Криваја – ријека смрти

Разумијем, али не могу да поднесем тишину, јер та тишина је мој
највећи непријатељ. Већи од сњегова, већи од вјетрова, већи од
експлозија, већи од митраљеских рафала. Чак су се и моји исто-
ричари се изгубили у њиховим корацима, или њиховим мисли-
ма, или у њиховој биједи коју нијесу показивали до скоро, али
и они ме напустише. Само неки подмукли хук Криваје, или зов
дивљине, пјесме или јауци јела и борова са чијим се гранама иг-
рају вјетрови Коњух-планине. Све то окружује и увећава моју
самоћу. Посташе утјеха мојим живцима, утјеха мом срцу, утјеха
овом сужњу који каска са лијеве на десну и граби корак по ко-
рак напријед. Излетио сам из свог постојања. Ни сунце неће да
пробије облаке да нас подгрије, да нас освјежи. Ни мјесец не жели
да ми се појави као што је знао, да се разговарамо, да читамо је-
дан другом мисли. Нема га ноћима. Дозволио бијесним планина-
ма и подивљалим ријекама да се играју нашим животима. Па
зар је и ова читава природа изгубила свој смисао, отказала вјер-
ност Ствараоцу свега живог и прешла на страну безбожника
и осталих наших непријатеља? Зар је Господ дозволио да се чита-
ви природни систем кретања укључи у пометње злочина, или
можда Господ све то ради са разлогом да би нас сњеговима, об-
лацима и вјетровима заштитио од наших ”савезника”, који су нас
даноноћно прогонили долинама и планинама на овом крвавом
путу, сипајући убитачно олово из летећих машина, које су косиле
и младо и старо, све што припада овој колони? Покушавају да
нам страхом и смрћу утјерају прихватање Краљевог говора и
признање партизанске власти. Нико нас не напушта. Усташе, ба-
лије, партизани, Њемци, снјегови, вјетрови, ријеке, тифус – све
навалило бијесно на мученичку колону уморног народа.
Родитељи, војници, рањеници, тифусари, свештеници, учи-
тељи, судије, сељаци, мајке православне, све у име светог Крста,
на којем се разапињу као и онај који нас је увео у ту вјеру и истину
живота. Тај Исус Христос, који је страдао и разапет на крсту ра-
ди нас људи на земљи и нашег спасења. Е, и ова колона ће да
страда на исто тако мученичком крсту као и наш Исус Христос
ради доказа да су само Његова вјера, Његова истина, Његова
правда дио нас и нека то распеће буде у вјери Његовој. Амин.
Осјетих топлу руку преко мога рамена. Тргох се нагло из мог
сањарења, погледах и угледах тату, а сузе ми навалише као ни-
када. Тата се спусти доле, па мало зачуђено гледа у мене.
– Миро, што ти је, сине, зашто плачеш, боли ли те нешто или
си гладан?
– Тата, ја сам добро – одговарам кроз неко мучење. – Добро сам.
Све је како треба. Нешто сам се замислио, па сам отишао дале-
ко од свега тражећи неку утјеху за самог себе, тражећи истину
која ми је требала да бих нашао олакшање својој неискусној ду-
ши. Али нијесам ништа нашао. Осјетих се сам, а ти ме изнена-
ди, па ми сузе потекоше. Ја сам добро, немој да се сјекираш. Ево,
види и сам, идем добро, слушам Јанка и Милована. Не треба
да ме вежу. Свезао сам се ја за њих свјим мислима, а такође се
држим чврсто за њихове руке. Притеже ме тата уз себе, пољуби
ме. Скиде рукавице, протрља моје лице. Ухвати ме за руку, ди-
же ме у наручје и прикључи се колони. Идемо напријед, ја у на-
ручју свог оца. Хтио бих да ме виде Микета и Милорад, али они
тамо напријед заузети својим проблемима. Можда је већ тата
био код њих, па их није ни брига што ја уживам у татином наручју.
Пролази курир. Вијести не чујем јер сам презаузет својим
уживањем у наручју.  – Ето, сине – скиде ме тата доље и каже да је
курир најавио одмор. – Ту ћемо се мало одморити па опет даље.
Било ми је жао наручја, али се обрадовах и одмору.
Снијег дубок, ја се у пртини и не видим. Значи, снијег је већи
од мене. Поред пртине утабаше дједови снијег да би могли сјести.
Посиједасмо. Скидоше Мираша са коња. Њега мама прихвати
у крило. Милијана у мајкино крило. Стијешњени смо једно уз
друго, прија нам то. Моји дједови се већ чују. Трљају руке, ски-
дају шубаре, трљају уши. Ранци су на леђима, али пушке су спу-
стили поред себе.
– Има ли да савијемо по једну, овај ми се труд упуља, не пали-
мо одавно – чу се ђедо Милија.
– Има, има, Милија – гласну се Томо, вади из ранца мушему
која се на врху притеже опутом. А мушема је направљена, како
су ми казали у Рашкој, од волујских муда. Иде мушема од једног
до другог. Милија замота, припреми труд на камен. Кремен уда-
ри. Варница одскочи и труд задими, а пламичак узлете уз труд.
Пали цигару и додаје даље. Дим за димом, као на сијелу у Пеовцу.
Свако заборави на тешкоће, на муке, на голготу. Неколико димо-
ва искључише живот из парњи. Човјек заборави на све за трену-
так, а тај тренутак некада може бити и вјечност.
Стиже до мене парче хљеба. За присмочит’ нема ништа. А
и не питам. Добро је и ово. Чуди ме одакле мајка и мама ваде
овај хљеб. Тврд, кисео, али укусан, па можда га само глад чини
тако пријатним.
– Гдје сте, пријатељи, гдје сте, Пеовчани, тражим вас кроз ову
колону и нигдје вас нема. Ујак Мило се појави пред нама. Заста-
де, погледа редом. – Е, сад сам сигуран да сам вас пронашао. Ја
слабо посјећујем ову колону, па сам и заборавио да је то армија
наше младости и наше старости. Не мислећи на нашу војску
која прти свој пут живота са бочних страна, и напријед и назад.
Драго ми је да вас опет видим. Последњи пут је било негдје од
Горажда па на овамо. Сви како сте? Има ли још што за појест?
– Добро смо, Мило Бандовићу, не може бити боље – одговара
Томо, – здравље служи, младост полако остаје за нама, а то оста-
јање почело је још давно, од Скадра, преко Мојковца, па ево и
овим босанским врлетима. Углавном, мој Мило, добро је док су
ова дјеца добро, тај нови нараштај који ће наставити оно што
смо давно почели, добро смо и ми трећепозивци. Снага нас слу-
жи, љубав према ономе зашто смо на овој голготи исто је јака