Наташа Миљуш
Мјузикл
Изашла је… Имала је неког посла у граду. Или је измислила да
има посла. Требао јој је разлог да се покрене. Полако се крета-
ла, било је касно по подне, субота. “Субота је дан који носи неку
лежерност”, помислила је, “као што недеља, признали то или не,
носи мир… Неки савршен мир влада недељом у граду и на шета-
лиштима. Људи су лежернији суботом поподне, јер је то дан пред
недељу…” Пролазила је малим, споредним улицама, а затим на-
ишла на трг. Приметила је намештену бину, столице… “Нешто се
припрема вечерас, нека свирка…”. Знала је да лето у граду доноси
изненађења. Затим је наставила, не размишљајући више о томе.
Задржала се, сусрела је неке познанике, запричала се… Враћала
се истим путем. Вече је већ било одмакло. Око бине, људи су већ
попунили седишта,остали су се тискали без реда, унаоколо. При-
шла је првом човеку: “Шта се спрема…?” Није знао. Окренула се
другима… Нико ништа није знао. Освртала се око себе. Затим
је спазила девојку на столици, с краја, у првом реду… “Шта се
овде дешава…?” Девојка се загледала у њу. Схватила је да је ова
не разуме. Do you speak English?, питала је. Убрзо је сазнала да је
Шпањолка, да се спрема мјузикл, група младих, с разних крајева
света, вежбали су заједно недељу дана… Требало је да почне сваког
часа… Thank you… Enjoy the show…. Осмехнула јој се и одмакла.
Млада Шпањолка морала је имати негде око двадесетак година,
као њен млађи син… Кратка смеђа коса, скоро мушка фризура,
која је уоквиривала нежно, дугуљасто лице, смеђе бадемасте очи,
које су светлуцале, можда траговима, сенкама далеких преда-
ка, Маора… Док је причала, лошим енглеским језиком, трудила
се, препознала је то, свим срцем, да јој објасни шта се спрема…
“Младост”, помислила је. “Каква свежина, љупко девојче, чисте
душе…” У мислима јој је пожелела срећу. Подсетила је, на тре-
нутак, на младог Шпанца, кога је случајно упознала. Отац га је
послао на студије медицине. Били су се зближили, као да јој је син.
Причали су о разним животним темама, био је пун самопоуздања
и животне радости. “Мило дете.” Бодрила га је, давала му савете.
Последњи пут када га је видела, био је исцрпљен и веома озбиљан.
Пожелео јој срећне летње празнике, као да се опраштаo заувек.
Размишљала је како се понекад човек изненада зближи с потпу-
но непознатим људима. Разумела га је – и он њу – бар јој се тако
учинило. Говорио је савршен енглески језик. “Паметан и добар…
Живот је пред њим.” Хоће ли ојачати пролазећи искушења или…”
пролетала јој је мисао, “вероватно га нећу поново видети…” У
тренутку, музичари су већ били на сцени. Тишина ишчекивања.
Затим је на позорницу хрупила велика група младих… Било их је
око тридесетак и више… Неки смешни човечуљак већ је најавио
програм. Почела је музика, песма, игра… Били су целина, али и
свако за себе. Била је то ерупција животне енергије, среће, љубави,
ритма, талента… Сви су певали, упадали су једно другом соло
деловима, тако спонтано. Један младић – диван, јасан глас…Дру-
ги – црначки, џезерски… Једна девојка је вриштала “као некад ро-
кенрол… Музика која је мењала свет. Веровали смо да на Планети
неће бити граница, ни међу људима ни међу државама… Или бар
не оваквих…” Били су то хитови, али je избор био свима познат.
Људи су живнули и млади и стари, деца, и они који су дошли и
они који су се ту случајно затекли… Осмехивали су се једни дру-
гима и цупкали, гледали су једне друге у очи желећи да поделе те
искрице радости. Сав простор био је испуњен смислом, срећом,
блискошћу. Некако нагло, одједном, све је стало, тајац… “Зар је
већ крај?” Још мало су чекали, затим почели да се разилазе кућама.
Својим животима. Свако за себе. Магични тренутак се завршио.
Јулија Пешић
“Низ светлост и таму”
Илија Манасијевић, Књижевна омладина Србије, Београд, 2011.
Књига Илије Манасијевића “Низ светлост и таму” много је обу-
хватнија од идеја изнесених насловом. На први поглед можемо
уочити неколико важних аспеката овог романа. Прича о вечној
људској потреби за љубављу, као и никада до краја утољеној глади
за њом, присутна је од самог почетка. Међутим, она постепено
прелази у причу о носталгији и изгубљеним сновима детињства.
Не треба сметнути с ума да је “Низ светлост и таму” роман, а не
филозофски трактат. О томе сведочи све време присутна аутор-
ска свест о причи. Другим речима, у прилог чињеници да је реч
о прозном делу чији литерарни елементи имају барем једнаку
важност као и они идејни, говори још и линеарно искомпонова-
на прича. Она нас суочава са могућношћу проналска одговора на
суштинска питања о људском постојању једино кроз љубав.
Осећање света које помера тачку гледишта са метафизичких
и етичких ка психолошким питањима, експлицирано је односом
између главног јунака Херка Вертела и његове љубави Џејн. При-
поведач такав однос сагледава, пре би се рекло, као могућност, а
не као до краја реализовану љубав. Помало апсурдан, такав однос
могуће је схватити и као Херкову потребу да рационализује свет
око себе и у једној тачки интегрише слике прошлости. Са друге
стране, немогућност оживљавања тренутака детињства оно је
што ће га, упркос свему, пратити до краја.
