Криваја – ријека смрти

као и првих дана 1941. године. Само док сте нам ви добро, сви
тамо на борбеним линијама, гдје крв тече, гдје животи престају
да постоје, тамо гдје непријатељ вреба на свакој могућој криви-
ни, засјеку и планини. А тих непријатеља имамо доста. Ви нам
будите живи и здрави. Ви нам будите у снази и моћи да одолите
свим злима на нашем путу.
– Слушај, Томо Радуновићу – упада Бранко Ђукић, – одавно
лијепих ријечи, као ових што чух од тебе овог момента, нијесам
чуо. Заиста врло охрабрујуће, врло истинито и тачно. Па се окрену
пут ујака Мила. – Мој пријатељу, Мило Бандовићу, вјеровао или
не, сви ми у овој околини, где је избјегли народ, трећепозивци,
болница, свештеници, национални комитет, комора, подноси-
мо све тешкоће добро, савлађујемо препреке јуначки, боримо
се са зимом и вјетровима, са ледом и снијегом, али ни момента
не пропуштамо да у својим мислима, са својим молбама Госпо-
ду, са искреним жељама не мислимо на вас. Јер тамо гдје сте ви,
тамо се решава наша судбина, наше бити. Тамо се решава наше
постојање. Знамо ми колико вас земаљских муња удара, колико
вас небратских руку туче, знамо ми колико спавате, колико мар-
ширате, колико јурите са једног фронта на други да би се помог-
ло једној или другој јединици. За то вас све тамо у јединицама
Господ сачувао.
– Хвала теби, Томо, и теби, Бранко. Но, све је то у Божјим ру-
кама. До сада смо доста добро. Сви наши су добро и здраво.
Надам се да ће скоро бити негдје одмор да се сви видимо. Раз-
лог што вас тражим је потребна ракија за дјецу, пошто ми је мој
зет Бранко објаснио да дјеца по налогу др Дедовића треба да
свако јутро пију чашу ракије са истуцаним бијелим луком који
је за сада једина одбрана од тифуса, пошто других лијекова не-
ма. Нашао сам пет литара ракије у овим муслиманским селима.
Они су доста имућни, а за паре продају све. Тако сам то донио
овдје Василији и Анђи да се то настави са употребом. Купио сам
и бијели лук, тако да се тај лијек настави са припремом за дјецу.
Јер тифус узима великог маха, чак и код нас у јединицама већ
напада борце, премда је младост отпорнија. Од тих пет литара,
један је литар за вас, Мирове дједове, да са по једним гутља-
јем окрепите душу. Ту су одмах до вас и Салевићани са мојим
оцем Пеком, па их позовите на по једну ракију, прије него што
колона крене.
Салевићани на позив пристигоше. Флаша прошета од једног
до другог. Стиже до ђеда Пека, подиже флашу и, прије него
гуцну, обрати се комшијама:
– Ово је, драги пријатељи, први почетак борбе противу тифуса.
Нећемо му се дозволити. Прошли смо кроз колеру. Ништа нам
није могла. Прошли смо кроз доста мука и само метак или нож
су нас искључивали из борбених редова. Е, тифус неће. Нећемо
му се дозволити. Сви да сте ми живи и здрави.
– Хвала, Пеко, и ти нам жив био – отпоздрави га ђедо Радован.
Није било више времена за поздраве и отпоздраве. Ријеч
”покрет” прекиде нам ово краће задовољство. Ујак нас напусти.
Нестаде у магли и снијежним наметима тамо пут целе колоне.
Сужава се корито Криваје. Таласи се умирили, густоћа поми-
јешаног снијега и воде као да кува, подсјећа ме на качамак на
доброј ватри. Одскочи количина те масе у вис, отвори се и пада
доље. Стијене са наше лијеве стране се примичу колони. Скоро
се наслањају на раменима наших љевака. Ту и тамо, удубљења у
литицама, оглодана вјековима рада воде, прелазе и преко наших
глава. Крећемо се као кроз полутунел, чију лијеву страну брани
бијесна вода Криваје. Тамо са десне обале јеле и борови ките
стијене речног пролаза. Заштићени смо од вјетра бар на лијеву
страну. Близина камените обале прекинула је пут вјетровима.
Али зато стиже са оне десне стране, па преко Криваје мота сни-
јег и туче нас у овом полутунелу. Хладноћа притиска колону. Ти-
шина опет завладала. Свако замотан у својој биједи, погнуте гла-
ве, хита напријед. Вода одмјерава десну страну, па одмјерава
лијеву страну, издубљене стијене настрешиле се над дугом ко-
лоном, која као авет вијуга лијевом обалом Криваје.
Промичу сати, промиче вјечност овог уморног дана. Тескоба
између полутунела и ријеке стегла колону. Тешко се дише. Лед
осваја пртину. Клизаво. Тамо доље пред нама чује се неко запо-
магање. Плач, кукњава. Стиже до нас глас, клизну се нечији коњ
са тифусаром и право у ријеку. Гледамо у валове. Ништа се не
види, ни трага од коња, ни од болесника. Згуснута вода од сни-
јега који непрестано пада покрива све трагове. Једним гутља-
јем завршава живот онога који њој паде у загрљај. Ближи рођа-
ци и пријатељи плачу, кукају, уперили своје погледе у валове
полужућкасте и бијесне воде, траже очима биједника, али ње-
му нема ни трага. Колона наставља пут, скоро као да се ништа
није десило.
Послије ове несреће почеше да раде конопци. Јанко и Ми-
лован ме свезаше, као по старом обичају. Изгубих слободу. Али
што је сигурно, сигурно је.
Осјећам да се стијене са лијеве стране удаљавају. Све више и
више. Пртина се такође удаљава од ријеке Криваје. Иако зима,
снијег, вјетрови господаре овом долином, ипак се лакше дише.
Добисмо простор. Плућа се шире. Нестаде притисака тескобе
полутунела и Криваје.
Што даље, то више простора. Чак наилазимо и на шуме јела и
борова које штите простор између Криваје и њене лијеве стране.
Стијене нестају. Губе се заламајући дубоко лијевом страном. А
ноћ осваја долину.
Каравански пут који веже вјекове ове дивљине пробија се
кроз густе четинаре.
Пред нама колона се шири. Народ кроз шуму напушта стазу.
Значи, то је преноћиште. Нема курира да нас обавијести. Али ви-
димо да војници сијеку гране, вуку. Народ се групише по старом
обичају. Тамо видим тату како скреће Мирашевог коња, а док