Сунце је грануло

Видимо и сет који је наполеон поклонио цару Александру
Првом док су још били у добрим односима. Ево и самовара рађе-
ног за царицу Катарину Велику украшен златом и дијамантима.
Показује нам и ствари које су припдале цару Петру Великом и
наглашава да је био жењен два пута. Драуга жена је била из сељач-
ке породице из Литваније која је радила за војску. Петар је прву
жену послао у Новодјевички манастир док је ову крстио у право-
слављу давши јој име Катарина. Она га је и наследила као царица
Катарина Прва.
Ево нас у одељењу у коме су хаљине царица и принцеза. Ту је
хаљина Катарине Велике у којој је крунисана. Има и неколико ори-
гиналних царских тронова. Указује нам на трон Ивана 4. Грозног
кога је добио на поклон од иранског шаха.
Ево и круне Владимира Мономаха направљене од злата и
крзна. Личи више на капу. Каже да је Петар Велики први прешао
на круне као што су их носили византијски цареви. Ту је и неко-
лико царских кочија три од њих су припадале царици Катарини
Великој а једна је поклон Борису Годунову од енглеског краља
Џејмса. Ево и одежда епископа, и свештеника који су служили на
царском двору. Ко зна колико би нам још времена требало да све
видимо.
Напуштамо Армури музеј и идемо на Сквер катедрала. Та-
мара нам указује тамо преко реке на ексклузивну ерију где се
налази и Британска амбасада а има доста и цркава. Ниједна од
тих цркава није радила у Совјетском периоду али се сада отварају
и активирају.
Ево нас на главном тргу Кремља а то је Трг катедрала. Главне
три катедрале су Успењска, Благовештењска и Архагелска. Најпо-
знатија је Успењска црква у којој су се крунисали цареви а у чијој
крипти су гробови патријараха. Благовештењска је била у саса-
таву двора и служила је за царска крштења док су у Архангелској
сахрањивани цареви и кнежеви. Тако у Архангелској имамо гроб
цара Ивана Грозног и његова два сина у олтарском делу и доста
кнежевских гробова у цркви. Свака од ових катедрала је уметнич-
ки и историјски важана и у њима би се могло остати сатима да се
виде све фреске и друге знаменитости. Све цркве имају врло зна-
чајне фреске, вредне иконостасе као и друге предмете.
У Успенској цркви су обновљена Богослужења 1990, у Арха-
гелској 1991 а у Благовештењској 1993. Иначе све су биле затворене
после Октобарске револуције и служиле су само као музеји. Треба
напоменути да се ни сада не служе у овим црквама свакодневна
Богослужења јер су у кругу државне управе а врло близу палате
председника Русије па се зато сви који улазе у Кремљ прегледају
и контролишу. Када се у катедралама служи на велике празнике
онда је и улаз на специјалну капију.
На платоу катедрала а између катедрала и председникове па-
лате је звонара Ивана Калите грађена 1329 године а касније пове-
ћана и дозидана од 1505 до 1508. Била је једно време највиша гра-
ђевина у Москви. Има доста звона ог којих је највеће тешко 19
тона. Звоно је пало од експлозије 1812. у доба рата против Напо-
леона али је, како кажу,пало и за време крунисања цара Алексан-
дра Другог што неки виде као рђав знак јер је цар касније убијен у
Петрограду од терориста “Народна воља”.
Ту у близини звонаре налази се на постољу звоно цар. Звоно
је тешко 200 тона. Високо је 6 метара и 14 самтиметара, обима 6
метара и 6 самтиметара док су му зидови дебели 61 самтиметар.
За време великог пожара у Москви 1737 звоно је пало и од њега се
одломио део и тај део је тежак 11 и по тона. Прављено је од бронзе,
бакра, цинка, сулфура а и злата и сребра од 1 посто што значи 2
тоне злата и сребра су у том звону.
Недалеко од звона цар налази се и топ цар тежак 39 и по тона
чија је цев дуга 5, 34 метра. Записи на топу казују да је рађен 1856
на тражење цара Феодора Јохановића. Радио га је Андреј Чохов.
Носач топа урађен је 150 година касније и тежак је 34, 5 тоне. Сва-
ко ђуле је тежине од једне тоне. Цар Николај Први наредио је да се
топ изложи и буде видан 1835 године.
Недалеко од топа цара је палата председника Русије на коју
нам Тамара указује. Дакле, ту сада седи Путин кажемо ми а она
одговора нисам сигурна да ли је баш сада ту.