Мансијевићева спретност, или неспретност, у коришћењу на-
ративног поступка може довести читаоца до збуњености узима-
јући у обзир идентитет приповедача, његову временску и про-
сторну позиционираност. Једна од опасности при рецепцији де-
ла у којем доминира приповедање у првом лицу, свакако је по-
истовећивање приповедача са аутором текста, и олако опредељи-
вање за биографски приступ при тумачењу. Кратак роман овог
младог аутора готово да директно указује да постоји само један,
и то ауторски приповедач. Прихватимо ли да је приповедно “ја”
нико други до сам Илија Манасијевић, и да писање прати потпу-
ни аутобиографизам, занемарићемо чињеницу да свако уметни-
чко дело подразумева фикцију. Тако се најлогичније намеће про-
блематизовање идентитета самог приповедача. По типу нарације
уочавамо да он ипак није сам, односно да све што види, мисли и
осећа казује некоме, тј. нама, читаоцима. Откривање временских
слојева приче такође је компликовано. Наиме, будући да користи
перфекат, све време добијамо ефекат дијахроног приповедања.
Правилност понављања таквог поступка, као што је речено, при
отпочињању приповедања, па до краја, води утиску да је све про-
шло, да је већ некоме прича испричана.
Херк Вертел започиње своју причу индикативно са свешћу да
је у улози писца и да је управо то оно што га тера да се “посвети
проналажењу и обнављању разних животних искустава”. Аутор-
ско “ја”, формално присутно кроз прво лице приповедања, дато
као исповест, за главног јунака значи додатно још и суочавање
са властитим идентитетом. Трауматичан тренутак, будући да су
му се, како даље наставља, “родитељи рано развели, што је чудно
могло бити једино међу нормалним људима”, генерише јунака
који је уједно и приповедач. Дакле, аутор на првој страни откри-
ва своју необичност у односу на друге људе, свој specificum, вла-
ститу амбивалентност која ће провејавати читавом причом, ње-
говим односом и према Сари и према Џејн. Херк у том односу
види апсурд проистекао из потребе да рационализује љубав. Он
је, дакле, илустрован начином на који доживљава себе као слабог
и неодлучног у односу на Џејниног пријатеља. Но, без обзира на
све, Херк остаје искрен у својој љубави према Џејн. Та амбива-
лентност, са друге стране, одређује даље и његов став према вла-
ститој причи. За аутора прича је једина могућност искупљења.
Завршавајући роман вером да “љубав неће изгубити свој сјај
и да неће нестати”, Илија Манасијевић недвосмислено оптими-
стично гледа на догађаје који се ипак, и упркос свему, одвијају са
неким разлогом.
Биљана Живковић
Расрбљавање – циљ “језикотвoраца”!
Проф. др Јелица Стојановић о политичким приликама и стању
српског језика у Црној Гори
С обзиром на сва језичка дешавања, јединствен смо примјер у
свијету, па чак и “у окружењу”. Над лингвистиком, као науком, по-
литика већ годинама врши насиље, потпуно игноришући нау-
чне критеријуме и принципе, историјски континуитет и уте-
мељеност у народној вољи – каже др Јелица Стојановић.
Од Вукове реформе прошло је два века, и у том, не малом раздобљу,
упоредо с политичким превирањима трпео је српски језик, или
боље да кажемо, политика је диктирала лингвистику. О томе
најбоље говори својатање српског језика у Хрватској и БиХ и по-
ложај српског језика у Црној Гори, који је доведен до апсурда. У
историји Српске Спарте, време црногорских “језикотвораца”
остаће упамћено као најсрамније! Језичке, образовне, културне
турбуленце у Црној Гори (наметнуте), нанеле су ненадокнадиву
штету генерацијама које долазе. То каже, на почетку разгово-
ра о црногорским лингвистичким приликама проф. др Јелица
Стојановић.
Објашњава дугогодишње злоупотребе Вукове реформе, и марги-
нализоције науке о језику.
– Последња два вијека су вјекови у којима се политика и, повеза-
ни са њом, државно-национални пројекти, нарочито на просто-
рима које је “опслуживао” српскохрватски језик, надомјешта на-
уци, веома често и фалсификати истини: прво што се тиче при-
хватња Вукове реформе српског језика као српскохрватског
(о чему је доста писано), потом стварања “језикā” који су с пра-
вом названи политички, што значи да у системско-лингвисти-
чком – научном смислу немају статус посебног језика. Лингви-
стички критеријуми су постојани и јасни, зато их има неупоре-
диво мање него политичких (структурни; генетски; комуника-
тивни; тј. шта језик јесте с обзиром на граматичку структуру,
из чега происходи његов историјски континуитет; језичка разу-
мљивост). Нелингвистичких “критеријума”, који су на овим на-
шим просторима служили као “оправдање” стварања нових је-
зика, односно нових имена за исти језик, има неупоредиво ви-
ше, стварају се и додају нови – с обзиром на новонасталу ситуа-
цију, пројекте и потребу као: право сваког народа да свој језик
зове својим именом, право нације да језик зове својим именом,
самопроцјена (и опредјељење, често исконструисано и задато)
говорника датог језика, критеријум договора нелингвистичких,
односно политичких ауторитета; ‘критеријум’ компромиса, кри-
теријум независне државе; критеријум културе, уставно одре-
ђење имена за језик, норма и стандардизација као критеријум…
И ту није крај…!? Ако се укажу нове потребе! С обзиром на не-
постојење научно и историјски јасних и утемељених критеријума
за различита именовања једног (истог) језика, име језика поку-
шава се оправдати и образложити некад правом самом по себи,
некад националним, некад државним предзнаком (често и пре-
ма тренутној потреби и стицају околности), а потом се покуша-
ва новоформирана и новонастала језичка ситуација пројектова-
ти и на историјскојезички план. То се манифестовало како фор-
малним издвајањем и инаугурисањем хрватског стандарда (који
се покушава прогласити посебним језиком), са још више апсур-
да у случају бошњачког/босанског стандарда, а са највише бесми-
сла и промашености у случају “црногорског стандарда”. Српски
језик је у суштинском, генетско-типолошком, а и стандардоло-
шком смислу, кроз сву историју, а и данас, сачувао своју пре-
познатљивост, своју чврсту вертикалу, без обзира на различита
(пре)именовања и сталне покушаје да му се смањи обим.
