Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

“У програму југословенске језичке политике аустријска царе-
вина је 4. марта 1849. године наложила норму “да Срби имају један
језик који се службено назива српским”, тј. “илирско-српским”
ако је коришћено ћириличко писмо, ако је штампан латиницом,
тај се језик могао звати хрватским, или “илирско-хрватским”.
“Царство је, одговарајући на захтјеве изношене током револу-
ционарних 1848-1949. година патентом Reichs-Gesetz und Regierunsblatt
од 4. марта 1849. прописано је “да Срби имају један језик који се
службено називао српским”, тј. “илирско-српским” ако је кориш-
ћено ћириличко писмо. Уколико је штампан латиницом, тај се
језик могао звати хрватским, или “илирско-хрватским”. Писмо
је постављено као линија раздвајања двају националних покрета
који су се опредјељивали за исти језик. У том контексту и на
самом почетку Баховог апсолутизма склопљен је 1850. године
“Бечки књижевни договор”
Југословенски реформатори и револуционари у Србији, као
Јован Скерлић, предлагали су и правили петиције да Срби напусте
ћирилично писмо, а да се Хрвати врате екавском и напусте
ијекавски изговор као сличан црквенословенском језику, и тако
формирају југословенски језик екавског изговора и латиничног
правописа латинске славистике. Предлог је одбачен од хрватске
стране, као касније и југословенски дводјелни а потом хибридни
двочлани назив језика “српскохрватски”. Усвојена је радикална
римокатоличка варијанта мисије југословенског језичког про-
грама, присвојен и преименован је јужноштокавски дијалекат
ијекавског изговора у хрватски језика. Филолошко форсирање
хрватског језика и народа као аутохтоног римокатоличког, а по-
тискивање прелазне хибридне творевине југословенског језика
и рјечника, и имена српскога као синонима православне при-
падности.

Меше Селимовића о Караџићевом рјечнику
Значајна анализа Караџићевог и Копитаревог рјечника је студија
академика и књижевника Меше Селимовића “За и против Вука”.
Селимовић je у поглављу о Његошевом и Караџићевом рјечнику
приказао природу Караџићевог Рјечника, као полазиште класне
борбе, средства револуционарног рушења континуитета и кул-
та књижевног језика. И када површно прочитамо Његошев и
Караџићев текст, предочава Селимовић, јасно је да су то два
суштински супротна језичка правца и стила. “Основна друштвена
позиција Вукова била је сељачко-демократска”, пише Селимовић
предочавајући да су Караџићева полазишта политичка, а не науч-
на, класна, а не културна, борба за друштвени статус, побједу
друштвене класе којој је припадао, сељачке, а свргавање класе и
језика вишег сталежа и стила као класног непријатеља. “Вуков
Рјечник је рјечник реалија села, далеко од градова, и мада је веома
значајан, мада је постао средство и основа националне културе”,
закључује Селимовић у својој студији. Заиста, данашњи сукоб
српског са преименованим дијалектима српског језика није друго
до рат различитих рјечника ‘реалија села’, пресељеног у градове
као основа националног књижевног језика, лишеног изграђене
књижевне лигвистике и препуштеног племенском престижу.
Селимовић наводи конкретне карактеристичне примјере идо-
лошки изостављених одређених ријечи и појмова у Караџићевом
рјечнику. “Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском
вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после
ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе дру-
ге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске
ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд].” Али, ни-
је видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског
вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре,
без кидања и пада, крепак, цјеловит (Праунука Туркова с Кора-
ном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега).
Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао
прекорачује опасно мјесто, вуче је напред жеља да се извикне,
одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег
места, опште речи, општег ритма.
Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:
Звiезда е црне судбе надъ ньомъ...
Вражъ племе позоба народе...
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино.

Владика и Игуман Стефан су “у царство духовах”. Тај напон мис-
ли, тај напор да ријечи прошире своје распоне, да: обухвате небо
и земљу и човјека разапетог међу њима, то је поетска снага Ње-
гошева, али и једно поетско хтјење, пјеснички пут. Код Његоша
ћемо се сусрести са обогаћеним, измијењеним, стилизованим, на
виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним
за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од
свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у
стварном животу. А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош
признати за велике пјеснике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у
Књижевнику, 1866., назива Милутиновића генијалним), Његоша
је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик,
нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вјероватно зато
што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са сво-
јим Горским вијенцем. У ствари, политичка побједа и све већа
афирмација народа, донијела је пуну афирмацију Вуковог, народ-
ског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Ријечник
је стварна основа литературе и културе XIX вијека.”

Римокатолички и револуционарни резултати
рјечника Караџић-Копитар
Програмски резултат реформаторског рјечника српског језика је
“Рјечник српског или хрватског језика” Југословенске академије
знаости и умјетности у Загребу. Рјечник Југословенске академије
је израђивао Ђура Даничић (Поповић), саборац и бранитељ Ка-
раџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа.
Копитар-Караџићевим рјечником су програмски релативизовани
и разграђивани српски правопис и рјечник, а рјечником Југосла-
венске академије је релативизован и довименован назив српског
језика. Подсјетимо се повијести југословенске језичке политике
ЈАЗУ. Оснивање Југословенске академије знаности и умјетности
у Загребу 1866. године је био програм римокатоличке мисије на
Балкану. Покровитељ Југослевенске академије је био бискуп Јосип
Јурај Штросмајер, а предсједник фратар и филолог Фрањо Рачки.
Први значајан пројекат Југословенске академије је био “Рјечник
српског или хрватског језика”. Израда рјечника Југословенске
академије је повјерена Ђури Даничићу (Поповићу). Наиме, на
позив бискупа Јосипа Даничић се преселио из Србије у Аустрију,
тј. из Београда у Загреб. (Даничић је у Београду радио као предавач
на Београдској великој школи). Даничић је именован за секретара
Југословенске академије и руководица израде Рјечника српског
или хрватско језика ЈАЗУ. Римокатоличкој југословенској језичкој
мисији је било битно добављање Даничићевог пристанка у раду
на рјечнику из практичних прикупљачких разлога речничке
грађе, али превасходније као пристанак и потпис српске стране
као носиоца националног повјесног права на назив језика.
Колико је Караџићев и Даничићев учинак у југословенском
језичком програму био битан за преузимање и преименовање
српског језика свједочи чињеница да је Вук С. Караџић 1861. 16.
рујна проглашен почасним грађанином Загреба, Заступништво
града Загреба је Караџићу додијелило повељу града. Копитар-
Караџићева реформа је прво прихваћена у Загребу 1861. године,
а у Књажевини Србији 1868. године – када указом младог коло-
нијалног Књаза Михаила укинута законска забрана коришћења
реформисаног правописа. Подсјетимо, претходно су Караџић и
Даничић потписали Бечки књижевни договор 1850. са хрватским
и словеначким филолозима о заједничком језику Срба, Хрвата
и Словенаца. У тексту договора назив ‘заједничког‘ језика се не
наводи, а сви постписници су доктринарни документ потписали
новоформираном хрватском латиницом.