Радомир Батуран
Слава у Бјеловцу
Е овдје сад морам дотурити моју причу да конзервирам злодјела
ових напољу. И зло се мора препарирати да бар из музејских вит-
рина опомиње потомство. Не да се овековечи или, не дај Боже, пре-
пусти општим законима раста и развића, већ да му убијем клицу
да се не би угњилило, проклијало новијом, отпорнијом клицом и
сјеменом. Из трулежи вазда бива нова клица. А ако је ново, не зна-
чи да није клицоносно. Зато ћу ја ово зло нових усташа препари-
рати да се више никада не распадне и не проклија. Балзам је лек и
за зло – да вјекује ко страшило у народу.
Упознах прошлог лета у Фочи Станиславу или Тају, како су је
сви тамо звали. Она је од оних Мезезија из Пиве. Пронађе је наш
Кустос, ко би други, у породици апотекара Риста. Тамо ме са њом
и упозна. На терену смо се били прехладили па свратисмо у апоте-
ку да нам дају неки лијек. Дочекала нас је сва осмјехнута. Сочне ус-
нице саме се отварају, савршена гривна бисера сама вирка на сва-
ку ретку, тихо изговорену ријеч, тек да се не дају затворити сас-
вим. Јагодице јој благо поигравају, а груди мало живље. Миле, при-
тајене под танушном, свиленом блузицом, раскопчаном за једно
дугме, циклама боје, а уоквирене отвореним белим мантилом. А
вршчићи вуку свилу нагоре. Испод пазуха једва приметна навла-
женост шири се до облина. Немају клима-уређај па им је врућина.
А мени хладно… Очи јој погледом милују, а права, дуга коса гип-
ко поиграва на раменима и прави јој хладовину лицу и грудима, а
свјежину посматрачу. Њена свјежина загријава ме. Кравим се. На
терену, у кањону Дрине, спавали смо у баракама. Влажне ноћи, а
јутра хладна… Нијеми смијех испред мене љепотом ме грије и
лијечи. Иако предана паковањем лијекова, нијеми смијех је не на-
пушта. А тек кад ми их лијепо спаковане предаде… Озари ме…
За све то вријеме Кустос је мирно ћаскао са апотекаром Ристом.
И сутрадан сам навратио без Кустоса. И купио и што треба и
што не треба. И – оздравио сам. Нијеми смијех дјеловао је и на
растојању. Можда је то оно што сам читао од наше Анице Савић-
Ребац о психосоматском дејству мисли. Анице, Анице! Пре ће би-
ти од осећања љубави. А шта би друго било…? Предузео сам све
да буде. Појавио сам се трећег дана, опет, са најљепшим каталогом
Земаљског музеја и пупољком каранфила у њему.
– Ово је за ваш неми осмјех који лијечи – збунио сам је само за
тренутак. Прибрано стави каранфил у неку витку апотекарску
епрувету, а каталог у своју ташну. Испод стола извади припрем-
љен коверат:

Коментари