Припадате групи лингвиста – србиста, борац сте за очување срп-
ског језика на нашим говорним подручјима. Какве су, из Вашег
угла, политичке и језичке (не)прилике у Црној Гори?
– Последњих година Црна Гора је, с обзиром на сва дешавања
у вези са језиком, јединствен примјер у свијету, па чак и “у о-
кружењу”. Над лингвистиком, као науком, политика већ годи-
нама врши насиље, потпуно игноришући научне критеријуме и
принципе, историјеки континуитет и утемењеност, утемељеност
у народној вољи, упркос свему свједоци смо великог броја про-
машаја, који су се одразили на науку, државу и народ. Као да су
себи дали у задатак да што више о чуду забаве и збуне цијелу
Црну Гору, а, као и увијек, трпи народ: дјеца, родитељи, настав-
ници… Наука у ове пројекте није укључивана, укључивани су
само они који су прихватили да буду продужена рука полити-
ке. Сваки потез управо је све ове године усмјерен према том
циљу. Корак по корак, кад се и колико може. То је, сјећамо се, по-
чело пуким преименовањем наставног предмета Српски језик
у “матерњи” у школама (због чега је 28 професора у Црној Гори,
бранећи истину, науку, српски језик, Устав, остало без посла), а
у загради “српски, црногорски, хрватски, бошњачки” 2004. го-
дине (а ученицима и родитељима је дата могућност да упишу
име “језика по жељи”, које је могло да гласи и “црногорски”).
“Образложења” за промјену имена језика у Црној Гори била су
сасвим изванлингвистичка, политикантско-идеолошка: прво да
“свак има право да зове језик својим именом”, што је у свјетској
пракси, изван ових наших простора, незабиљежено “право”.
Затим се истицало “право” да свака нација има право да свој
језик зове “именом нације”. Међутим, народа који говоре исти
језик као и неки други народ има толико да се тешко могу и
Миломир Никетић
Патња и нада као мајка стварања – сликарство Марине Гавански-Зисис
Да ли је ико уочио и да ли је ико домислио и спознао изазов бели-
не? Белине сликарског платна и неисписаног папира, данас ком-
пјутерског монитора. И да ли се може “измерити” која белина
“носи” собом већи и тежи изазов? Док не прерасте у слику или
ПРИЧУ О УМЕТНИКУ. У овом случају о уметници Марини Гаван-
ски-Зисис. Сликарки на чијим платнима много насликаног на-
стаје из патње, да би линијом и бојом дочарала спектар и нијансе
људских доживљаја, осећања. Лична патња је мајка креације и из
ње нестаје белина, ништавило, а настаје слика-дело. На сликама
Марине Гавански-Зисис патња и љубав су два пола исте планете.
А животна прича породице Гавански, па тако и њеног кана-
дског емигрантског огранка, сеже до српске равне Војводине и
града Србобрана. И води преко Сарајева до Америке и Канаде.
Маринини родитељи, отац Милан, неуропсихијатар, и мајка Вера
Ђурђић-Гавански, писац, већ су били у Америци кад је, прекоо-
кеанском лађом “Краљица Елизабета”, са својом тетком (до)пу-
товала и осмогодишња Марина носећи у себи слике и миомирисе
старе виле на Илиџи, са баштом пуном јоргована, божура, тетки-
ног стана са антикварним намештајем и ликове предшколских
и првачких другова и другарица. Одрасла је у Ванкуверу “граду
недокучиве среће коју није могла да види кроз кишну завесу”. У
другој години нацртала је пса и сви су, не да би угодили девојчици-
миљеници, рекли – “рођена сликарка”. У седамнаестој, на првом
акварелу овековечила је поглед на Ванкувер у дивно предвечерје.
Град је блистао, али је ауторка-тинејџерка била усамљена. Годину
потом мајка је одлучила да кћерку пошаље у супротном смеру од
оног у коме су многи чезнули да крену и следе пут Гаванских.
Београд 1973. за тадашњу омладинку био је град пун изазова,
духа, хумора, прошлости …“Као нова васиона”, присећа се сли-
карка. Кад је у припремној уметничкој школи Сергеја Јовановића
за пријем на Ликовну академију насликала прву слику, он је
рекао: “Марина, сликаш као Мунк”. Као Едвард Мунк (1863-1944),
норвешки сликар-експресиониста чија дела обилују психолош-
ким садржајем, а “Крик”, насликан у четири верзије, (п)остао ре-
мек-дело. Марина Гавански дипломирала је Ликовну академију
у класи професора Раденка Мишевића и за дипломску изложбу
добила Октобарску награду града Београда. Тим поводом један
од најцењенијих српских историчара уметности и ликовних кри-
тичара 20. века, Павле Васић (1903-1994), написао је у “Политици”:
“Марина Гавански је градитељка снажних облика, робустних фи-
гура прожетих експресионистичким полетом … Паскал је једном
рекао да једина ствар коју су људи измислили противу смрти је
да не мисле на њу. Гавански је сликарка живота, животне непо-
средности. У томе сликарству има сукоба, недоумица, али никада
капитулације”. А други аутор у другим новинама назвао ју је “сли-
карем душе”. “Спајајући човеково тело са апстрактним просто-
ром она симболише истовремено и спутаност и безграничност
моћи човека… Кроз приказ људске форме Марина слика душу”.
Вратила се у Ванкувер, а потом преселила у Монтреал где и
данас живи. Лична, животна патња није је мимоишла: отац и мај-
ка су умрли раније, а брат Игор, својевремено један од најтален-
тованијих младих психолога у Северној Америци, умро је крајем
2011. после дугогодишње борбе са мултиплом склерозом. Други
брат Огњен је филмски продуцент. Кћерка Вера-Марија је уни-
верзитетски школована вајарка на другим, хуманим пословима.
