Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

и српских културних дјелатника, посебно Теодора Јовановића
Мирјевског, српског племића и директора српскох школа на под-
ручју Баната.
Сврха дозволе штампања српских књига, уџбеника и часописа
у аустријском царству је била контрола српске културне политике,
књижевног језика и правописа. Заправо, законска обавеза кориш-
ћења само српских уџбеника штампаних у аустријској цензури
и царевини, а спречавања коришћења нецензурисаних правос-
лавних уџбеника и књига које су српске школе добављале из
царске Русије. Закон је забрањивао рад руским православним про-
фесорима у мисији православне писмености; раздвајао право-
славне Србе од православне културе и народа, а припајао Сло-
венима латиске религије и писмености. Једна од програмских
књига југословенске језичке политике, штампане према закону
и програму аустрославистичке цензуре у аустријском царству,
јесте Караџићев и Копитаров ‘Српски рјечник протолкован ње-
мачким и латинским ријечима’.
У латинском колонизовању ваневропских језика посебна је прак-
са израда рјечника једног народа ради отуђења од ријечи истог
језика, као речнички раскид српског са словенским, то јест са
српским ријечима. Српски рјечник Караџића и Копитара је лиша-
ван словенских, тј. српских ријечи, а ‘обогаћиван‘ страним рије-
чима, првенствено турцизмима и латинизмима. Сврха рјечник је
била формирање језичког балканског баналног конгломерата, дис-
континуитета и раскида са словенским језицима, прављење веће
речничке разлике између српског словенског и српског новог
националног несловенског језичког идентитета. Ради разумије-
вања проблематике, повјесну програмску аналогију Караџићевог
рјечника можемо направити са речницима нових националних
стандарда република бивше Југославије, хрватског, бошњачког
и црногорског, рађеним речничким принципом одстрањивања
словенизама-србизама а уношења дијалектализама, локализама,
турцизама и латинизама.
Цензор словенске штампе, Бартоломеј Копитар, није скривао
мржњу према православљу и највећем словенском народу, Руси-
ма. У новинским чланцима је православне свештенике називао
‘мрачњацима’, а у Копитаровој кореспонденцији читамо како је
римокатоличком ревношћу радио на раздвајању Словена од пра-
вославља. Мисионарио је на простору Украјине под аустријском
царевином и основао катедру за црквенословенски ради школо-
вања унијатских свештеника. Радио је на отварању института за
славистику у Аустрији, на којем би се израђивали дијалекатски
речници по моделу српске реформе за све словенске дијалекте
ради разграђивања јединства словенских језика и православне
писмености. У свом тексту “Патриотске фантазије једног Словена”
Јернеј је написао: “Управо због тога је старословенски језик од
заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од
посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не
би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса”.
Мисија латинске лингвистике од средњег до деветнаестог вије-
ка, када ју је координирао аустријски цензор Бартоломеј Копи-
тар као латинску славистику, спровођена је као антимисија пра-
вославној мисији Светих Ћирила и Методија. Као што су апостоли
словенског правописа и књижевног језика, Света браћа Кирило и
Методије, уврстили српски језик у свету и свјетску књижевност,
безбожна браћа Копитар и Караџић су уводили српски језик у
бездан будућег југословенског језичког вавилонског дијалектског
раздељивања.

Дијалекатско дијељење од књижевног језика
Рјечник једног језика није само регистар ријечи. Сврха рјечника
није у већем броју сакупљених ријечи, већ у одређивању смисла,
природе и правца развоја језика. Цјелину, богатство и будућност
језика не чине ријечи ‘вађене из дубине’ дијалеката и ‘природног
говора’, већ ријечи изграђиване и култивисане у континуитету и
култу књижевног језика. Рјечник се формира обдјелавањем и
осмишљавањем језика као божанског дара, јер језик није слободни
елемент у природи који човјек проналази, нити способност коју
стиче ради преживљавања у природи и људској заједници. Језик
је дар Божији, дат човјеку као словесном бићу да га предаје по-
томству, култивише културним калемљењем, чува и чисти од
корова некултурног рјечника. Супротно словесном хришћанском
приступу језику, рјечник Копитара и Караџића је прогласио вје-
ковима изграђивани језик “наметнутим вјештачким” језиком, а
‘природним језиком’ ‘природног народа’ стихију примитивизма у
коју је народ запао ропством. Приказујући упрошавање као про-
светитељство, прокламујући праксу прикупљања и рециклирања
речничког отпада, а раскидања са извором и изграђивањем језика.

