Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

политици постоје ‘политички идиоти’, у југословенској језичкој
српској политици постоје ‘идиомски идиоти’.
Познати српски југословенски дијалекетолози (многи свјес-
но, а многи несвјесно) израђивали су прегледе југословенске ди-
јалектологије, а заправо мапе фрагментације српског језика.
Српским лингвистима је дато да дубе дијалектологију, а хрватски
језикословци су присвојеном штокавском дијалекту приступили
прескриптивним начином изграђивања књижевног језика и
грађанског говора, прописивања правила од кроатистичког пу-
ризма до пургерског пуританизма. Хрватски језикословци су ра-
дили на калемљењу штокавског дијалета и изграђивању књижев-
ног језика, док су србо-југословенски језикословци бродили ди-
љем дијалектологије све суженијег српског дијалекатског простора.
Многи противници караџићевског кодификовања књижевног
језика на штокавском дијалекту производ су караџићевске ре-
форме, дијалекатског дељења, а не српске свијести о обнови
српског књижевног континуитета и језика. Дакле, све што су ра-
дили, радили су ради дијалекатског племенског престижа, међу-
собног омаловажавања и изругивање другачијем дијалекту и
нагласцима српског језика, вуковским принципом “утук на утук”
да се супарничко племе и наречје утуку. То је традиционална
тековина вуковског наслеђа, којом је Караџић ‘побјеђивао’ про-
тивнике, а не аргументима науке. Караџић се ‘полемикама’ није
обраћао ученим људима, већ паланачком просјеку, антицрквеној
револуционарно насторјеној интелигенцији и новинским изда-
вачима жељним скандала. Тако је поред простог језика у наш
културни живот унесен манир простачког понашања, ‘полемике’
путем подсмијеха, утемљњене на пакости, што је подстакло и
продубило племенске и политичке српске свађе.

Рјечник раскида са српским православним правописом
Копитар-Караџићева реформа српског језика и правописа под-
разумијевала је упоредну реформу језика и правописа. Рефор-
маторским рјечником је публикован и реформисани правопис.
Смањен је број ријечи, гласова и слова, језик је сведен на 30 гла-
сова за које је формирано 30 графема. Од 48 графема колико је
гравитирало у српско-словенском правопису, и 42 колико је
стално коришћено, реформисани правопис је сведен на тридесет.
Сложени српски правопис је у реформисаном рјечнику препо-
ловљен. Уклоњено је пола постојећих слова, унесено је пет нових,
латинично “ј” и новоформирани графеми љ, њ, ђ и ћ. Ортографија
опсега означавања укупног фонетског фонда и цјеловитости
српског језика сведена је на прости гласовни правопис са 30
графема и гласова. Реформисани српског правопис је представљао
латинско реформаторско ругање ћириличном систему графике
и семантике, што су латински лингвисти препуштали српским
реформаторима – састављање и растављање ћириличних слова
према прохтјеву самоуког српског језикословца.
Руски конзул у Босни, филолог Александар Хиљфердинг, ана-
лизом политичких и религиозних разлога реформе српског јеика
и правописа у својој студији ‘Западни Словени’ 1858. године,
о реформи српског правописа Караџића и Копитара пише као о
средству римокатоличке мисије. Како је Караџић “саставио но-
ву српски азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања
задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши
сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које
Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он
узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена
важи као симбол римокатолицизма.” Нарушавање графичког
система и цјеловитости српског ћириличног писма рађено је ради
прекида предања православног правописа, и формирања српске
ћирилице одвојене од графичког сиситема и семантичког смисла
православне писмености. Што даље од православног правописног
простора православних народа, а што ближе народима латинског
правописа и књижевног језика.
Латинска лингвистичка мисија је потискивала ћирилично
писмо, према мисионарскима могућностима потпуно прогањала,
или прозелитском праксом мисионарске ‘меке моћи’ первертира-
ла промјеном природе правописа. Православна српска црква је
била заштитник српског православног правописа као народног
и православног предања, посебно уз помоћ православне Руске
цркве. Зато је латинска мисија упоредо са римокатоличким миси-
онарским мјерама употребљавала програме хуманистичких иде-
ологија – које су према православним Србима примењивани на
балкански баналан начин, као радикални рационализам и при-
митивни позитивизам. Промјењена је природа српског правописа
«прогресивистичким» приступом правопису. Примјеном на пра-
вопис принципа прогреса.
У колонизовању српског правописа примијењен је принцип
обрнут процесу описмењавању – пороцес обезписмењавања и
обесмишљавања правописа. Правопис је пропагиран као ствар-
ност и принцип прогреса, а не предања и културног континуитета,
тј. као принцип транзита, а не традиције и историјског идентитета.
Уведен је принцип прогресивног поједностављивања, промене и
прилагођавања правописа новонасталим навикама, полтичким
или пословним потребама. Принцип прогресивизма је постав-
љен као начело српског схватања правописа као питање прогреса,
сталног поништавања и промјене постојећег, наслијеђеног пра-
вописа. Сложени српски ћирилични правопис сведен је на прости
правопис записивања звукова, притом на рагистар редукованих
гласова, без обрађеног фонетског фонда укупног српског језика,
сведен на фонофункцију економичније комуникације.

