Криваја – ријека смрти

су мајка Василија, мама, Милијана и Бранко са коњем. Радуле,
историчари, Јанко, Милован, ја, па дједови скрећемо у ове јеларе.
Ту, недалеко, војници довукоше гране, саопштавају: – Ту је ваше
мјесто, пријатељи. Прихватамо као готово. Дједови раде свој
посао. Неки од њих несташе у шими да траже дрва да се ватра
ложи. Остали припремају лежаје.
Прилазим историчарима, прислушкујем. Они трљају руке.
Окрећу се мени. – Па још си жив, Миро? – упита ме стриц Микета.
– Право да вам кажем, у малом животу. Дојадило ми је све, умо-
ран сам, углавном идем што морам да идем, другог излаза нема.
– Види ти њега, Милораде, како то он дефинише врло озбиљ-
но, али са неком зебњом малаксалости. Миро, нијесмо ни ми
у бољој ситуацији, нити у бољем односу са свим овим непого-
дама и тешкоћама. И нама је тешко, и нама је зима. Мислимо и
о теби, и о Милијани, и о Мирашу, па нас то мало храбри. Кад
ви можете да ово све подносите, онда нама нема другог излаза
него да трпимо. Тако, немој да се сјекираш, нијеси сам. Сви смо
у истом лонцу наше судбине.
– Жао нам је, и мени и Милораду, што нам вријеме и ова пу-
товања не дозвољавају да смо скупа. Да се дружимо. Да забора-
вимо на све тешкоће. Него само покрет, напријед, одмор ако
га и добијемо, преноћиште. Као што и сам видиш, сваки дан,
свака ноћ, сваки одмор, свако преноћиште личи једно на друго.
Просто као да се крећемо у кругу истим стазама, само једним
даном или једном ноћи напријед. Дан је исти. Снијег, мећаве,
облаци, врлети, бијесне ријеке. Ноћ још гора, некада у кућама,
а доста пута ево овако под јелама. Гори смо од вукова. Ово ни
вуци не би издржали, а камоли људи, а још горе дијеца. Почни
од Мираша па до тебе, а и до нас двојице, није велика разлика. А
колико је нашег друштва, наших вршњака у овој околини. Сто-
тине и стотине.
– Миро, често си нас питао је ли икада било горе него ово –
упада Милорад. – Било је и горе до онога дана када си нас питао
'има ли горе?'. Е, мој драги брате Миро, морам признати, колико
сам ја учио, укључујући ту и нашег стрица Микету, и колико
познајемо нашу српску историју, наше вјековне муке и патње
од пада Косова па на овамо, мислим да је ово страница живота
равна страницама албанске голготе кроз коју је прошао наш
народ и наша српска армија. Знамо да је та голгота прогутала
скоро двије трећине оних који су се упутили тим стазама. И ми
се томе надамо, да ће наша голгота ипак прерасти у осветнички
јуриш чишћења српских земаља од свих оних који су за нашим
петама, са намјером да нас униште.
– Миро, ми не видимо доста – додаје стриц Микета – колика су
наша страдања. Колико се умире на све стране, колико се гине
на фронтовима. Све се то покушава склонити од нас, да не види-
мо крв, да не видимо разваљена плућа, откинуте главе, одсјечене
ноге, одваљене руке, ишчупане очи, прободена прса и пресјечена
грла. Све се то крије од нас ради чувања морала, ради опрезно-
сти да не дође до панике међу дјецом. Ми осјећамо зиму, глад,
вјетрове, као што рекох, али ми смо заштићени од праве истине
која је ту са нама. Право да ти кажем, Милорад и ја смо доста
информисани од мог брата Бранка и осталих који долазе са чела,
са фронта и са зачеља. Доста нам причају о томе. И нама је до-
некле дужност да и тебе уведемо у стварност догађаја и истину
дешавања, јер једино Бог зна шта нас све чека. Може доћи ври-
јеме да се неће моћи склањати, скривати, него ће све ту бити
пред нама у неку руку изложено. Та читава жалост и биједа, смрт,
клање, погибије ће бити ту пред нама. Мораћемо се суочити са
стварношћу, јер тако се може човјек ментално оспособљавати да
прелази преко горких и тешких препрека.
Док сам слушао историчаре, моји дједови су успјели да на-
ложе ватру, да намјесте лежаје, тако да посједасмо. Само што не
изгоресмо руке, примакли их ватри, премрзле, па не осјетисмо
одмах топлину. Али ствар се заврши срећно. Руке осташе, мало
жаре, али добро је. Историчари се смјешкају, трљају руке. Гледају
пут дједова да виде да ли је неко примијетио нашу глупост. При-
мијетили или не, али нико не поклања пажњу томе да нас не би
увриједили. Једино ђедо Вело се смјешка и гледа пут нас испод
својих дугих и црних обрва. Поред ватре нам је лијепо и топло.
Али отпозади у леђа навалила студен. Пробија дубоко у мене. Ма-
ма примјећује да нам је зима, па нам нареди да се увучемо у
поњаве које су прекривале јелове гране. Једно до другог намешта
нас као фишеке. Осјећам да преко декица поставља тање јелове
гране, да нам вјетар и снијег не би залазили под покриваче. Још
осјећам мамине руке како табају по ћошковима, гучи, набија са
стране ћебад да прекрати сваки пролаз зими. Моја мама види
много јада. Сад неће ићи да спава, сигурно ће да љушти бијели
лук и да нам припрема коктел за јутро. То већ ради већ дуже
време. То су дједови назвали ''коктел др Дедовића''. Па онда ма-
ма мора да нам спреми нешто да једемо послије коктела, јер
ракија и лук ујутро режу до дубине стомака, остављају траг јаке
кисјелине. Зато морамо нешто одмах појести након испијеног
коктела. Мама суши рукавице, суши некоме чарапе. Мама топи
снијег, па пере доста ствари, испира и разгрће ту поред ватре да
буде за јутро суво и готово. Кува раж, јечам или кукуруз, шта
има за нас дјецу и за дједове. Не знам колико ће издржати под
овакви условима. Стресох се доље под ћебетом јер помислих шта
би било са нама да нам она нестане. Катастрофа. Гледам у њен
лик дубоко оронуо од жалости и терета. О, Господе, сачувај нам
маму и мајку јер без њих нема ни нас. Осјетих се у њиховом
загрљају и одох да тражим мјесец у дубинама своје душе.
Колона већ у пуном јеку напредује низ долину Криваје. Једи-
нице које су се кретале са народом кроз клисуре Криваје удаља-
вају се од караванског пута и тамо пут сјевера прате подножја
планина које се оцртавају у даљини. Изгледа, снијег је падао
читаву ноћ. Вода у кањону ријеке Криваје се згрушала. Ток ри-
јеке се пореметио. Мјешавина воде и снијега зауставља ток, те се