Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

Против таквог рјечника је био оснивач и ауторитет европске
славистике филолог и фратар Јозеф Добровски. Сматрао је Кара-
џића нестручним за израђивање рјечника. Јернеј је од Јозефа тра-
жио подршку, али је Добровски, можда као Чех, сматрао да Србе
не треба свијести на прости језик, да у српски рјечник треба унети
књижевни језик и не уписивати турцизме, псовке и скарадне речи.
Добровски о реформи српског језика пише: “Мени се не допада
да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег је-
зика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем,
створити stilus medius (“средњи слог”), који би се приближавао и
старом црквеном и делимице и разговорном језику” (Цитирано
према преводу Александра Белића).

Рјечник колонијалне категоризације српског народа
Копитар-Караџићев реформаторски Српски рјечник је служио,
као сви речници програма европског колонизовања језика ван-
европских народа, колонијалној категоризацији српског народа.
Европска колонијална културна политика је колонизовањем је-
зика вршила разграђивање књижњвних језика ваневропских
народа, посебно конкурентних култура какве су биле православ-
не и балканске, које су, после вјековног ропства под исламским
Калифатом, одржале континуитет књижевности и писмености.
Упрошћавањем и упростачењем језика, свођењем на рјечник за-
натских и пољопривреднх послова, потчињени народи су упу-
ћивани и ограничавани на одређену природу послова. Брисањем
филолошког и философског, религиозног и научног појмовног
рјечника народ је одвајан и одвикаван од интелектуалног развоја.
Колонизовањем језика и правописа вршена је категоризација
и контрола културне политике ваневропских народа. Латинска
мисија је простим правописом и језиком словенске конвертите
културно и класно класификовала. Словени конвертити су кате-
горизовани лишавањем православног правописа и књижевног
језика, и лингвистички легитимисани као сталеж слугу подређен
латинском језику. Намјенским недостатком ријечи матерњег је-
зика за интелектуалне, научне, књижевне, философске, филолош-
ке, вјерске појмове народ је упућиван на рјечник латинске схо-
ластике, а тиме у програм укупне културне колонизације. Ла-
тинска унијатска пракса је према српском народу примиењена
Караџићевим рјечником, у којем нема филолошког, философског,
богословског рјечника и појмовника, зато се рјечник за који у
простом народном језику није било ријечи морао позајмљивати
из рјечника страних језика. Тако је српски народ подређиван је-
зицима народа изграђене сложене интелектуалне, научне и ре-
лигиозне језичке културе.
Свођењем народног језика на прости и простачки говор
народ је свођен на поткултурну категорију. У ‘Српски рјечник’
су уношени као национално наслеђе језички простаклуци, ради
колонијалног свођења народа на примитивне друштвене односе.
Што је било и изругивање европских лингвиста са балканским
православним народима. Скарадне ријечи рјечника нису биле
проблем због згражавања дворјана на српском Двору, како је
програмски поједностављиван проблем у пропагандној литера-
тури, већ због категоризације културе српског друштва. Заправо,
због караџићевске кафанизације рјечника и народа, свођења на
културу и ‘култ’ кафане, балканске крчме и псовачнице. Караџић-
Копитаров рјечник је у свом времену имао филолошку функцију
данашњих “ријалити” програма, “ријалити” рјечника, медијског
разграђивања моралних и религиозних друштвених норми при-
чања и понашања.
Потискивањем и разградњом књижевног језика последично
је потиснут и језик дијалекта, говор сељаштва, ‘народни’ језик,
јер ‘сеоски’ језик и сталеж постоје и у односу на више сталеже,
књижевног језика и говора грађанског сталежа. Култура дија-
лекта постоји и захваљујући књижевном изграђеном језику, док
дијалекатски књижевни језик доводи до демократске дестаби-
лизације и декаденције језика. Диглосија, различити стилови го-
вора, нормирани стандард свих језика, онемогућавала је зло-
употребу ‘народног’ језика, а подржавала укупност језика, и
онога “вишег” и онога “нижег” стила. Лишавањем школованог
књижевног рјечника разграђена је сложеност и цјеловитост срп-
ског језика. Прво после прекида са културом говра виших ста-
лежа, реформаторски рјечник је раскинуо са рјечником српских
епских пјесама, пошто су злоупотребљене у колонијалној кам-
пањи реформе српског језика и правописа. Спровођењем ре-
форме српског језика и правописа језик српске епике, као и
дијалекатско богатство српског језика, програмски је прегласани
су гласовима дијалекта демократске просте већине, принципом
прогреса простачког рјечника, револуционарног рјечника и пра-
ва на ‘новоговор’ и писање као што говори гомила (После про-
гона књижевног језика и величања сељачког говора, којим ће
дијалектом довитљиви становник села пронаћи израз за све што
му је потребно у практичним мајсторским и мисаоним потребама,
у српски језик је уредно уведен и њемачки рјечник занатских
послова и алата).