Реформом српског правописа је и графички облик српске савремен
ћирилице уређен ‘естетиком максималне економичности’. Као и
лингвистичка логика, ликовна симболика и семиотика српске
реформисане ћирилице је прилагођена латинској ликовној логи-
ци, али првенствено прогресивистичкој. Морфолошка симболи-
ка српских слова сведена је на фолклорну форму лишену суш-
тине симболичког садржаја. Сврха и смисао правописа је и мор-
фолошка мисија писма, особеног обликотворног осмишљавања
појмова и појава. Еквивалент облику слова једне културе је архи-
тектура вјерских храмова. ‘Архитектура’ православног правопи-
са је у канону предања правосалвне иконографије. Зато су ри-
мокатолички реформатори српског правописа радили на раз-
градњи религиозне симболике српског ћириличног писма, разби-
јању графичке цјеловитости и система симболике православног
правописа. Као у култури латинског правописа, постоји ћири-
лични правописни сиситем, јединствен ликовани и симболички
сиситем код свих ћирилчних писама – повезан морфолошки и
графички, семантички и симболички. Реформа српског правописа
је представљала програмску ортографску опструкцију, почетак
раскола са јединственим сиситемом ћириличног правописа, што
се односило на промјену културне и геополитичке стратегије.
У процесу промјене природе правописа било је битно и на
симболичкој графичкој равни увести барем једно латинично
слово у српско ћирилично писмо, као знака латинске реформе
српског правописа. У српску ћирилицу је унесено латинско сло-
во ‘ј’. Нарушена је јединственост и цјеловитост графичког и
симболичког система ћириличног правописа. Избачена су ћири-
лична слова варијанте истог гласа, која су означавала глас ‘ј’ на
сложен начин, у одређеном контексту. Уношење латиичног сло-
ва у ћириличнио писмо нарушило је семантички и графички
систем писма. Резултат римокатоличко-револуционарне рефор-
ме је био да српска ћирилица буде графичком фолклорном фор-
мом ћирилична, а фонетским, системским и семантичким смис-
лом прилагођена хрватској варијанти латиничног гласовног пис-
ма. Да се раскине и са правописним предањем и системом пра-
вославне лингвистичке ликовности српског језика и формира
прозелитски правопис прелаза од православног у латиични сис-
тем правописне графике и симболике. Колико је сукоб за и про-
тив реформе српског правописа био религиозно настројен свје-
доче називи сукобљених присталица православне и латинске
стране, које су називали према словима симболима латинске и
православне припадности – ‘јеровци’ и ‘јотовци’. ‘Јеровци’ су шти-
тили предање православне писмености и ‘јотовци’ који су се
борили за реформисани правпис и уношење латиничног слова
‘ј’ у српску нову ћирилицу. Зато борбу за српски правопис мо-
жемо назвати борба за и против латинских слова у српском ћи-
риличном православном правопису.

“Етничко чишћење се уијвек прво одвија на подручју језика и симбо-
ла”, пише Urs Altermatt. Можемо закључити да је етничком
“чишћењу” Срба претходило етимолошко чишћење српског пра-