Криваја – ријека смрти

жи на самару. Видим коњу врат све краћи као да се губи, не-
стадоше и врат и глава, потону коњ, само неколико водених ло-
птица, сигурно ваздух излећеше из бијесне ријеке. Оста рање-
ник на води, покушава да плива, последњи трзаји снаге се чупа-
ју из тијела, маше рањеник руком, сигурно тражи помоћ. То би-
јаше само пола руке умотано завојем. Нестаде и више се не по-
јави нити рањеник нити његово пола руке. Читава ергела коња
ратује са подивљалом Кривајом. Борба на живот и смрт. Оче-
кујем рањеника да се можда поново појави, да му бар видим ту
јадну замотану руку. Нема га, сигурно га је неки коњ случајно
причепио и заковао доле за студену подлогу ријеке. Ту, недалеко
од моста, читава гужва, коњи, рањеници, све се узвртјело. При
обали падају рањеници. Скачу војници са моста у помоћ. Изроне
па нестају. Ко ту уђе нема га више. Студена вода гута великом
брзином. Колико храбрости у срцима наших војника. Скачу без
размишљања да спасу рањеног ратног друга. Не мисле на свој
живот, вјерујем да не мисле да ли знају да пливају или не.
Наша група стала. Гледамо призор. Ужасан призор.
– Ово су муке невиђене – каже Томо, – ово су јади. Кад човјек
погине од метка, то је срећа. Ово умирање је теже од свих дру-
гих умирања.
– Јес’, Томо, у праву си, али шта могу рањеници? – каже Ми-
лић. – Како могу да се бране, да се помогну? Фали му можда
рука, можда нога, можда обоје и чим удари у воду – оде. Ено и
онај са моста паде. Ја, ја, ено други оде.
Војници опет скачу. Сада су војници свезани за конопце.
Други их држе. Скачу, ваде људе, али касно, без душе, душа
остаде у леденој води. Квасни војници се склањају другима. Ко-
нопци се поново мотају и опет нови скокови за сиротим жртва-
ма леда и студени.
Колона пролази дрвеним мостом. Три греде привезане једна
уз другу и то је све, то је мост. Лед прскањем воде прави нову
кору, али овај пут ледену кору која постаје смртоносна за пешаке.
Један по један пролазник мили, мјери сваку стопу. Срце стало на
почетку моста, кад прође мост, вјерујем да му срце проради. За-
гучени у огртачима, шињелима, замотаних глава, са пушкама
на рамену изгледају као неке уфитиљене авети.
Војници са обала вичу на коње да иду, али ергеле коња се
умотале у воденом кориту, па тешко напријед. Збуњени, не знају
у ком правцу треба ићи. Виче се са обје стране ријеке. Многи
рањеници у ковитлу остављени су на милост и немилост коња
да пређу на праву обалу.
Пристигоше коњи са комором. Све се то утопи у студени
Криваје. Ипак, процес се наставља, пуно коња и рањеника стиже
на лијеву обалу. Доста натоварених коња прелази на другу стра-
ну. Коњи са товарима, коњи са рањеницима. Све то изгледа као у
кошници. Стресају се коњи, прскају по обали, студен хвата. Лед
нараста на мосту и простору око моста као кисели хљеб у карлици.
Ено и онај, сиротиња, оде, оде му и коњ са њим. Рањеник нес-
та. А коњ излеће главом из воде, фркће, а уши стрижу. У неком
свом лудилу разбацује снагу на све стране тражећи спаса. Удара
својим тијелом стијене у речном кориту. Лед пршти на све стране.
Разбија се лед, разбија се и коњ, дигао главу, вришти, тражи по-
моћ, али помоћи нема и он нестаде у бијелој ријеци.
Примичемо се мосту. Видим мајку и маму, обје стадоше на
почетку привезаних стабала, крсте се и полако, корак по корак,
прођоше мост. Ја срећан, па од те радости добих снагу. Мислим,
ваљда ћу и ја проћи. И хоћу проћи, али видим тата носи Мираша
и води Милијану за руку. Уздрхтах, осјећам дрхтавицу са врха
главе па доље у моје пете. Не знам зашто, али и моји зуби почеше
да цвокоћу. Такав ме страх ухвати, да не могу описати. Јанко и
Милован примијетише. Притежу ме за руке, али ништа не го-
воре. Ваљда су се сјетили јер су примијетили да је мој поглед за-
боден тамо, пут моста, у тату, Милијану и Мираша. Но, мој отац
је снажан, прошао је доста мостова и тешкоћа и зала. Ваљда ће
и ово проћи. Тако и би, прођоше, прођоше њих троје на лијеву
обалу, а ја осјетих да топао зној слеће низ моје тијело и повратих
се у нормалу, осјетих да се мало стресох. Јанко и Милован су
знали шта се десило. Настављамо пут без ријечи.
Ево, моји историчари ухватили се за руке и само што не пјева-
ју, прођоше мост као да је то била шала. Вјероватно мени пркосе.
Радуле отерао обадва коња, Бранковог и Мирашевог, преко
ријеке, а он са Бранком полако преко моста на другу страну.
Е, сад смо Јанко, Милован и ја на реду. Јанко притеже коно-
пац, један крај даде Миловану, што значи ако Јанко и ја одлетимо
доље, да нас Милован покуша спасити. Јанко и ја напријед, Ми-
лован позади. – Полако – каже Јанко, – имамо времена. Уболи пог-
леде у греде и мичемо напријед. Милован за нама. – Само полако,
само полако – као да некоме шапуће.
Пређосмо мост. Приђе ми Микета и пита: – Миро, је ли овај
мост гори од онога у Пријепољу? Право да ти кажем, стриче, ни-
јесам волио ни онај, а овај поготову, – успјех да прогунђам неки
одговор мом стрицу. Чекамо дједове. Сви у свом реду прелазе
мост, окрећу се да виде друге и то се наставља док прођоше сви,
укључујући и Салевићане.
Војска нам наређује да наставимо пут, јер се терен ту поред
моста препунио народом, а и лед је обухватио читаву површину,
па постоји опасности од клизања, а поготову уморних и изнемо-
глих коња. Настависмо пут. Осташе још на хиљаде и хиљаде да
прелазе мост. Осташе десетине и стотине у хладној Криваји да
нам се никад више не придруже. Нема ни сунца ни мјесеца да
погледају са небеса трагедију овог мученичког пута кроз пакао.
Нема их да запишу ову људску трагедију, која је равна многим
трагедијама којима су и сунце и мјесец били свједоци. Сад су
и сунце и мјесец заклоњени, јер ова трагедија и овај пут и ова
ријека су и за њих сувише да остану записани у крвавим стра-
ницама мученичког живота једног народа.