Марина скоро свакодневно слика у студију у самом центру
квебешке метрополе. (www.studiomarina.com). Њено сликарство,
стварано претежно техником уља на платну, са мањим бројем
радова у мешовитим медијима и акварелу, нема просторних ни
временских ограничења. нити националних предзнака. Српско-
балкански корени су у њој самој и њен став је да их не треба на-
глашавати изразитим симболима. Насликала је 2006, а поводом
150. годишњице његовог рођења, два Теслина портрета, младог и
старијег. Онај други, са дубоким продорним погледом генија, на-
звала је “Теслин поглед”. Августа 2011, на званичној церемонији
у канадској организацији током турнира у Монтреалу, предала
је портрет другом планетарном Србину, спортском-тениском
генију 21. века – Новаку Ђоковићу. Насликала га је као други у мо-
гућој серији великана који су прославили српски народ у матици
и дијаспори. Два примера да Маринина кичица и сликарско
платно све више постају (и) сликаркин србобран.
На већини слика у уљу Марина Гавански-Зисис слика људе,
њихове љубави, снове, трвења, тежње. Приказујући људско тело,
ум и дух дочарава читав опус осеђања користећи медијум да
креира апстрактан космос у коме обитавају. А у природи налази
мир и спокој и то преноси на аквареле. Они су њене песме, а уља
драме. Нага тела симболишу време, трајање, иако се не може зна-
ти из ког времена су ликови на њеним сликама. Човек и жена су
вечно наги и такви су одувек и били. Скоро увек слика са живим
моделима и то су занимљиви, инспиративни и често врло успеш-
ни људи који се осећају телесно слободни и почаствовани да уче-
ствују у уметничкој креацији. За сликарку ништа није тако спон-
тано, директно и узбудљиво као сликање уживо. У креацији ужи-
во влада универзални инспиративни дух који сликар дели са мо-
делом или природом, а који често постају музе. Сликати живе
људе и праву природу пружа ствараоцу инспирацију, а слици
дубину већу но кад се слика са фотографија. У првом случају сли-
ка се подсвешћу и осећањима, а у другом разумом и памћењем.
Сликање је за њу овековечење живота: она слика боју, светлост,
осећања, расположења … тренутак у времену, али и трајање вре-
мена. Бележи тренутке путовања кроз време. Као и други слика-
ри, зар не? Али са особеношћу која има свој ауторски потпис, али
се и без њега препознаје.
Марина Гавански-Зисис покушава да ослика сложена, рањива
људска осећања која трају упркос чињенице да живимо у брзој,
дигиталној ери. Њене слике нису телесна провокација, већ актив-
на еволуција. Као жена слика из специфичне, не феминистичке,
већ мајчинске перспективе. Она је сликарка са свим хуманим ис-
куством жене. Као уметник жели и покушава да утиче, природно
и несвесно, на људе да буду хуманији. Као што петао пева, умет-
ник се труди да утиче на свет, да га пробуди. Да ли тиме патња ва-
сколиког света постаје мања, остаје вечна непознаница. Као што
и пред сликарком Марином Гавански-Зисис остаје вечна белина
патње, ма колико слика насликала. И не мања пред аутором ове и
сваке ПРИЧЕ О УМЕТНИКУ.
Напомена: Наш стални сарадник из Отаве, Миломир Никетић,
уредио је ову рубрику, на чему смо му искрено захвални.
Ирвин Блок
Централна привлачност Уметница из Сарајева проналази наду, инспирацију на Сен Лоран булевару
Најгоре је изгледа прошло у бившој Југославији.
Кафићи који се се налазе у доњем делу Сен Лоран булевара пуни
су лепих људи, који цеде сок од лимуна у коктеле “крвави Цезар”.
А Марина Гавански-Зисис поново слика.
Њена уља на платну, есеји о нагој људској фигури, светиони-
ци су љубави и наде за човечанство. Она су постала централна
тачка многих разговора па, вероватно, и ових у најмодернијем
“Секонд кап” кафићу у Монтреалу. И синоћ је додала неколико
нових слика на отварању излозбе.
На углу St Laurent i Guilbault Sv. уметница је објаснила окол-
ности које су је довеле да престане сликање три године.
Од 1992 до 1996, када се бивша Југославија распала, Гавански-
Зиссис није могла да слика. Она је била потиштена од ужаса ет-
ничких ратова и каснијег бомбардовања Србије.
“Бомбардовање је била сламка која је сломила кичму камиле.
Сви смо осећали да смо били лично бомбардовани, да нас
сви мрзе.
Ми овде живимо у Канади, али је део нас остао у земљи
одакле долазимо”, рекла је сликарка Гавански-Зисис, Српкиња
која је живела у Сарајеву пред емигрирања у Канаду у својој 8.
години. Вратила се као одрасла 1980. да заврши петогодишње
студије ликовне уметности на Универзитету у Београду.
Гавански-Зисис (44) рекла је да се вратила својој уметности,
након што је схватила да мало што може да помогне својим су-
народницима у Европи.
Она је затим изнајмила велики простор на другом спрату на
Лавренце Блвд. и вратила се свом првом позиву.
Бити на Мајни је била велика помоћ.
“Ово је сусрет Истока и Запада, младих и старих, сиромаш-
них и богатих. То је управо оно што је Монтреал и оно што је
Сарајево било прије рата. То је срце града.
Вибрације се дижу и филтрирају у мом студију. Иако сликам
у тишини, осећам да улазе”, каже сликарка Гавански-Зисис.
Унутар кафића, песма “Напорног дана у ноћ” Беатлеса чула се
на радију док је Марина објашњавала расположење у стварању
портрета мушкараца и жена у љубави и спокоју:
“То су слике наде. Тражила сам нешто лепо и пуно наде и
најлепша ствар коју сам могла да смислим јесте љубав.
