Криваја – ријека смрти

Дан се отегао у вјечност. Колона се поново формира и настав-
ља своје вијугање долином Криваје. Све се утишало, само чу-
јеш свој корак, или можда своје срце. Очи забрекле. Поглед за-
лијепљен за студену пртину, а врхови распаднутих ципела туц-
кају ледене куглице. Нигдје краја ни дану, ни Криваји, ни путо-
вању. Не чујеш ни вука, ни сове, све умукло и утопило се у би-
јесним валовима Криваје. Већ смо задрли дубоко у ноћ и одми-
чемо. Горе, високо у литицама, вјетар се поиграва јелама и боро-
вима, мијеша њихове гране и производи којекакве крикове сли-
чне лелеку, као да оплакују ову долину пакла.
Око једанаест сати навече, како нам Радован каза вријеме, сти-
госмо у неко муслиманско насеље звано Завале.
– Ту је преноћиште – најављује курир. Ако се може рећи, већу
радост до сада нијесам чуо од курира као ову: – Овдје је прено-
ћиште. – Изнемогао сам, уморан, гладан, несрећан, све се то зби-
ло у мени и не дозвољава ми да дишем. Од ране зоре па до сада
као да нас је Бог испунио снагом коју не осјећамо, али снагом
која нас води од јутра до сјутра. Јер без неких тајних моћи у
нама, не вјерујем да би човјек ово могао издржати, а нарочито
ми дјеца, поготово Мираш и Милијана. Чудо, нико се не жали, а
вјерујем свако се осјећа као ја. Чујеш по који уздах дједова, или
мајку како се захваљује Господу што нас држи живе. Чујем маму
која стално понавља: – О Господе, спаси ми ову дјецу, ову сиро-
чад. Нијесу они криви, Господе. Узми мене, Господе, а њих не
дај да страдају. Још су млади, не знају се још добро ни молити.
Сачувај их да би могли да ти се захвале, Господе. Ти, једини у
којег вјерујем.
Или чујеш Бранка како шкрипи зубима, псује рањену ногу.
Псује све своје свеце што га не узму, него га држе на овом путу
који је тежи од Христовог пута. Лупка штапом по нози. Сигурно
утрнута, па покушава да је пробуди.
Смјештени смо у једну муслиманску кућу, уствари у пола
куће, јер друга половина је остављена власницима. Наш дио је
без патоса, доље је земља, а кућа је направљена од дебелих бал-
вана, слично нашим становима у Штавну, само много већа. На-
ређење је стигло да ће све потребно, као сламу за лежаје и дрва
за налагање, донијети војници, пошто све мора бити плаћено
сељанима, тако да су  моји дједови овај пут незапослени. Свако
се бави својим ранцима и пушкама. Масирају се бутови. Неко
трља врат. Стигоше дрва, која у нарамцима војници постављају
поред упрета. – Можете сада ложити – каже војник дједовима.
Нико се не креће ка упрету, као да се зна ко то једини ради. Сви
погледаше Милију, а Милија прилази упрету, прво поставља
ситно грање, па онда крупније. Труд, камен, једна жаровница,
па друга. Труд хвата, замириса просторија. Ватра плану. Суве
гране, лиснике хватају брзо. Пламен лиже вериге које висе над
упретом. Војници донесоше сламу. Дједови поустајаше, прости-
ру сламу и праве се лежаји.
Успио сам да поједем неку цркавицу. Умор, ватра, мирис тру-
да растопише моју душу. Слушам како капи живота теку мојим
тијелом, лују га и воде у жељне снове.
– Устајте јунаци, на ноге соколови. Браћо Пеовчани, јутрос
сте ми се успавали. – Пробудих се, трљам очи, тражим самог се-
бе и оног који нас пробуди. Себе нађох, ту поред Микете. Али
онога који нас буди не препознајем.
– Ко је то? – питам. Микета ми шапуће: – Шути, то је наш
свештеник Дубак, је ли га се сјећаш? Ја, ја, сјећам се. Дједови се
журе, устају, мало изненађени, али радосни што их је свештеник
јутрос пробудио.
– Које добро јутрос, рођаче, да нас тако рано будиш? – чух
Гајов глас којим се обраћа свештенику Дмитру Дубаку. – Стрико
Гајо, велика ми је радост да вас јутрос будим јер данас је Савин
дан. Данас је 27. јануар, дан када ћемо се прије поласка помолити
нашем духовном оцу Српства, светом Сави.
– О јес’, Бога ми – тамо из ћошка потврђује Милић. Сви са не-
ким дубоким уздисајима жале што се нијесу прије сјетили Са-
виног дана, него их свештеник мора опоменути. – Оћемо, 'оћемо
на службу – као у хору сви потврђују.
Усташе дједови, питају се са Оцем Дмитром. Љубе га у руку
и цјеливају крст који Оцу виси на златном ланцу. Микета и Ми-
лорад устају. Одоше и они да се поклоне свештенику. Нијесам
ни ја изостао, прилазим, љубим крст који ми поп пружи, а онда
ме помилова по глави. Би ми драго, јер кажу да благи додир по-
пове руке чини мир људској души. Мајка и мама приводе Мили-
јану и Мираша. Поп Дмитар их погледа, спусти се доље на ко-
љена. Загрли обоје и љуби их. Прислонио Мираша уз своје на-
ручје, а сузе потекоше из плавих дубоко упалих очију. Прите-
же Милијану, па Мираша. Оста у загрљају, пусти их љубећи им
поново њихове главе, устаде, вади марамицу, чисти сузе.
– Е, моји драги Пеовчани, виђох ово двоје Бранкове дјеце која
ме подсјетише на моју дјецу. Истог су узраста и година. Оставио
сам троје њих, једно женско истих година као Милијана, зове се
Ангелина, а мушкарци су Мирашевих година, један је Предраг, а
други Слобо. Осташе у Божићима, а ја за Крстом као и ви. Мало
се растопих, али знам да ми се неће замјерити, јер родитељи су
родитељи, били они сељаци, свештеници или официри. Срце је
једно, а жеље су друго. Кад се та два појма сретну, плод њихов су
само сузе, и то код сваког без разлике.
Поп Дубак се задржа једно вријеме међу нама у разговору,
па нас напусти.
Доручак. Покрет. Колона и напријед. На излазу из насеља
Завале, на пространој ливади кроз коју пролази стари караван-
ски пут, скупља се маса народа. Пристигосмо и ми. Чује се кан-
дило. Тамјан мирише. Димови се уздижу из кандила. Доста свеш-
теника окупљених у кругу, а међу њима митрополит Јоаникије,
за једну главу изнад свих осталих свештеника. Круг се отвори и