Сунце је грануло

Док џамбо џет британске компаније носи нашу групу из Лондона
у правцу Москве размишљам да ли ћу и какве промене затећи у
Русији после 24 године када сам први пут био. Наша група има 38
поклоника од којих: англиканаца 30, римокатолика 4 и право-
славних 4. Моја супруга Добрила иде по први пут а тако исто и
наши пријатељи Југослав и Вера Јанковић. Организатор овог пу-
товања је англикански свештеник, пореклом Рус Андреј Петрини
а духовни предводник је англикански епископ Роберт Лад.
Наш авион је кренуо из Лондона са закашњењем скоро од цео
сат. Ипак, безбедно смо се спустили на аеродром Домодједово у 4.
30 по подне. Први пут када сам посетио Русију спустили смо са на
аеродром Шереметјево где сам видео два радара који су носили
називе Тесла 1 и Тесла 2. Разлика у времену између Лондона и
Москве је 3 сата.
Већ сам на пасошкој и царинској контроли осетио велику раз-
лику у опхођењу службеника. Сад имам исти осећај као да улазим
у неку западноевропску земљу.
Формалности су брзо обављене и ми се скупљамо на аеродро-
му где нас чека наш водич Тамара, жена око педесетих година.
Она нам жели добродошлицу и каже да смо дошли на аеродом
чије име значи дедина кућа. Са стварима излазимо и укрцавамо
се у аутобус којим ћемо поћи ка Москви. Саобраћај је толико густ
да само пузимо. Ипак дивно је посматрати дрвеће поред пута а
нарочито брезе које својом елегантношћу и бојом привлаче по-
гледе. Понегде пролазимо и поред разних фирми а мало даље
виде се и руске даче. Тамара нам прича успут да би скратила вре-
ме да Москва има 12 милиона становника а да је саобраћај скоро
увек велики. Показује нам неке даче, како би их ми назвали ви-
кендице, и каже да ван градова имају многе даче које су људи пра-
вили да би породично излазили на одморе макар и најкраће и да
би одахнули од градске свакодневнице. Оне су се правиле и праве
углавном од дрвета кога у Русији има на претек. Понегде само,
вели она, има и нека озидана. У сваком случају дрвене су и здра-
вије од зиданих.
Већ је почињало вече када смо стигли до Даниловског хотела.
Хотел припада Даниловском манастиру а то је сада седиште
руског патријарха. Познао сам место јер смо 1988. године посети-
ли манстир у коме је била прослава хиљадугодишњице прима-
ња хришћанства. Нисам запамтио овај хотел. Очигледно да га је
држава касније подарила цркви а не у исто време када је вратила
манстир патријаршији.
Није ни потребно много времена да закључимо да хотел при-
пада цркви јер већ у широком фоајеу хотела је икона Св. Данила
московског пред којом гори кандило а на другој страни слика Њ.
Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила.
Манстир је постао активан и враћен цркви,како кажу, 1982.
године.
Сместили смо се и пошли на вечеру у други део хотела и на
другом спрату где су нас келнери љубазно послужили јелом и пи-
ћем да би после вечере нас неколко мало прошетаили и пошли
на починак.

Обилазак Москве
Тамара је стигла доста рано а и аутобус нас чека да кренемо у оби-
лазак Москве.
Док се провлачимо кроз саобраћај она нам прича о Москов-
ском кремљу наглашавајући да сваки град има свој кремљ а та реч
означава тврђаву. Каже да су прве тврђаве биле од дрвета али су
касније замењене зиданим тврђавама. Показује нам реку Москву
и у плану је да најпре идемо до универзитета Михаило Ломоно-
сов који има 35 хиљада студената и 5 хиљада предавача. Наш ауто-
бус стаје код парка који је испред огромне зграде универзитета на
једној узвишици одкле се види велики део Москве. Ту је и велики
московски стадион. Универзитет је једна од седам зграда које су
урађене у истом стилу по наређењу Стаљина и називају их 7 сестара.
Почетком 18 века овде се изучавала филозофија, медицина и
законодавство. Универзитет носи назив по научнику Михаилу
Василевичу Ломоносову који је био син сиромашног рибара а који
је још од ране младости показивао велику љубав према учењу и
када је мало поодрастао упутио се пешице у Москву на школо-
вање. Ту су запазили његову интелигенцију па су га, о трошку
државе, послали на усавршавање у иностранство. Његови нау-
чни доприноси су везани како за физику и математику тако и за
астрономију, хемију, геологију па чак и за књижевност. Није тада
ни слутио да ће Универзитет од 1940. године понети његово име.