Српски грађански, аристократски и свештенички сталежи су
у 18.и 19. вијеку обнављани, и постајали културни конкурент
европској култури и аристократији. Зато је програмом колони-
зовања српског језика рађено разграђивање постојећих књижев-
них и језичких норми ради разграђивања виших српских друшт-
вених сталежа. У социо-лингвистичкој колонијалној категориза-
цији језика српске грађанске класе одбачен је језик ‘однарођеног’
грађанског друштва. У колонизовању српског језика брисан је
рјечник културе говора грађанског друштва и замјењиван вул-
гарним говором и страном фразеологијом, тј. формирањем коло-
низованог грађанског сталежа скоројевића. Еврославистичка ми-
сија је српске сараднике регрутовала револуционарним идеолош-
ким ‘књижевним’ кључем ради разградње српског аристократског
и грађанског сталежа који се развија после османске окупације.
Позната је Караџићева класна борба, као мотив књижевне борбе,
о којој Караџић пише у свом познатом чланку “Виша класа народа
нашега”. Класна бораба се водила и демократским нивелисањем
стилова и културе књижевног језика према простом говору.
Против српске грађанске класе борба је вођена и на националном
плану. У југословенском језичком договору рјечник грађанског
сталежа је додијељен хрватском стандарду, а српској страни ка-
тегорија караџићевског кафанског слободног сељачког стила –
‘природног живог језика’ у ‘сталном револуционарном развоју’.
Тековина еврославистичког колонизовања српског језика у
југословенском језичком програму, такође намијењена хрват-
ском стандарду и Загребу, јесте избор ијекавског изговора што-
кавског херцеговачког дијалекта за Караџићев Српски рјечник.
Била је полазиште и прелазни рјечник до двоименовања зајед-
ничког југословенског језика “Рјечником српског или хрватског
језика ЈАЗУ”. Хрватски изговор у Загребу је, до спровођења Ко-
питар-Караџићеве југословенске језичке реформе, био екавски.
Кајкавски дијалекат, ‘на коме је писана Загребачка књижевност’,
екавског је изговора, као и словеначки. У југословенском дого-
ворном двоименовању српског језика, принципом упрошћавања
за српски стандард, одређен је екавски изговор као једноставнији,
а за хрватски ијекавски као сложенији и најсличнији старо-
словенском. Српски језика је додатно подијељен проглашењем
изговра истог језика за језик другого народа и назива (“признање
службености хрватског језика” у аустријској царевини 1892. го-
дине, ‘усвајањем Брозовог Хрватског правописа у Сабору, на Ву-
ковој (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом
латиничког писма‘, који је постао културни коституент хрватског
државног права. У Београду је 1894. издата граматика Стојана
Новаковића екавског изговора и ћириличног писма).
Лингвиста и дијалектолог Павле Ивић у књизи Српски на-
род и његов језик пише да је то “најјачи политички потез који је
грађански Загреб икада повукао”. У истој књизи Ивић пише:
‘Има у том загребачком усвајању ијекавице нечег маркантног,
наоко чак парадоксалног. Наиме, на земљишту тадашње Хрватске
ијекавски су говорили само Срби, ту и тамо, Хрвати у њиховом
суседству и под њиховим утицајем. Крајеви где римокатолички
живаљ аутохтоно, у већој маси говори ијекавски – дубровачко
приморје, делови централне и источне Босне итд. – били су да-
леко изван граница Хрватске. Па и у тим удаљенијим крајевима
римокатолици с ијекавским дијалектом нису нарочито бројни.
Њихов удео међу римокатолицима нашег језика не премаша
једну десетину’ (стр. 186).