Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

Век једне традиције
Ове године навршава се стогодишњица почетка Првог свјетског
рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних пре-
врата у свијету, али и стогодишњица првог на свијету преимено-
вања властитог језика; наиме, у питању је стогодишњица југосло-
венског двоименовања и троименовања, то јест вишеименовања
српског језика. Стогодишњица почетка, на највишем државном и
политичком нивоу, српског спровођења културно-политичког ју-
гословенског државног и језичког вавилонског пројекта.
На почетку рата, 1914. године, док је српска војска водила бит-
ке на Колубари, српска Влада и краљ су, због ратних дејстава, пре-
мјештени у Ниш, гдје доносе Нишку декларацију, којом за ратни
циљ проглашавају ослобођење и уједињење троименог народа,
Срба, Хрвата и Словенаца, што ће довести до формирања потоње
Краљевине Југославије. У склопу југословенског државно-поли-
тичког пројекта, следеће, 1915. године, у Нишу, у државној штам-
парији, штампана jе, а затим и објављена, књига познатог срп-
ског лингвисте и академика Александра Белића, дугогодишњег
радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика,
синтетичка студија “Србија и јужнословенско питање”. У њој се
први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик,
српскохрватска историјска свест, српскохрватска земља, српско-
хрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни
језик, српскохрватске народне песме итд.
Стогодишњица троимнеовања српског језика значајнија је ти-
ме што Нишка декларација крунише југословенским ловором и
Бечки књижевни договор из 1850. године. Тада су Вук Карџић и
Ђуро Даничић, самозвано, а у име српског језика и народа, скло-
пили и потписали, са пет хрватских и једним словеначким књи-
жевником, договор о јединственом српско-хрватском језику и
правопису. Бечки књижевни договор је документ који у тренутку
потписивања није имао званичног политичког и културног зна-
чаја у Србији и Црној Гори, али је био замајац којим отпочео про-
цес југословенскг језичког вавилонског мијешања.
Док су Влада Краљевине Србије и престолонаследник Алек-
сандар радили на тексту Нишке декларације, то јест проглашења
национално-језичког југословенског пројекта, а Белић, са српско-
југословенским следбеницма своје идеје, објављивао лингвистич-
ко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни
барикада, Хрватски сабор 1914. године доноси одлуку о забрани
ћирилице. Забрана коришћења ћирилице спроведена је и у Босни
и Херцеговини. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и
Херцеговину (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину,
XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је подржао од-
луку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Стјепан Сарко-
тић, земаљски поглавар БиХ, у Сабору је тада рекао да “Срби у
БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско
тијело Истока у борбеној зони Запада” (“Окука” 2006: 98).
Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по
окупацији почетком 1916, а у априлу исте године и у Црној Гори.
Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјести-
ма. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. го-
дине. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом престали су
да излазе сви листови штампани ћирилицом, (наставио је да изла-
зи Глас Црногорца, ћирилицом, у Француској, а касније у Италији).
Послије рата Београд спроводи југословенски језички и по-
литички пројекат, уједињење у државну заједницу са два римо-
католичка народа, уз брисање из историје двије православне кра-
љевине, Црна Горе и Србије, као и преименовање српског језика
у српско-хрватски. Тако је настало политичко име тог “југосло-
венског језика”, који је под називом “српско-хрватско-словенски”
био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касни-
је Краљевине Југославије. Српскохрватски је био један од три зва-
нична језика и СФР Југославије, био је званични језик у четири
бивше југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР
Србији и СР Хрватској (друга два језика су били словеначки и ма-
кедонски).
Судбина српског језика је до данас одређена пројектом југо-
словенског и Бечког књижевног договора. Првим и последњим
културно-политичким пројектом те врсте у свијету. Српско име
језика и ћирилично писмо, које је преживјело под отоманским
ропством, прогон под аустроуграском окупацијом и римокато-
личком мисијом, под теретом југословенске језичке политике ће,
за кратко вријеме, доживјети судбину српског самозаборава, то
јест потпуног потискивања ћириличног и православног писања
и мишљења.
Ни у најпрактичнијој Енглеској, ни у револуционарној репу-
бликанској Француској, ни у Сједињеним Америчким Државама,
па ни у Совјетском Савезу, рационалистичка теорија о језику као
основи националног идентитета, уз одбацивање свих других чи-
нилаца народног бића и живота, првенствено религије, нигдје ни-
је тако банално спроведена као у српско-југословенском пројекту.
Утопистичке идеје српске атеистичке и слободнозидарске инте-
лигенције 19. и почетком 20. вијека – “јањичара Сорбоне”, како
их је називао Владика Николај Велимировић, превазилазиле су
сличне идеје у свијету, па и идеје Француске револуције, које су
биле више покровитељске према националном јединству и иден-
титету Француза.
“Некада је неписменост народа бољи чувар народне особено-
сти, његове културне физиономије, него писменост по сваку ци-
јену”, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов
Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климент, по-
сматрајући еуфоричну, антиправославну, атеистичку, просвјети-
тељску еманципацију балканских народа тек ослобођених од
османског ропства.
Погрешне рационалистичке теорије 18. вијека о језику и тери-
торијалном суверенитету као основи нације до данас су толико
пута оповргнуте. Данас, најзанешенији рационалисти, схватају
да важније и суштинскије ствари од језика одређују и чине наци-
онални идентитет. Битније и од територије и крвне заједнице, од
“политике плоти”, како је називао Леонтјев, јесу су вјера и духовни
живот, заједничка историја, једно предање и памћење, које народ
чини јединственим културно-историјиским типом.

Југословенски Бечки књижевни договор
Бечки двор је више пута покушавао да декретом примора Србе
у аустроугарском царству да пређу на латинично писмо и народ-
ни језик, што су српски представници молбама и преговорима
успијевали да одбију. Међутим, оно што није могла да оствари ри-
мокатоличка царевина државним декретима, остварили су римо-
католички мисионари путем културних и реформских пројеката.
Као и данас, међу православне Словене упућивани су унијат-
ски мисионари словенског поријекла, међу Србе, Хрвати или Сло-
венци, какав је био и Јернеј Копитар, од Бечког двора опуномо-
ћени секретар за словенско питање Балкана и Украјине, и повјер-
љиви државни цензор словенских књига у Wieaner allgememe
Zeitung-у. Прозелитску политику латинизације писма аустро-ма-
ђарска царевина спроводила је и у Украјини, такође под руковод-
ством Јернеја Копитара.
Копитар је био званични цензор државних књига, који ди-
ректно подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих
послова, кнезу Метернику, незваничном владару монархије. У јед-
ном свом извјештају 1827. године Копитар пише: “Српска право-
славна цркава, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачува-
ти језичку разлику између православних и римокатоличких Сло-
вена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу
Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна пре-
прека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек ук-
лоњена. Овим ће нам, временом, сам од себе, Београд пасти у ру-
ке”. (Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у
сабраним дјелима Вука Караџића.)
Јернеј Копитар, дакле, у сарадњи са српским реформаторима
Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем и Димитријем Давидови-
ћем, спроводи успјешну унијатску мисију, али и револуционар-
ну пропаганду против православне монархије. Бечки књижевни
договор 1850. године је један такав пројекат, уз учешће двојице