Криваја – ријека смрти

Митрополит нам се приближава. Сиједа брада пала ниско низ
његове прси, а на њу наслоњен велики златни крст.
– Изгледа закаснисмо на службу Божју – тихим али прилич-
но љутитим гласом се обрати Радован дједовима. Јетким погле-
дом прошета преко лица мојих Пеовчана и испрати га тихим
ријечима: – Вала се обрукасмо, служба је завршена.
– Нијесмо, Радоване – тјеши га Гајо, – још дијелови колоне
придолазе. Немој да се сјекираш. Чућемо шта ће Митрополит
рећи. Тако се десило, сада се не можемо побити.
Завлада тишина. Гледам у Митрополита – стар, висок, али
горд, узвишен, дубоких бора, али исклесаног јуначког погле-
да, који дубоко залази у наше душе, и као да чита сваку нашу
бол, наш терет, наше патње и из тога извлачи закључке које
ће сигурно негдје записати да остане као најжалоснија слика
његовог народа.
Прихвати крст десном руком и машући руком у знак крста
све нас прекрсти и као да наслони тај свијетли крст на душу
сваког појединца. Народ се крсти уз краћи наклон у правцу Ми-
трополита, дајући му дубоки поздрав, и чека благослов.
Тишина, таква тишина да чујем откуцаје доље у моме срцу.
Само лагани повјетарац промиче и са собом носи неко снежно иње.
– Дјецо моја по Исусу Христу, мученици моји, болу мој, туго
моја – са једне стране, а са друге стране – снаго наша, величино
наша, утјехо наша, вјерници наши, горостаси племена српског,
јунаци и браниоци части, славе и нације своје, мислим од овог
најмлађег овдје испред мене (показује руком пут мене), па до
најстаријег, а изгледа тај сам ја. Данас, по светом Еванђељу уз
молитву Господу Богу, посветимо ову Божју службу нашем пра-
оцу Вјере, Крста и Славе, нашем чудотворцу Светом Сави. Као
што наш пут није лак, тако ни пут Светог Саве није био лак.
Трновит, а носио је бреме на својим леђима, терет свакога срп-
ског племена. Мучним и тешким радом, путовањима, куцао је
на многа врата хришћанства, све док његове муке нијесу уроди-
ле плодом, и то онога дана када је добио самосталност Српске
православне цркве. Тај дјечак, поријеклом са Мораче, постаде
духовни отац вјере, културе, писмености и свега онога што нас
данас чини тако великим, тако вјерним, тако узвишеним, тако
поносним са Крстом у нашим душама и срцима, којег нам је он
усадио, а за којег смо и ми данас на овом тешком и погибељном
путу. Нека је слава нашем Светом Сави, а вама, дјецо моја, нека
је срећан овај пут и дај Боже да га савладамо у славу нашег
Светитеља. Прекрсти нас опет светим крстом, спусти крст на
прси, окрену се и оде тамо у правцу у ком ћемо сигурно и сви са
њим. Видим, један од свештеника му покаже да обуче неку црну
кабаницу преко световног одијела. Скидоше му камилавку, а
он сам ставља црну шубару која има поклопце који се спуштају
преко ушију. Свештеници за њим, нестадоше у колони која се
ствара све дужа и дужа.
Неба нигдје на видику. Облаци још нижи него јуче. Тмурни,
трбуљати, надвили се над нама, као да су на порођају. Снијег
почео да пада, и то у густим налетима. Вјетар није толико јак,
тако да нас снијег не обасипа са свих страна, како то често бива.
Коњух планина обрасла у четинаре који се издижу право у
облаке и нестају из мога вида. А снијег одозго сипи. Криваја по-
чела да су гуши у снијежним налетима. Мијења своју боју у не-
какву пјегасту, тамно жућкасту боју. Валови као да се не чују
више, јер снијег је прави густом и као да Криваја клизи својим
коритом. Обалско камење, као и оно што вири из воде, у кориту
губи свој облик и нестаје у неким прашњавим капама. Јеле и
борови горе ка небесима, а наша колона ту пред собом згучена,
спуштених глава тражи погодно мјесто да спусти ногу, да се не
оклизне и оде доле у загрљај густих валова ријеке Криваје. Оста
насеље Завале далеко за нама, а ми у колони грежемо снијег
са лијеве стране Криваје. Не види се колона ни на двадесетак
метара напријед, а такође ни назад. Остасмо усамљени јер нас је
снијег и повећани вјетар подијелио на групице.
Бранко се устоличио на свом коњу ког су синоћ касно довели
војници, а видим и Мираша утрешељеног на његовом Дорату.
Значи да су били срећни и један и други са коњима. Прешли су
Кривају и ево их са нама опет у колони. Моји дједови се прими-чу
једни другима ради сваке сигурности. Завладала тишина. При-
лично је непријатно. Ухватио сам Јанка за руку и притегао. Он
не реагује, прихвата све што ја радим. Не каже ништа, али упор-
но навалио напријед. Мјесто је измијенио са Милованом. Он је
прешао на моју десну страну ту до ријеке Криваје, а Милован
је прешао на лијеву страну од мене. Не питам који је разлог, а и
немам снаге да испустим глас. Клиза ми живот као и ова вода
доле што клиза. Хладноћа притегла, камен постаје каменији, а
живот се претвара у лед. Умор оживио као и да није нестајао. А
најгора ствар за мене је што су се моји дједови ушутали, слабо
чујем њихове дискусије, расправе. Не чујем више ни осмијехе.
Све је занијемило. Није више као што је било од Пеовца, пре-
ко Пећи, Косова па натраг за Рашку. За Рудо. Било је врло заним-
љиво на тим путовањима и преноћиштима, вријеме је брзо про-
лазило. Тежак је пут преко Чајнича, Горажда, нарочито преко
Семеће, преко Соколовића, Олова, поред Кладња, сад овом до-
лином Криваје. Те тешкоће угасиле су снагу мојих дједова. Пре-
ноћишта нијесу погодна за сијела. Путује се дању и ноћу врле-
тима планина, долинама бјесних ријека без мостова. Снопље
хумки поред наших стаза. Рањеници на коњима као притегнути
пењати на коњским самарима дрмају се са једне на другу страну.
Тифусари у све већем броју смањују наше колоне. Та нова болест,
чини ми се, највише је утицала на моје дједове. Обично тифус
наваљује на слабије људе, на старије људе и на њихове измучене
организме. Све је то згужвало моје дједове у неку забринутост.
Знам да се сјекирају ради нас дјеце, а дјеце и жена има на хиљаде.