Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

вописа. Реформа српског правописа је управо чишћење на подруч-
ју симбола. Промјена природе правописа као и прелазак на други
пра-вопис подразумијва прелазак на други начин мишљења, на
другу семантику и симболику. Начин чишћења “језика и симбола”
је и примјена принципа гласовног правописа као регистра гласова,
које нема значењско полазиште у свијести човјека, већ своди свијест
на нагонски ниво. Упрошћеном правопису лако је наметнути
латинску правописну лингвистичку логику и симболику. “Хао-
тичност” предреформског српског правописа била је заправо
сложеност језика и правописа. Уређивање правописне анархије
значило је уклањање карактеристичних ћириличних слова која
су имала прецизну семантичку и фонетску функцију у одгова-
рајућем контексту, која су српско писмо повезивала са цјелином
графичког и значењског смисла ћириличних писама.
Правопис је израз мисли а не првенствено регистар гласова.
Човјек као разумно и словесно биће, које осмишљава односе, пој-
мове и појаве, не може бити одређен простим принципом пра-
вописа графем – глас. Принципом ‘пиши као што говориш’ књи-
жевни језик је програмски подређен свакој промјени културе
говора, првенствено поједностављивања и попростачења говора.
Човјек изражава језик (мисли) причањем и писањем, вербално
и визуелно, усваја и поима језик слушањем и читањем. Зато по-
следице упрошћавања правописа посредно упрошћавају и нару-
шавају сложене законе мисаоних процеса. Примјере деградације
човјекове свијести упрошћавањем природе правописа ‘срећемо‘
у стручним прегледима повијести српске ћирилице, у којим се
могу наћи реченице чуђења чињеницом да је српска ћирилица
“некад имала чак 48 словних знакова”.

Раскид са српским сложеним системом и природом правописа
програмски је рађен и ради креирања ћириличног прозелитског
прелазног правописа у процесу југословенских интеграција. По-
вјесни програм правописног прозелитизма латинске мисије међу
православним Словенима био је прилагођавање ћириличног пра-
вописа гласовном простом правопису поримoкатоличених Сло-
вена. Наметан је латинични прости гласовни правопис, или пре-
лазни правопис ћириличне форме фонетски прилагођен лати-
ничном гласовном правопису Словена конвертита. Православни
српски народ је тако прозелитским правописом припајан пра-
вописној породици латинских народа.
Савремена српска ћирилица је формирана управо у програму
прозелитске двоазбучне доктрине југословенске политике – пре-
ма фонетској вриједности хрватске латинице, компатибилна гра-
фички и гласовно хрватском латиничном простом правопису. На-
име, наменски формирана као прозелитски правопис прелаза
православних Срба на латинично писмо. Савремена српска ћири-
лица није предвиђена да буде цјеловито, независно, самостално
српско ћирилично писмо, према програму и перспективи право-
славног правописа. Српска ћирилица “вуковица” је традиционал-
но транзитна, програмски предвиђена омогућавању прелажења
са ћириличног на латинично писмо у програму југословенских
српско-хрватских интеграција, у контексту културно-политич-
ких евроинтеграција.
Конкретно, Караџић је био категоричан у доктрини двоаз-
бучности, равноправном коришћењу латиничног и ћириличног
југословенског писма. Што је посвједочио потписивањем латни-
чним потписмом на доктинарним документима југословенског
језичког програма. Став религиозног релативизма и равнодуш-
ности, као и релативизовања броја православних Срба са мањином
‘Срба’ римокатолика, посвједочио је вјенчањем у римокатолчкој
цркви. Прозелитски програм ‘поучне приче’ о Србима три вјеро-
закона намијењен православним Србима, који су српски сара-
дници југословенског покрета пласирали као Караџићеву, међу
поримокатоличеним Србима није прихваћена него су поримо-
католичени Срби преименовали и народност. Караџић је 1845.
године југословенску језичку политику формулисао овако: “Ми
сви ваља да се турдимо, дотле да дотерамо, да нам језик у књи-
гама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до сло-
ва прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Сло-
венскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један
народ и имати једну књижевност”.
У југословенском програму је одбијен предлог Караџића и
Даничића да се у хрватску варијанту латиничног писма унесу
поједина ћирилична слова, као у српски правопис латинична,
ради формирања југословенског синкретистичког правописа, у
екуменском програму формирања будућег југословенског језика
и нације. Такав реформаторски предлог је одбијен и образложен
лингвистичком логиком и културним континуитетом, ради
очувања идентитета и цјеловитости система писма латинске гра-
фике и симболике. Такође, филолози и Римокатоличка ‘црква’‘
Словенаца нису прихватили Јернејев језички програм, и ако је
Бартоломеј Копитар био Словенац и римокатолик. Зашто? Зато
јер је колонијални реформаторски програм латинске славистике
био намијењен разградњи језика и правописа православних Сло-
вена, а не латинске писмености и књижевности.