Напуштамо Кремљ и седамо у наш аутобус враћајући се у хо-
тел. Недалеко од Кремља Тамара нам показује бившу зграду КЏБ-а
и каже нам како постоји шала да су људи говорили да је то најви-
ша зграда иако је по висини као и остале. Говорило се, наставља
она, да ко у њу доспе може чак и из подрума да види Сибир. То
нас је насмејало али и навело на озбиљно размишљња и на доба
комунистичке владавине и Стаљинових чистки.

Посете светињама Москве
Како смо у Даниловском хотелу који припада Патријаршији то
смо, раније ујутру, пошли пешице да видимо манастир и да будемо
примљени у Патријаршији од митрополита волоколамског Ила-
риона Алфејева задуженог за спољне послове Руске патријаршије.
Наша љубазна Тамара упознаје нас са новим водичем Машом
која ће нам показати манастир и оно што нам време дозвољава
да видимо.
Маша почиње причу: “Оснивач манастира је Данило, син
Александра Невског. Био је најмлађе дете и много вољен. Никада
није употребљавао никакво оружје чак ни за лов. Увек је био љу-
базан и толерантан са пуно дара од Бога. Почео је да зида манстир
1385 на реци Москви. Када је Јарослављева област припојена Мо-
сковској он је у то време већ био најпознатији монах са великом
схимном. Име је узео по пророку Данилу. Потом је преселио ма-
настир у Кремљ па га понова вратио на реку Москву. Ту је живео
у подвигу и молитвама и ту је умро. Касније су пронађене његове
нетрулежне мошти над којима су се догађала чуда. Многи боле-
сни су оздрављали а једном је на његове мошти стављено умрло
дете које је оживело. То је каже, толико утицало на цара Ивана
Грозног да је наредио велико проширење манстира чијем је осве-
ћењу и сам присуствовао са царском породицом. Поред манстира
овде је и црква Свете Тројице.
Главна црква је посвећена оцима Седам васељенских сабора.
Манстир је ставропигијални и под директном управом Патри-
јарха.” Прича нам о иконостасу где је централна личност Христос
на престолу а око њега у медаљинима су изражени Седам васе-
љенских сабора.
Одмах после револуције 1917. манстир је био затворен а мошти
Светог Данила однете у Америку. По затварању манастира Совје-
ти су овде вршили техничке експерименте, док су деца, вероватно
без родитеља, била смештена и живела у самом храму Св. Тројице.
Манстир је међу првима 1982 године враћен цркви на упо-
требу. Делови моштију Св. Данила враћени су из Америке 1996
године и постављене на оригинално место где су биле и раније.
Овде имају и делове моштију Св. Николе, Св. Ђорђа и других све-
титеља. Биле су овде сахрањене и неке познате личности које су
касније пренете на Новодјевичко гробље.
У манстиру су свакодневна Богослужења. Монаси ујутру око
пет одлазе на молитву пре које један монах иде кроз ходнике и
пева или говори молитву тако да монаси знају да је време да од-
лазе у цркву.
Англикански епископ овде чита кратку молитву а потом сви
говоримо Оче наш на енглеском и на крају епископ изговара:
“Свети Данило, моли Бога за нас!”
Имало би још много да се види и чује али група жури у про-
сторије Патријаршије где смо поседали у великој сали. Долази
митрополит Иларион и жели нам добродошлицу.
Англикански епископ Роберт зхваљује на пријему. Изменили
су и поклоне. Митрополит каже да се Православна црква уздала
у успешан дијалог Православних и Англиканаца али нас је савре-
мени либерализам код Англиканаца (рукоположење жена и дру-
го) доста удаљио. Он додаје да је био посматрач на једној Ламбет-
ској конференцији и видео је да се и многи англикански еписко-
пи, нарочито они из Африке, не слажу са толиким либерализмом.
После овога прешло се на питања. Неко пита какви су односи
цркве и државе? Митрополит каже да се држава не меша у цркве-
на питања и да не утиче на то ко ће да буде епископ а ни црква
се не меша у политичка државна питања. Постоји сардња цркве
и државе на социјалном и демографском пољу а и другом зашто
има потребе.
Каже митрополит да је и у совјетско време било 6 хиљада па-
рохија а да сада има 30 хиљада парохија. Било је каже само 18 ак-
тивних манастира а сада их има преко 800 и то напуњених мла-
дим монасима. Може се рећи да је црква васкрсла. Али, и поред
свега срећемо се још увек са секуларизмом, милитантним атеиз-
мом и исламом. Дужност нам је да сачувамо традицију и морално
учење Цркве.