Постоје многе врсте љубави и ове слике су (фокусиране) на
реалне односе, двоје људи који заиста дубоко воле једно друго-
га.” Троделни серијал, под називом “Изгубљени рај”, започела је
пре бомбардовања. И то је предосећај ужаса. Затим долазе слике
које говоре о препороду.
Визију наде је евоцирао рад под називом “Космички балет”.
“Упркос чињеници да можемо бити повучени у црну рупу,
имамо снаге да играмо сопствену игру (сопствени плес)”, каже
Марина.
Излозба сликарке Гавански-Зисис, под називом “Кроз осећаје”,
отворена је у кафићу ”Секонд кап”, 3695 Ст. Лоран Булевар.
“Gazette”, Монтреал, 2011.
Марина Гавански-Зисис
Изложбе и уметничке активности
2012 Групна Излозба сликара пореклом из Босне и Херцеговине
у организацији амбасаде БиХ у Отави, Шато Лорије, Отава
2012. Групна Изложба поводом Међународног дана жена,
Каса Д’Италија, Монтреал
2012. Групна Изложба “Уметност за Вотеркан”,
Амбасада Србије, Отава
2012. Групна Изложба на Италианском фестивалу, Монтреал
2012. Јединствени пројекат портрета најбољег тенисера света
Новака Ђоковиђа, “Роџерс куп”: израда, откривање у
студију и предаја на “Роџерс купу”, Монтреал
2010. Излагала на ФИМА,
Међународни уметнички фестивал, Монтреал
2009. Излагала на ФИМА,
Међународни уметнички фестивал, Монтреал
2008. Излагала на ФИМА,
Међународни уметнички фестивал, Монтреал
2007. Самостална изложба код Џорџ Лаоуна, Галерија, Монтреал
2007. Групна изложба у Амбасади Србије и Црне Горе, Отава
2006. Изложба у Центру “Клима контрол”, УНФЦЦЦ, Монтреал
2005. Изложба “Корпус Илуминатус”,
Монтреалски високи фестивал светла
2004. Интервју на Српској телевизији у вези уметности
са портретном демонстрацијом , уживо, Ванкувер
2004. Групна изложба и уметничка аукција у корист
“Штит Атине”, склониште за жене, Монтреал
2004. Учесник “Аукција Синергија арт” у Калифорнији
2004. “Боје Олимпијских игара”, групна изложба на
грчком фестивалу, Монтреал
2004. “Боје Олимпијских игара”, групна изложба у центру грчке
заједнице, Монтреал
2003. Изложба, Амбасада Србије и Црне Горе, Отава
2003. Самостална изложба, уз видео презентацију Милана Милетића
о Косову и Метохији, Амбасада СР Југославије, Отава
2003. Самостална изложба, “Секонд кап” кафе, Монтреал
2003. Отворени студио на Сен Лоран булевару, Монтреал
2001. Самостална изложба у “Секонд кап” кафе, Монтреал
1999. Интервју за CBC Newsworld о рату и уметности, Монтреал
1998. Интервју за Глобал ТВ као уметник месеца, Монтреал
1997. Интервју за CNT у студију уметника, Монтреал
1997. Самостална изложба у “Експресији”, Монтреал
1997. Фестивал “OrforđArt Expo”, Орфорд, Квебек
1997. Групна изложба у галерији Харисон, Монтреал
1997. Самостална изложба у Монтреалској галерији
1996. Групна изложба “Les Femmeuses 96”,
Pratt & Whitney, Монтреал
1995. Групна изложба, српска црква “Свете Тројице”,
Вестмоунт, Монтреал
1992-1995. Рад у области новинарства и поезије
1992. Групна изложба “Les Femmeuses 92”
(за склоништа за жене и децу), Pratt & Whitney, Монтреал
1991. Самостална изложба уз клавирски и виолински концерт
у корист квебечког Удружења за цистичну фиброзу,
Марина Гавански-Зисис студио, Монтреал
1990. Самостална изложба за школу “Giant Steps”
(Канадски институт за неуролошки развој),
Марина Гавански-Зисис студио, Монтреал
1990. Самостална изложба, уз клавирски и виолински концерт,
Марина Гавански-Зисис студио, Монтреал
1989. Самостална излозба на колеџу Dawson, Монтреал
1988. Групна изложба у корист Даме Хеленик Беневолент
друштво, Риц Карлтон, Монтреал
1988. Самостална изложба у грчком конзулату, Монтреал
1987. Учесник у уметничкој галерији продаје и изнајмљивања,
Музеј ликовних уметности, Монтреал
1986. Групна изложба на Тргу Робсон, Медија центар, Ванкувер
1984. Самостална изложба у Грчкој националној туристичкој
организацији, Монтреал
1983. Групна изложба у Центру грчке заједнице, Монтреал
1981. Групна изложба на Тргу Робсон, Медија центар, Ванцоувер
1981. Група Изложба у Атељеу J. Lukacs, Торонто
1981. Група Изложба у Сакс галерији, Торонто
1980. Групна изложба у Тиволи галерији, Сан Франциско
1980. Групна изложба на Тргу Робсон, Медија центар, Ванкувер
1979. Групна изложба у галерији Мове, Норт Ванкувер
1979. Самостална изложба у MacEwen Art Space, Ванкувер
1979. Самостална излозба у Галерији факултета ликовних
уметности, Београд
Србољуб Живановић
Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома (1941–1945)
(Предавање одржано на српском језику у Торонту и Ватерлоу по-
четком маја 2012, у организацији часописа “Људи говоре” из То-
ронта и Косовског завета из Милтона)
Господине председавајући, часни оци, даме и господо, сестре и
браћо, драги пријатељи!
Велики број особа, преживеле жртве, сведоци, научници, по-
литичари, свештеници и многи људи добре воље, говорили су
и писали о геноциду који су починили римокатоличка црква и
Хрвати, против Срба, Јевреја и Рома у току Другог светског рата,
тако да је о томе веома тешко рећи нешто сасвим ново.