Преварени пренумеранти
Списак пренумераната у Копитаревом и Караџићевом рјечнику,
познатих српских културних дјелатника и црквених достојника,
служио је као средство пропаганде промовисања и дистрибуције
рјечника. Претплатници су били обманути о садржају и право-
пису рјечника да би помогли штампање српског рјечника на пол-
зу српског рода и језика. Један од првих пренумераната је био
српски племић и митрополит Стефан Стратимировић, који је
имао статус српског патријарха. Митрополит је био огорчен
због унесених скарадних ријечи и банализовања српског језика,
реформисаног правописа, уметнутог латиничног слова – јоте,
као симбола латинске реформе, и нових слова која су формирали
Копитар и Караџић, колико и због изостављених српских ријечи
и ‘светих слова’ ћириличног правописа.
Реформисани правопис је, поред свега наведеног, представљао
прихватање латинске реформе у српском правопису. Митрополит
је примјерке рјечника које је добио спалио, што није скривао
од јавности. О томе пише Евстатије Михајловић, писац књиге
против Караџићевог скрнављеља превода Новога завјета, у пис-
му патријарху Маширевићу: “Кад је блаженопочивши митро-
полит Стратимировић Вукове Рјечнике од године 1918. због
јоте и садржаја скарадних ријечи благоизволио спалити дади...”.
Свједочи о том и писмо Књаза Милоша Обреновића Владики
Петру II Његошу од 20. октобра 1836. године: “Познат ће Вам бити
кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија
разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта
вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође
до нечастивих ушију. Та је секта и овде била почела исто учење
распрострањивати, но ја сам то у согласију са Г. Митрополитом
Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове
књиге у ватру бацивши, а многије читавим сандуком побацавши”.
(Писмо је штампано у публикацији ‘Известија – ‘Отделенија рус-
ког језика и словесности’; Царска академија наука (1903. т. VIII
књ. 3,ст.333)
Митрополит Стратимировић је Караџића пријавио аустриј-
ској полицији због уношења из Аустрије у Србију литературе која
“има штетан уплив на обичаје и морално васпитање”. Уношење
Караџићевог Рјечника и превода Новог завјета је до 1868. године
у Књажевину Србију било законски забрањено. Владика Карло-
вачкога владичанства Лукијан Мушицки од 1828. године, био је
као архимандрит одређен од митрополита Стратимировића за са-
радњу са Бартоломејом Копитаром као цензором штампе српских
књига и часописа у Аустрији, а са Караџићем као сарадником
аустрославистичког програма језичких југословенских интегра-
ција. Архимандрит Лукијан Мушицки је корио Караџића због
антирелигиозног реформског рада и назвао га ‘јеретиком српске
филологије’, али се трудио да на Караџића, који је спроводио
аустрославистички програм, утиче православним предањем. До-
принос архимандрита Лукијана Мушицког је и формирање ди-
зајна слова ‘Ђ’, да српска упрошћена и разграђена ћирилица ли-
шена семанстичког смисла има макар графичку фолклорну српску
посебност, што је Караџић прихватио. Предлоге архимандрита
који су српско ћирилично писмо чинили неподударним хрватској
латиници и онемогућили ћирилично-латиничну интеграцију
Караџић је одбио. У писму Караџићу како је Рјечник примљен
у српским установама културе архимандрит Лукијан Мушицки
пише: “Како прође, велите, Српски Рјечник? У Карловцима и
Новом Саду? Нигде горе. Публична и јавна хула, гнушеније,
презреније, омерзеније његови су пратиоци”. (Преписка II,238.)