Заступљен у уметничким збиркама 30 галерија, музеја и
установа од јавног значаја Републике Србије.
– 2005/06. Стипендиста “Фонда за развој младих талената”
града Крушевца
– 2014. Награда публике на 4. Годишњој изложби Удружења
ликовних уметника Крушевца (УЛУК)
– Откуп Министарства културе и информисања
Републике Србије за 2016.

Матија Рајковић, академски сликар
Електронска адреса: matijarajkovic@gmail.com
Тел: 064-158-9598

Mузика
30. 12. 2018
Марија Анђић

Oтисци и Дебиси

Мој први сусрет са Дебисијевим “Отисцима” (фр. Estampes) десио
се много пре него сам и сама почела да студирам ову композицију.
Мећутим, мени као извођу, то је изгледало само као гледање сли-
ке или репортаже о месту које сам од увек желела да посетим.
Сви призори и боје, чак и атмосфера тог места су ту. Могу и да
уживам у њима, али ту као да нешто недостаје. Желим да сама
корачам тим улицама, удахнем мирисе, осетим то сунце и кишу
на сопственој кожи. Желим сама да проживим сваки тон, осетим
сваки трептај и преливање боја. Можда ћу боље разумети или чак
и упознати Дебисија и успети да удахнем живот његовим идејама.
Клод Дебиси никада није желео да буде у центру пажње нити
је радио са циљем да буде револуционар или да “мења свет”.
Био је ненаметљив и волео је своју приватност. Био је привучен
мистичношћу и јако инспирисан природом, бојама и светлошћу.
За њега је начин компоновања који је до тада био доминантан
нарочито у западној Европи био недовољан да искаже оно што
је желео, а то је лепота боје звука, нијансирање музиком, дочара-
вање природних појава и емоција. Он у музици препознаје ча-
ролију коју, како напомиње, морамо сачувати “будући да је му-
зика од свих уметности најпријемчивија чаролији”. Његове теж-
ње су га окретале од традиционалних правила у компоновању и
следећи их донео је револуционарне промене у компоновању и
техници свирања клавира. Ни слутио није да ће постати један од
најутицајнијих композитора који ће утицати на готово све веће
композиторе 20. века.
Дотадашње јасне форме композиција, тонална стабилност и
јасан исказ идеја, типични за германски начин компоновања, за
Дебисија су били неинтересантни, а потенцијал традиционалних
хармонија исцрпљен, те се окретао музици Русије и Далеког ис-
тока. Истиче значај маште и говори да уколико немамо могућнос-
ти да путујемо треба да употребимо машту. Тако нас и у делу
“Отисци” кроз три става води прво до острва Јава, па затим у
Шпанију и на крају у “вртове под кишом” где дочарава атмосферу
и својства воде.
Дебиси је инспирацију налазио у делима симболистичких пе-
сника, нарочито Малармеа и Бодлера, који су осуђивали важност
идеја, те и код Дебисија срећемо углавном само наговештаје
идеја које нису доречене до краја. То даје слободу извођачу и
слушаоцу да сам створи своју слику и дође до својих закључака.
Тим ставом, као и чињеницом да је и сам рушио правила, он даје
подршку и простор пијанисти да да свој лични печат и наводи га
да истражује боје звука и њиховe промене у зависности од тога
како додирује дирке.
Дебиси је и код клавира тежио да произведе различите боје
звука, као код инструмената код којих је музичар у директном
контакту са извором звука. Имајући то у виду, мекано као у па-
мук зарањам у прве тонове “Пагода” (fr.Pagodes), првог става ци-
клуса “Отисци” и осећам како вибрирам заједно са звуком. Нема
границе између прстију и дирки, сада смо клавир и ја једно. Ди-
шем кроз клавир, а чаролија се буди. Већ у првим тактовима осе-
ћа се атмосфера далеког истока и секунда у сопрану подсећа на
звецкање кинеских звончића. Јавља се мелодија кроз пентатонику
(карактеристична за кинеску и јапанску музику) која ме премеш-
