Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

модерне српске дијалекатске књижевности и прогреса писме-
ности. Немојмо се зато зачудити ако хрватска држава и језико-
словци праксом југословенске језичке интегралистичке политике
присвајања српског језика, прелазним програмом преко двочла-
ног назива језика ‘српскохрватски’ почну присвајати граматичаре
и филологе српског ‘ненародног’ књижевног језика и представља-
ти светској славистици као хрватско хиљадугодишње наслеђе
књижевног језика. Када са Словенијом и Црном Гором, а можда
и бошњачком језичком заједницом, почну прослављати Дан
словенске писмености, а држава Србија и савремена ‘србистика’
наставе национално наслеђе латинске славистике југословенске
језичке политике.

Разлози и рјешење
Шта је разлог лингвистичког ликовања због револуционарног
раскида са континуитетом књижевног српског језика и испоља-
вања агресивног атеизма у одбрани револуционарних тековина
реформе српског језика?
Разлог је одбрана атеистичке језичке политике и теорије.
Отпор повратку православним назорима правописа и књижевног
језика. Да се после распада Југославије српски правопис не по-
истовјети са православном писменошћу и српски књижевни је-
зик не обнови континуитет православне књижевности. Одбрана
југословенске лексикографије и реформе српског језика одбрана
је атеистичког концепта и континуитета језичке политике. Оси-
гурање српског савременог књижевног језика да доктринарно
остане на дијалекатском полазишту и перспективи. Заштита
традиције атеистичке теорије о језику као основи народности тј.
југословенске језичке ванвјерске вавилонсаке идеологије ради-
калног секуларизма.
Шта је разлог да после другог ратног распада Југославије, ге-
ноцида над српским народом на простору НДХ и коначног
протјеривања Срба из Српске Крајине и подручја данашње
Хрватске, Институт за српски језик САНУ израђује ‘Рјечник
српскохрватског књижевног и народног језика САНУ‘?

Разлог инсистирања на називу ‘српскохрватски‘ представља по-
литичко-идеолошко истрајавање на интегралистичком југосло-
венству у програму еврославизма. То подразумијева, поред про-
грама вишеименовања вишецентричног југословенског заједнич-
ког језика, спровођење југословенске језичке стратегије према
простору словенског православног правописа, доктрине дво-
азбучног и дијалекатског дијељења словенских књижевних јези-
ка и правописа – првенствено руског језика и правописа. Дакле,
ово институционална подршка курса ‘двоазбучног’ програма
правописа у Србији и југословенске језичке политике нормира-
ња нових националних стандарда и назива заједничког ‘југосло-
венског језика‘ на подручју српског говорног простора.

Шта је рјешење?
Рјешење не може бити савремено српско реформисано ћирилично
писмо, због програмске природе таквог правописа, осим као
прелазно рјешење. Као што је у југословенском језичком програму
реформисана ћирилица била прелазни правопис у процесу ин-
тегралистичког југословенства, тако треба да послужи прелазном
периоду повратка православном правопису, тј. до нове реформе
српског ћириличног правописа. Новом реформом је потребно
формирати цјеловит и самосталан српски ћирилични правопис,
независан и слободан од условљености југословенским српско-
хрватским односом. Законска обавеза не може обезбиједити ко-
начно коришћење таквог ћирилићног писма, које омогућава из-
бор између два писма супротног полазишта и правца. Зато је
законско обезбјеђивање таквог ‘порозног’ правописа потребно
до рјешења реформом која ће омогућити самостално коришћење
ћириличног правописа ван југословенске ћирилично-латиничне
доктрине двоазбучности. Реформом би требало српски правопис
обновити у ћириличном православном правописном предању и
перспективи, у систему семантике и графике православних пра-
вописа. Таква редакција би омогућила аутокефалију српског
језика и писма, клтурну и националну независност, коју су Срби
добили као крштен народ прво преко православне писмености,
просветном дјелатношћу Светих Ћирила и Методија.
Када је српски правопис крштен светим крштењем, освећен
и осмишљен вјером Откровења, подигнут из пале природе и
паганства на пут православног предања и просветитељства.
Православна правописна мисија светих Кирила и Методија
представљала је истовремено заштиту словенске православне
писмености од мисије латинске лингвистике која је и тада под-
разумијевала римокатолицизам у програму ‘тројезичне јереси’.
Обновљени српски правопис не сме да буде одређен класно и
идеолошки, већ као правопис предања, укупности и цјеловитости
српског књижевног континуитета, којим ће нараштаји читати,
препознавати, преносити и пројектовати цјелокупно културно
писано национално наслеђе. Тиме ће српски народ бити по-
вијесни и практични правописни наследник и корисник култур-
ног континуитета, а тиме и креатор културне перспективе пра-
вославне писмености.
Реформом је потребно промијенити правописни принцип
просте и нагонске природе ‘пиши као што говориш’, и замијенити
правописним принципом разумске и умне природе ‘говори како
је писано’, или ‘говори као што пишеш’. Успоставити светски стан-
дард правописа, прописног и описног, гласовног и значењског,
што ће омогућити обнову образовања српског народа према
свјетским стадардима. Значи напустити колонијални програм
простог и брзог описмењавања за народе ниже цивилизацијске
разине. Изграђивањем сложеног правописа и књижевног језика
изграђује се умнији народ, сложеније свијести и интелектуалних
способности. Обновљеним православним правописом ће се оне-
могућити досадашње злупотребе простог српског правописа у
сврху колонијалних политичких пројеката формирања нових
политичких нација на Балкану.
Зато је неопходно да и Срби, као сви ваневропски народи
прихвате историјску истину о својој колонијалној повијести − о
периоду под европском културном колонијалном политиком
после вазалног статуса под османским ропством. Проблем
српског народа је што српска званична историографија и лин-
гвистика о европској колонизацији српске културе пишу као
о повијести препорода; о српским сарадницима европске колони-
јлне политике као националним првацима. Идеолошка индок-
тринација достиже врхунац када пропаганда постне поучна
пасторала. Као што су колонијалне похвале Караџићу и Дана-
чићу што је рјечник и правопис српског народа израђиван ван
државе и установа културе српског народа, у установама дру-
ге, друговјерне и непријатељске државе и без сазнања српских
установа културе и Српске цкрве. Као што приказују рад
државних цензора аустроугарске колонијалне политике као
европске ентузијастичке емотивне иицијативе према српској кул-
тури. Континуитет контрадикторности је постала карактерис-
тика српске историјографије, констатовања непријатељске нас-
тројености аустроугарске политике према српском народу и
држави, војно-вјерске анексије и асимилације, окупације и ге-
ноцида, и истовременог величања аустроугарске југословенске
језичке политике као националног препорода српског правопи-
са и језика. Све то је српски народ довело до стања поремећене
културно-политичке свијести, националне неурозе и несигур-
ности. Зато је вријеме да српски лингвисти и историчари изађу
из програма колонијалне културне пропагандне и лажних лин-
гвистичких легенди, да реформу српског језика и правописа
почну приказивати у контексту и континуитету еврославистичке
колонијалне културне политике, што би био почетак покајања,
препознавања православног предања и правописа, обнове поли-
тичке и културне суверености српског народа.

Литература:
1. Копитар и Вук – Јелена Шаулић; Вуков и Доситејев музеј,
Београд, 1978.
2. Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска,
Нови Сад, 1967.
3. Вук и породица – Јелена Шаулић;
4. Стјепан Мусулин ‘Хрватска и српска лексикографија‘ 1959.
Загреб.
5. “О јавној употреби језика и писма” – Синиша Стефановић,
Завод за проучавање културног развитка, Београд.