Доктрина дијалекатског дијељења језика
Унијатска мисија међу православним Словенима од средњег ви-
јека примјењује програм описмењавања простим правописом и
језиком. Коришћење дијалекта, као школског и књижевног стан-
дарда, средставо је брже прозелитске пропаганде, лакше латинске
религиозне и лингвистичке мисије. Православни народ је дијале-
катском књижевношћу одвајан од постојећег православног књи-
жевног и црквеног језика, а припајани континуитету латинске
књижевности и схоластике. Словенски дијалекти као нови књи-
жевни стандарди, одвојени од свог изграђеног књижевног јези-
ка и рјечника, лишени континитета и култа православне књижев-
ности, лако су обликовани латинском лингвистичком логиком,
семантиком, синтаксом, рјечником латинске схоластике и књи-
жевности. Латинском дијалекатском доктрином у југословенској
језичкој стратегији српски књижевни стандард је свођен на ди-
јалекат. Доктрина је спровођена и демократском демагогијом дија-
лекатских народних права. Српски књижевни језик прилагођаван
је пракси практичног прозелитизма латинске славистике, тј. је-
зику Словена конвертитита који су користили народни дијалекат
као књижевни језик.
Доктрином дијалекатског дијељења латинска лингвистичка
мисија је дијелила и разграђивала словенске језике и народе. Ко-
дификовање књижевног језика на дијалекту рађено је ради раз-
грађивања изграђеног књижевног језика и континуитета. Али,
дијалекатски књижевни језик се временом сам разграђује при-
родним законима дијалекатске диобе, или дијалекатским ‘демо-
кратским‘ правом. Дијели се дијалекатском природом на нове ди-
јалекатске варијанте и идиоме, дијалекатским дијелењем на који
су начин и настали дијалекти једног језика; или доктрином
демократског дијалекатског права на којем је установљен принцип
дијалекта као књижевног стандарда. Тако је увођењем дијалекта
као књижевног српског стандарда програмски потенцијално ус-
војен принцип дијалекатског дијељења јединственог језика на
нове националне стандарде. Упоредо са самодеструкцијом, дија-
лекатски ‘књижевни‘ језик разграђује и деградира дијалекте истог
језика демократским деградирањем дијалеката, тј. демократским
правом просте већине на прости говор који гута народне
дијалекте.
Аналогија језичкој политици кодификације књижевног је-
зика на дијалектима је политика ‘народњаштва’ која доследно
примијењена не доноси националне плодове, већ безлично-де-
мократске који разграђују националне и народне особености,
идентитетска и историјска права народа. Посебно када је дијале-
катски књижевни језик подржан правописним принципом ‘пиши
као што говориш’, који је код Срба уведен упоредо са реформом
српског књижевног језика, дијалекатска деструкција језика дос-
тиже дијаболичке димензије.
Дијалекти су ‘дивљи’ по својој природи, имају идиомску
инерцију стихије, дијалекатску ‘демонску’ деструктивну силу. За-
то човјек као разумно и словесно биће култивише дијалекте, као
што је у пољопривреди култивисао биљне врсте – обрађивањем,
оплемењивањем, калемљењем. Књижевни језик је култивисани
језик, што је и значење ријечи култура – обрађивање и обдјеловање.
Зато се човјековом интервенцијом у изради књижевног језика
дијалекат културно калеми, најчистији дијалекат са изграђеним
‘вјештачким‘ књижевним језиком. Књижевни језика је обрађени
језик, као културно добро, културни континуитет, који се изгра-
ђује и стално обдјелава, непрепушта се корову и стихији језичког
демократског или дијалеактског ‘дивљања’.
Пошто дијлекат, по својој природи, не може бити изграђен
књижевни језик, изведен из дијалекта књижевни језик доводи
до дијаболичке деструкције дијалекатског књижевног језика. То
посредно доводи до деструкције укупне културне политике, со-
циолингвистичких а потом психолингвистичких последица, мо-
гуће разградње језика и народа. Злупотребом дијалеката покре-
ћу се примитивни племенски пориви и подјеле, који су у југо-
словенској језичкој политици програмске природе. Сагледавају-
ћи последице југословенске језичке полиитике у српском језику
и народу можемо слободно направити поређење да, као што у