Према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу
у јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење
Срба, Јевреја и Рома, Хрвати су убили више од 700.000 Срба, 80.000
Рома и 23.000 Јевреја. У тај број урачунато је и више од 110.000
мале деце. Има ли од ових чињеница бољег описа зверстава која
су починили Хрвати и њихови римокатолички свештеници и
часне сестре? Може ли се пружити боље објашњење ових злочи-
на против хуманости. Целокупно српско, јеврејско и ромско ста-
новништво у Независној држави Хрватској претрпело је геноцид
и истребљење. Римокатолички свештеници, часне сестре, а наро-
чито Фрањевачки ред утицали су у припреми Хрвата да мрзе и
обуци да истребе све оне који нису били римокатолици. Ја данас
говорим као судски медицински стручњак који је ископавао
масовне гробнице жртава у Јасеновцу и у Доњој Градини још
1964. године. Лекар сам по професији, али сам такође и обичан
човек, један од оних који је претрпео зверства Хрвата, Муслима-
на и Немаца у току Другог светског рата. Већ више од пола века,
још од почетка моје професионалне каријере, а нарочито после
ископавања масовних гробница у Јасеновцу и на Доњој Градини
1964. године, покушавам да саопштим свету истину о неверо-
ватно свирепом клању недужних жртава и о језивим размерама
Хрватског и Муслиманског геноцида. Губитак преко 700.000 Срба,
80.000 Рома и 23.000 Јевреја, хладнокрвно убијање 110.000 мале
деце, младих особа, старих, немоћних, обичних људи, само зато
што су били, по римокатоличком схватању, и по схватању Хрвата,
погрешне вере, погрешне етничке припадности, припадности
погрешном народу. Комунистичке власти, које су сарађивале са
хрватским усташким покретом, покушавале су да ме ућуткају и
да спрече да се сазна истина о злочинима римокатолика и Хрвата,
да о томе нико у Југославији не сазна, а све то у име политике
“братства и јединства”, као и мирне коегзистенције жртава терора
и убијања и њихових мућитеља и убица. Извештај комисије суд-
ских антрополога који су ископавали масовне гробнице у Јасе-
новцу и на Доњој Градини, који је поднет властима још 1964. го-
дине, држан је у тајности дуже од пола века. Само један део тог
извештаја објављен је тек 1992. године. Чак и данас, после такозва-
них демократских промена у земљама Балкана, после уништења
и расцепљења Југославије, ништа се није променило. Сада има
много нових масовних гробница невиних људи убијених у току
криминалне агресије САД и земаља НАТО-а, и људе далеко више
погађају ти нови гробови, него они у којима су сахрањене жртве
у Јасеновцу и на Доњој Градини. Чини ми се да се становништво у
бивсој Југославији налази у стању шока, након што су преживели
све те нове злочине САД, НАТО-а и Европске уније, који су се
умешали у грађански рат у Југославији.
Римокатолички и Хрватски злочинци, који су планирали,
организовали и спровели злочине против хуманости и геноцид
против Срба, Јевреја и Рома у јасеновачком систему хрватских
концентрациоих логора за мучење и истребљење, као и садашњи
следбенцици тих злочинаца, стално покушавају да смање број
истребљених жртава, мислећи својим злочиначким мозгом, да је
мањи злочин уколико је убијено 70.000 наместо 700.000 жртава.
А злочин је исти ако је убијено само једно једино нерођено дете,
ишчупано из утробе мајке. Међународна комисија за истину о
Јасеновцу, 2008. године, закључила је да је број жртава побијених
у јасеновачком логору следећи: преко 700.000 Срба, 80.000 Рома
и 23.000 Јевреја, међу којима је према закључку комисије из 2010.
године било 110.000 деце, испод 14 година старости. Масовне
гробнице се налазе још увек на истом месту. Остаци скелета
жртава налазе се само 120 сантиметара испод површине земље.
Ко год жели може увек извршити поновно бројање костију. Али,
нико није у стању да поброји жртве бачене у реку Саву, нити оне
спаљене у Пацилијевој пећи, нити оне скуване да би се од њих
правио сапун…
Чини ми се да данас има мноого оних, а било је доста таквих
и у прошлости, који се боје да сазнају истину, јер би та истина
могла да избаци на видело њихове себичне и злочиначке намере
и дела, њихове лажи, њихове грехове, њихову мржњу и страхове.
Неки од њих, бар наизглед, подржавају истраживања на Доњој
Градини и у Јасеновцу, али су многе препреке постављене на путу
истине. Они чине све што могу да спрече нова истраживања, јер
желе да остану у добрим односима са садашњом владом Хрват-
ске. У исто време Хрватска и даље спроводи политику геноцида
према Србима, која се нимало не разликује од онога што се зби-
вало у Другом светском рату. Оваква политика Хрватске довела
је до исељавања милион Срба у току протеклог грађанског рата.
Морали су да побегну из Хрватске да би спасли голи живот, оста-
Милун Костић
Повратак великана
Док “милосрдни анђео” засипа Србију НАТО бомбама пролазим
поред “Тјудор Корта” у Кенсингтону – Лондон на чијој је згради
постављена плоча једном српском великану Слободану Јовано-
вићу. Гле чуда, плоче ту више нема. Зашто? Покривена је. То су
учинили Јапанци који су купили хотел па ваљда из бојазни да
их ко не оштети, покрили су плочу. Хвала Богу да је нису сасвим
скинули. Страх се појављује да ће тако бити и да ће је неко ски-
нути. Иначе у Лондону су, на различитим зградама и различи-
тим местима, плочама обележена четири српска великана: До-
ситеј Обрадовић, Слободан Јовановић, Милош Црњански и Мио-
драг Пурковић. Доситејева плоча стоји у близини Главне лондон-
ске банке, Слободанова на згради Тјудор Хотела у Кенсингтону,
Милоша Црњанског на згради у Квинс Веју а Миодрага Пур-
ковића на Дому Св. Еп. Николаја у Северном Кенсингтону. Када
смо тражили да поставимо и плочу на зграду у којој је живео
писац Борислав Пекић, нисмо добили одобрење.