Овде на овом узвишењу које се зове “Брапчије брдо” налази се ве-
ћина од 29 московских факултета.
Сликамо се на овом месту тако да се у пазадини јасно види
згрда факултета. Посећујемо продавнице сувенира где се продају
разне руске капе, шубаре, војне шапке, значке и други сувенири.
Свако купује понешто и враћамо се назад на аутобус да идемо у
Правцу Московског кремља.
Док се возимо Тамара нам предлаже да, иако није било у пла-
ну, да би било добро да видимо руски метро, подземну железницу.
Тако се заустављамо испред метроа Парк победе где излазимо из
аутобуса и изузетно дугим и врло добро осветељеним и покрет-
ним степеницама спуштамо се у утробу земље. Степенице су то-
лико дуге и дубоке да им се не види крај.
Када смо сишли у подземну станицу нисмо имали осећај да
се ради о железници јер цела станица личи на један изванредно
добро уређен музеј са лепим уметничким сликама и још лепшим
скулптурама. Московски метро се сматра једним од најлепших у
свету. Возови долазе, стају примају путнике и одлазе уз буку на-
рода који користи подземну железницу. Вероватно се и овде нај-
брже стиже до одредишта када путујете метроом. Задивљени ле-
потом и чистотом метроа идемо још три станице до Московског
Кремља где је наш аутобус отишао да нас чека. Нигде баш нигде не
видех ни један графит. Значи да народ има свест да ред и чистоћа
треба да се одрже. При изласку са станице Тамара нам показује
зграду Бољшог театра где су њих четири узели карте да сутра гле-
дају Дон Кихота. Ми остали се задовољавамо сликањем иако дос-
та далеко испрет Бољшог. Крећемо према Кремљу али је главни
прилаз затворен због неких вежби па пешице идемо около да би
дошли на Црвени трг, и Московски кремљ.
Тамара нам показује московски ГУМ (господарствени универ-
зални магазин) а то је огроман ланац продавница под једним кро-
вом. Уводи нас унутра, показује где све можемо да одемо на ручак,
где је банка и и даје нам вољно до после ручка да би пошли у по-
сету Тетрјаковској галерији.
Ручали смо где је ко стигао. Ручак је био диван и укусан али се
журимо да што више видимо. Два брачна пара пролазе мимо нас
младе и младожење који су дошли да се ту негде сликају тако да
их и ми фотографишемо.
Југослав, Вера, Добрила и ја журимо до храма Св. Василија
Блаженог. Ова величанствена грађевина доминира Црвеним
тргом. Испред на тргу су, привремено, постављене огромне три-
бине са хиљадама седишта где, како нам је казано, интернацио-
нални војни хорови приређују у 8 сати увече концерте у част две-
стоте годишњице победе над Наполеоном. Раније нам је Тамара
дала објашњење да храм Василија Блаженог није подигнут као
храм већ као споменик од цара Ивана Грозног у знак победе над
татрима у Казану а да је назив Василија Блаженог добио касније по
Василију који је био нека врста пророка и Христа ради јуродиви.
После смрти био је ту сахрањен и подигнута је капела на његовом
гробу која је ушла у састав споменика. Ту су била свакодневна бо-
гослужења на која је народ долазио па је тако и настао назив храм
Василија Блаженог. Неуобичајено прелепа кубета цркве потпуно
различитих боја и уметничка форма у дивној хармонији чине ову
грађевину, цркву најтајенственијом и можда најлепшом у целој
Русији. Слику храма Василија Блаженог наћићете на милионима
разгледница које туристи купују и шаљу широм света. Уметници
стално сликају цркву и своје радове нуде туристима.
Време брзо пролази и ускоро треба да се нађемо на заказаном
месту на Црвеном тргу и док једни друге ишчекујемо зиста ужи-
вамо да гледамо егзебиције и представе војске и народа на Црве-
ном тргу. Представе се изводе поводом двеста година победе над
Наполеоном. Мушки и женски у унифрмама различитих кроје-
ва и боја као и у обичним оделима а највише на коњима изводе
представе и показују неверујуће вештине Посматрамо те параде,