Криваја – ријека смрти

згрушана вода излива из речног корита. Бјеличаста лава изли-
вене мјешавине воде и снијега изгледа нам као планински гле-
чер утопљен у неку бескрајну равницу. Ту одмах, прије но што
загазисмо у ово пространство просутог глечера, наилазимо на
мост. Прелазимо са лијеве на десну страну Криваје. Мост полу-
срушен, али наши војници су га поправили те је обезбијеђен да
нас може пребацити на десну обалу. Доста војске је ту около
моста. Чују се коњска копита како ударају у притегнуте даске на
мосту. Мост узак, притешњен новопостављеном оградом. Патос
под ногама се љуља. Мало је уздигнут, можда и неколико метара
стрчи изнад водене површине. На њему сам, ту између Јанка и
Милована. Гледам са страна, вода се не види, све је то као да ог-
ромни прљаво-жућкасти чаршав покрива читаву долину. Напри-
јед нема стазе, нестала је у оној мјешавини воде и снијега. Коло-
на заглибила до кољена у снијег и воду. Тешко се корача. Вода
већ осваја све до појаса. Хладна вода. Тешко се хода. Тај издушак
ријеке Криваје ће многи запамтити. Многи ће остати у тој леде-
ној мјешавини, гдје ће им се завршити бол и туга овог тешког
пута. За многе је ово крај голготе, крај мука, крај живота, крај
жртвовања за српство, за крст, за вјеру. Толико њих је остало у
утроби ријеке Криваје, да ће она сама на својим страницама ис-
писивати њихова имена. Остављати их тамо гдје је остављала
имена и других прије ових, и оних давних прије давних, који су
са истока долазили западу, или са запада хитали истоку, кара-
ванским путем поред Криваје. Вјекови урезани, хиљаде имена
исписано на леђима ове српске земље која стење у чељустима
разноразних непријатеља.
Гацамо кроз ову густу кашу. Мокри до паса, журимо да ис-
пливамо из ове биједе тамо на узвишења гдје изливена вода не
стиже. Али тамо нас дочека зима. Роба на нама се смрзава. Ноге
се смрзавају, руке се смрзавају. Све смрзава. А колона иде даље.
Ту нам у сусрет стиже српско насеље Возућа. Снијег престао да
пада. Вјетрови се умирили. А нека свјетлост наднесе се над овим
издушком из тих планина, из тих гребена. Војска и са лијеве и
са десне стране спушта се са врхова планина. То су оне јединице
које су се кретале врховима планина, а не долином Криваје. То су
јединице које су нас штитиле са лијеве и са десне стране Криваје.
Сада се све то спушта у ова српска насеља. Обућа и одећа мокра.
Све смрзава, испија душу живом бићу, чупа му снагу. Вуче га
доље гдје жели последњим ударцем да му и живот одузме. Падају
рањеници, падају тифусари, падају полуживи, падају и мртви
који су до сада пратили колону, и ту сада мењају статистички
број колоне. Падају људи, борци, падају јунаци, хероји, опадају
бројке оних који настављају колону.
Да ли је ово могуће, да ли ће икада постојати историчар, пи-
сац, научник да опише ове муке да би остало на папиру новим
нараштајима? Да ли ће ико моћи описати страдања ове по-
ворке која и даље одмиче иако се редослијед мења и странице
са бројевима нестају? Не вјерујем да ће иједно перо успјети да
опише страдања, муке, патње овог херојског српског народа из
Црне Горе. Све што је до сада пређено оставља утисак да је ово
надчовјечни човјек који је могао да све ово претрпи, поднесе
и даље да се креће са пјесмом, са радошћу у нове борбе, и то
крваве, јер непријатељ је само такав – зао и опак. Он не само
што би нас уништио, него би хтио да нас сатре са наше земље, да
ни кости не могу писати тешку историју наше борбе, а камоли
да нам оставе мртва тијела да мирно труну у спокоју, да пепео
иде пепелу. Наши непријатељи покушавају да заврше са нама
од Рудога, поред Вишеграда, преко планина Семеће, Девета-
ка, Жљеба, преко Коњух-планине и кањона Криваје. И Криваја
је стала на њихову страну, носила је кога је год дочепала, не
гледајући ни дијете, ни болесника, ни рањеника, нити пак борца.
Била је велики непријатељ, равна свим осталим. Не сретали се
више Криваја, ријека смрти, и ја.