Пожурио сам и до гробља Кенсал Грин да видим да није неко
и његов споменик оштетио или можда однео његов лик са споме-
ника а могуће скинуо и натписе. Ипак то се није догодило. У исто
време на лондонском гробљу Бромтон, приликом рата и распада
Југославије, неко је поломио крст од црнога гранита на гробу др
Иринеја Ђорђевића, потоњег епископа далматинског који је умро
и сахрањен је у Лондону. Видећи поломљен крст запрепастио сам
се. Преузели смо све потребне мере да се крст залепи а тело пок.
епископа Иринеја смо послали за Отаџбину 1995. године. Крст је
остао на гробу као сведок да је епископ ту некада почивао. Тада
сам се уверио докле може да иде људска мржња и примитиви-
зам. Српска црква се старала и стара, колико је то у њеној моћи,
да одржава гробове не само српских великана него и свих Срба
сахрањених по многим лондонским гробљима. Овај посао је
огроман и неизводљив јер се не ради само о једном гробљу већ о
многима у Лондону.
Да би одужили свој национални дуг према великану Слобода-
ну Јовановићу, Српска црква и Амбасада Србије у Лондону запо-
чели су сређивање документације за пренос посмртних остатака
Слободана Јовановића у Србију још 2004. године док је амбаса-
дор у Лондону био др Владета Јанковић. На том послу су много
радили г. Ђорђе Новаковић и прота Милун Костић заједно са
Амбасадом.
Иако врло нерадо Слободанов најближи рођак, професор Сте-
ван Павловић, тешка срца дао је одобрење за пренос јер је он сма-
трао да Слободан треба да остане и да почива тамо где је сахрањен.
Када је све било скоро готово и сређено речено нам је да још Сло-
бодан није рехабилитован после осуде истога од југословенског
комунистичког режима после Другог светског рата на 20 година
робије и конфискацијом цлокупне имовине. Нормалном човеку
тешко је и замислити тако нешто. Уосталом нови комунистички
режим тако се одуживао и према другим српским великанима да
би показао како “пролетери“ поступају према “буржујима“.
Правни факултет и Академија наука били су исто ангажова-
ни за пренос његових посмртних остатака у Отаџбину, али је
овај посао морао да стане до даљега. Сарадња Цркве и Амбаса-
де настављена је на овом послу, после рехабилитације Слобода-
на Јовановића 2007. године, и најзад, амбасадор Србије, др Дејан
Поповић, обавестио нас је да ће ископавање Слободанових пос-
мртних остатака бити 1. децембра 2011. Новембра 30. 2011. отишли
смо на Слободанов гроб О. Радомир Аћимовић, о. Драган Лазић
и ја и извршили помен на гробу у присуству амбасадора Дејана
Поповића и конзула Љиљане Зарубице, а пре ископавања његових
остатака. О. Радомир је, сутрадан, присуствовао ископавању
остатака који су пренети у Цркву Св. Саве у Лондону где је одслу-
жен помен и где су овдашњи и данашњи лондонски Срби одали
почаст овом српском великану да би 9. децембра 2011. године
посмртни остаци Слободана Јовановића, у пратњи амбасадора
Србије др. Дејана Поповића, били пренети за Београд авионом
ЈАТ’а да буду похрањени на отаџбинском тлу.
Ко је Слободан Јовановић?
Српски научник и државник. Први Србин који је понео име Сло-
бодан. Његова сестра звала се Правда. Рођен у Новом Саду1869.
Већ 1897. постао је професор на Правном фкултету београдске Ве-
лике школе са врло запаженим радовима и предавањима којима
се потпуно посветио. Велики зналац и добар педагог. Ценећи ње-
гов рад и посвећеност науци колеге су га 1905. године изабрали
за редовног професора а ускоро и за декана Правног факултета у
Београду. Исте године на предлог Јована Цвијића и других иза-
бран је за дописног члана Краљевске акдемије да би само три
године касније постао редован члан. Његов рад на факултету пре-
кинули су Балкански и Први светски рат где је као војни обаве-
зник постављен за шефа Пресбироа при Врховној команди и пре-
шао са осталима албанску голготу. После рата учествује као екс-
перт на Мировној конференцији 1919. у Паризу. Враћа се на Пра-
вни факултет у Београду 1920. и по други пут постаје ректор Бе-
оградског универзитета. Постаће затим дописни члан School of
Slavonic Studies у Лондону, па члан Матице Српске у Новом Саду,
као и члан Пољске акедемије, Чешке академије, Југословенске ака-
демије у Загребу. За председника Српске краљевске академије иза-
бран је 1928. године. Одликован је орденом Св. Саве првог степена.
С обзиром не велики број његових научних радова предрат-
ни издавач Геца Кон издао је дела Слободана Јовановића у 17
Миро Микетић
Ловћен с капелом и Његошем
“Слава тебје показавшему нам свијет!
Хвала ти Господи, јер си ме на бријегу једног твојега свијета удо-
стојио извести из зраках једнога твојега дивнога сунца благово-
лио напоити. Хвала ти Господи, јер си ме на земљу над милио-
нима и душом и тијелом украсио; колико ме од мога дјетињства
твоје непостизимо величанство топило у химне боженствене,
радости удивљенија и велељепоте твоје, толико сам биједну суд-
бину људску са ужасом разматрао и оплакивао – твоје је слово
све из ништа сатворило, твоме је закону све покорно, човјек је
смртан и мора умријети.
Ја с надеждом ступам к твојему светилишту Боженствено-
ме, којега сам свијетлу сјенку назрио, јоште с бријега којега су
моји смртни кораци мјерили – ја на твој позив идем или под тво-
јим лоном да вјечни сан боравим, или хорове бесмртне да те
вјечно славим.”
