Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

Речничку грађу Југословенској академији у Загреб су доно-
сили Даничић и Караџић. Као свједочанство о Караџићевом до-
приносу у спровођењу програма југословенске језичке политике
двоименовања српског језика најбоље је навести писање хрватских
филолошких ауторитета. Један од предсједника Југословенске
академије, Стјепан Мусулин пише (у свом раду ‘Хрватска и срп-
ска лексикографија’, Загреб, 1959) о хрватској лексикографији
прије Караџићевог Рјечника: “Стари наши речници имали су
регионално и покрајинско обиљежје, као и тадашња наша књи-
жевност, писци су их писали дијалектом родног краја; били су
и неки рјечници и сасвим дијалектаски, рађени су по туђим и
домаћим претходним рјечницима, за пропагандне и школске
потребе. Ново доба у нашој лексикографији настаје у другом де-
ценију 19. вијека појавом Вукова Рјечника”.
Југословенски програмски резултат Караџић-Копитаревог
рјечника је Рјечник српског или хрватског језика ЈАЗУ, а коначни
речнички резултат ‘Рјечник српскохрватског народног и књижев-
ног језика САНУ – који израђује Институт за српски језика САНУ.
Истрајавање и инсистирање Института за српски језик САНУ
на називу ‘српскохрватски језик’ и истовремено побједничко по-
зивање на револуционарне резултате Караџићевог рјечника, до-
вољно говори о југословенским програмским полазиштима Кара-
џићевог рјечника и језичких установа културе Србије. Заправо о
југословенској језичкој стратегији у Србији – спровођењу језичке
политике Декларације о заједничком језику – вишеименовања
вишецентричног југословенског језика.
Револуционарни резултати југословенског рјечникописања
(лексикографије) су да битним установама језичке културе
Србије руководе екстремни љевичарски лингвистички покрети,
који спроводе стратегију лингвистичког либерализма. То је тре-
ћи таласа револуционарног разграђивања српског књижевног
језика и на-рода. Раскидају са сваким континуитетом књижевног
језика, како са књижевношћу прије 20. вијека тако и са покушајем
оплемењивања и изграђивања српског дијалекатског књижевног
језика после реформе. Пропагирају лингвистички либерализам
и егалитаризам, идеологију неизграђивања и непрописивања
правила књижевног језика. Доследно спроводе стртегију и кон-
тинуитет караџићевске кодификације књижевног језика, тј.
континуитет и координирање кодификација дијалекатских
књижевних језика нових националних назива на простору
српског говорног подручја. Истовремено, хрватски језикословци
изграђују књижевни језик јасним правилима и стилом, културно
калеме српске дијалекте, преузимају драгоцјености које су
српски реформатори расходовали.
Религиозни резултати рјечника и речничког рада Караџића
и Копитара су посебан примјер атеистичког активизма који је
примјењиван у ваневропским народима. Идеолошко избацивање
из српског језика ријечи и појмова који изражавају интелектуалну
и мисаону страну човјековог бића, душевну и духовну димензију
живота, а прикупљање простачких израза и ријечи, који под-
стичу примитивне пориве, довољно говори о мрачној мисији
Караџић-Копитарове реформе. Реформаторски рјечник је раски-
дао са православним словенским религиозним рјечником, срп-
ским вјерским изразима и православним појмовником, који су
у свијести Срба били историјски изграђени. Зато су против
аустрославистичке реформе српског језика и правописа били
српски рационалисти и религиозни Срби, зато је Православна
црква Караџића као европску медијску маскоту српског фило-
лошког фолклора називала ‘јеретик српске филологије’, “хроми
антихрист”, “агент римске пропаганде”, “слијепо оруђе Копи-
тарово”, “плаћеник који помаже да се Срби поунијате”.

Антиславистички рјечник на конгресу слависта
Августа ове године у Београду се одржао шеснаести Свјетски
конгрес слависта. Поред многих доприноса српске савремене сла-
вистике и лингвистике свјетској славистици на конгресу у Бео-
граду је представљен најпознатији и највећи допринос српске
славистике. Приказан је програм југословенске језичке политике
и лексикографије: а) доктрина дијалекатског дијељења словенских
језика и додјељивања дијалектима истог језика назива нових на-
ционалних словенских стандарда; б) доктрина ‘двоазбучности’,
програм прозелитског правописа разграђивања ћирличних пра-
вописа словенских језика, увођење равноправног коришћења ћи-
риличног (фонетски прилагођеног латиничном) и латиничног
правописа (дакле, допринос потискивању ћириличног правописа
двоазбучном доктрином – равноправног коришћења латиничног
и ћириличног писма у православним правописним народима);
в) језичка стратегија раскида рјечника свог словенског језика са
словенским ријечима, и уношење у словенске језике, сведене на
дијалекте нових националних назива, страних ријечи.