та у врт јаванског будистичког храма. Кроз композицију осећа
се мир приказан нежним кратким мелодијама које попут буди-
стичких монаха казујући минимално говоре много. Само на пар
места у композицији звук добија на волумену и подржан богатим
хармонијама као да показује да испод те нежности живи снага и
сигурност која ће се појавити само када је неопходна. На крају
првог става још једном се јавља мелодија са почетка композиције,
овог пута праћена вишеслојном хармонијом и приказом нежног
жуборења воде, која нас испраћа до краја композиције оставља-
јући нас у медитативној атмосфери да сами трагамо за својим
одговорима.
Дебиси је избегавао аналитичку дисекцију и покушај да музи-
ком створи слике. Желео је да људи интуитивно интерпретирају
његова дела, те је често наслове писао на крају композиција на-
дајући се да публика неће стварати стереотипне слике слушајући
их. Останак, притом, у оквирима доброг укуса, као и формирање
естетског сензибилитета за Дебисија је једна од најважнијих
ствари, те тако извођач који изводи његову музику мора имати
изузетно култивисан слух и богатство духа и маште.
Други став циклуса “Отисци” – “Подне у Гранади” (fr. La soirée
dans Grenade) за мене представља приказ Гранаде од јутра до
мрака. Миран почетак у басу, са типичним шпанским ритмом
који се пење кроз све октаве до врха клавијатуре. Зраци јутарњег
недељног сунца на каменим кућама Гранаде полако се подижу
будећи успавани град. Следи фолклорна мелодија која се појављу-
је као споредна улога у филму, наизглед небитна, али и те како
упечатљива. Остинантни шпански ритам и даље одржава ту
атмосферу поспаности и лењости. Кратак наговештај бурног
шпанског темперамента кроз само два такта и опет повратак у
мир. Затим мало чешћа промена карактера и наступ шпанског
темперамента у свој својој пунoћи. Кроз богате акорде видим ша-
рене и живе боје, као и поносне и достојанствене покрете тореадора
свесног своје важности и славе. Дебиси овом централном делу
композиције придаје велику важност и поново се игра бојама
смештајући познату мелодију у различите регистре и обогаћујући
је са још више тонова и ритма. Композиција се завршава лагано,
како је и почела, као што дан полако уступа место ноћи.
У трећем брзом ставу “Вртови под кишом” (fr.Jardins sous la
pluie) осећају се сва својства ове природне појаве. Уједначено и
упорно добовање кише, тихо или пак праћено громовима и олуј-
ним ветром, указује на сву своју силину, а човекову немоћ у по-
ређењу са природом. Њену променљивост и непредвидивост Де-
биси дочарава мелодиком која је валовита и понекад делује не-
довршено или испрекидано, али је и веома интензивна и пуна
емоција. Тема као и у многим другим Дебисијевим делима има
секундарну важност у односу на атмосферу. Своју фасцинираност
природом и испреплетаност са емоцијама и чаролијом музике
Дебиси објашњава: “Ја сам себи створио религију од тајанствене
природе. Ко ће знати тајну музичког стварања? Шум мора, линија
хоризонта, хук ветра кроз лишће, зов неке птице, остављају
у нама бројне импресије. И одједном, без икаквог нашег учешћа,
једно од тих сећања се прошири изван нас и изрази музичким је-
зиком. То осећање носи у себи свој хармонски свет. Ма колико ми
настојали, нећемо више наћи ни тачније, ни искреније хармоније.
Мрзим доктрине и њихове дрскости. Ја желим да певам о свом
унутрашњем пејзажу, на начин наивне дечије безазлености.”
Очигледно тражећи начине да изрази себе, Дебиси је у веч-
ности оставио много више “отисака” од само једног, а извођачима
и слушаоцима изазвао машту и дао могућност да уживају у
чаролији.

Страна 3 од 5

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019