Српска лингвистика је представила двјестогодишњи допри-
нос еврославистичкој колонијалној културној политици, разгра-
ђивања словенских књижевних језика, правописа, држава и на-
рода. Континуитетом југословенске језичке политике Српска
академија наука и умјетности и Институт за српски језик САНУ
су на конгресу слависта представили јубилеј југословенског је-
зичког прогама – двјестогодишњицу објављивања Копитаровог
и Караџићевог “Српског рјечника истолкованог њемачким и ла-
тинским ријечма”. Организована је изложба “Српска лексико-
графија од Вука до данас”, од 15. августа до 7. септембра у Галерији
науке и технике САНУ. Приказана су програмска полазишта
југословенске језичке политике, раскид српског језика са словен-
ском основом српског језика, спајање са аустрославистиком и ла-
тиничном писменошћу, уношења у српски рјечник туризама и
латинизама, у ћирилични правопис латиничних слова, прак-са
прозелитске правописне латинске славистике, правопис прила-
гођен хрватској латиници; лексикографија легитимитета и кон-
тинуитета преименовања, од двоименовања до вишеименовања
српског језика, од Караџићевог и Копитаревог, преко “Рјечника
српског или хрватског језика” ЈАЗУ, до двочланог хибридног на-
зива “Рјечника српскохрватског књижевног и народног језика
САНУ”.
Посебан повјесни преседан на Свјетском конгресу слависта
било је побједничко хвалисање српских лингвиста револуционар-
ном реформом властитог језика. Револуционарним рјечником
раскида са српским континуитетом књижевног језика и писме-
ности. Приказујући почетак српске лексикографије као годину
раскида са словенским ријечима у свом словенском језику.
Затечени су били слависти свијета сазнањем да тек три године
српски лингвисти и министарство културе филолошки факул-
тативно почетнички обиљежавају Данс словенске писмености
– празник Светих Ћирла и Методија – као једини словенски на-
род и држава који се 30 година после комунистичког режима
супроставља прослави Дана словенске писмености.
О идеолошкој острашћености службеника Института за срп-
ски (српскохрватски) језик САНУ, довољно говори грозничаво
писано пропагандно ненаучно обавјештење о идеолошкој излож-
би књижевне класне борбе за револуционарну књижевност,
левичарску лексикографију и лексику: “Српска лексикографија
од Вука до данас – ‘Међу јубилејима српске културе, 2018. годи-
на заузима важно место. Ове године навршава се двестота го-
дишњица изласка из штампе првог издања Српског рјечника (1818),
дела у којем је Вук Караџић спровео револуционарну реформу
српског језика. Овом реформом Вук је поставио народни језик у
основицу књижевног језика и тиме покренуо нову епоху у српској
књижевности. Караџић представља најзначајнију личност српске
и једну од најзначајнијих личности европске филологије 19. вијека.
Стога на изложби “Српска лексикографија од Вука до данас”, која
ће се одржати од 15. августа до 7. септембра у Галерији науке и
технике САНУ, део посвећен настанку Српског рјечника заузима
не само полазно већ и нарочито истакнуто место. Реализацију
изложбе помажу баштиници Вуковог духовног и материјалног
наслеђа: Архив САНУ, Библиотека САНУ, Музеј Вука и Доситеја у
Београду. Место Вука Караџића у историји наше лексикографије
одавно је утврђено: он је један од угаоних каменова српске
речничке културе. ‘Политика’ Институт за српски језик САНУ”
Савременa српскa љевичарска лингвистика и лингвисти
либерали не приказује православно предање српске књижев-
ности, осим као историјску прошлост. Али, могли су представити
наслеђе српске филолошке баштине 18. и 19. вијека као повијест
просветитељства. Период и континуитет књижевног српског је-
зика када је српски народ једним дијелом био под османским
а другим под римокатоличким ропством, када је имао више
лексикографске и граматичке грађе него у напредном периоду