Почетак Његошевог тестамента, 1850.
“Ја хоћу да ме сахраните у ону Цркву на Ловћену… То је моја
потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не за-
дате Божју вјеру, да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу
ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми
најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”
Његошев аманет Црногорцима, 1851.
“Када се мртав, болан, изнемогао, али на ногама и свечано обучен,
враћао из Италије на Цетиње, угледао је врх Ловћена, подигао
капу и рекао:Нећемо се више никада раставити.”
“Ову је цркву саградио владика”, како нам прича Медаковић, “у
тој намјери, да он буде сарањен у њој, на овој висини, која је нај-
виша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само српске земље
и сиње море”.
Милорад Медаковић, Цетиње, 1895. (из државног архива у Задру)
“Ти уздисаји били су за њега тешки, тиме више што је знава, да
српска држава, српска величина и слава нису пропали слабомоћ-
ном мишицом већ домаћим раздором славољубљивије великаша,
које је клео Владика у свему животу својему. Он ће их клети и на
ономе свијету, јер га косовска пропаст и издајство неваљалије
синова тиштијаше јако.”
“Ту цркву коју је подигао 1846. г. намијенио је Владика Раде за
своје вјечно покојиште, од куд духом својим да облијеће Србе, да
благиосиља добре и куне зле”.
Милорад Медаковић, Цетиње, 1895.
Драги дједови,
О Ловћену и Његошу или о Његошу на Ловћену, или о Његоше-
вом Ловћену или о Српском Пијемонту требало је да вам пишем
много раније. Видио сам их давних година, како поносни Ловћен
држи на себи, као на длану, капелу у чијим њедрима се одмара
најмудрија српска глава. Његош је уплео у себи владарство, вла-
дичанство и пјесништво. То је такав руковет ловћенске мишице,
одисај величине њих двојице, да нам свијет завиди. Ловћен је при-
хватио капелу на свом врху, а Господ је обдарио својом свјетлошћу,
тако да ова два српска великана држе посљедњи дохват највишег
брда у Црној Гори и најузвишенијег Србина којег мајка роди. Има
по свијету и брда и планина и камења и споменика од камења, од
мермера, од бетона. Има их који се виде далеко. Али нико нема
Ловћен, а поготову нико нема оно на Ловћену. Малу капелу, гдје
наш Раде пободе свој световни штап и својим перјаницима саоп-
шти: “Кад умрем, овдје ћете ме сахранити”. Ту да се сахрани, ту
да му почивају кости, да се душа одмара и да гледа своје Српство.
Јер с тога мјеста га је у небеса уздизао и хвалио, а и проклињао,
а за њим увијек плакао. Свијет је обишао Његоша на Ловћену и
Ловћен с Његошем. Људи су писали о та два горостаса: о Ловћену
и о Његошу. Захваљујући “Горском вијенцу” и његовом стварао-
цу, свијет се чудио и писао, на разним језицима, изузетно похвал-
не текстове, на стотине страна, покушавајући да опише Ловћен и
Његоша, да дочарају својим читаоцима како се то светско чудо,
тај склоп љепоте, уплетен у све оно што може само Господ пода-
рити, могао скупити на том врху.
“Већега и постојанијега споменика нема; пирамиде, гробови еги-
патских краљева шта су друго нег’ мале гомиле камења прем
Ловћенском врху, према томе Владичином споменику!? И кад на
овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати
два црногорска колоса: Ловћен и Владика”.
Љубомир Ненадовић, “О Црногорцима”, 1881.
Моји драги дједови, причали сте ми о Српском Пијемонту, али
нијесам довољно схватио како то изгледа, шта то значи и колико
је то вриједно. Колико су нам завидјели људи кад им се та љепота
појави пред очима, та висина снаге и симбол српства им се заледи
у плавом оку које нема толико боја да опише љепоту, мјесто, ви-
сину, поглед. То је само могао Господ драги да споји у једно ове
двије величине – Његоша и Ловћен – па кад се то ујединило, онда
је само могла Божја рука да награди Црну Гору и свеколико
Петар Милатовић Острошки
Куда срљаш, Србо-Еуробе?
Куда срљаш Србо-Еуробе? Хоћеш у Европу са турским манири-
ма и паланачком философијом? Европа, каква да је, баш не мари
много за такве манире и такву философију. Страно јој је све то.
Не зато што је Европа крива, или заслужна за то, већ зато што
су кости твојих предака уграђене у темеље те исте Европе пред
агарјанском силом која је била нагрнула на Јевропу, којој су мо-
ра српске крви омогућила процват ренеансе и тог хуманизма,
док си ти остао у дилеми: шта је узрок, а шта последица кад је
та иста Европа заривала нож у леђа кад год јој је то одговарало
а да никоме још није одговарала по земаљским законима, али
мораће по Божијим, иако се Европа одрекла Бога, али Бог се није
одрекао Европе народа, за разлику од политичког еврократског
концентрационог логора у којем живе зомбирани и који чувају
наоружани мајмуни! Да је Бог дигао руке од таквог еврократског
концентрационог логора потврђује нам сама политичка ЕУ која
пуца по свим шавовима на: националном, економском, културо-
лошком и социјалном плану, кад је једина рентабилна европска
институција НАТО у коју пумпају све оно што доводи до држав-
них банкротстава у: Грчкој, Шпанији, Италији, Португалији,
Ирској, па кад се тај ланац около затвори незајажљива хидра ће
почети да гуши само средиште ЕУ која није парадигма културо-
лошке европеизације Немачке, већ најогољенија германизација
саме ЕУ, а у том случају, сетимо се историје, крваве ризнице зло-
чина, није тешко претпоставити катаклизмички развој! Хоћеш
ли, у том случају, Србо-Еуробе да будеш глупи галијот на туђим
лађама под тућим заставама које плове по морима невине крви по
овој белосветској помрчини?
Хоћеш ли Србо-Еуробе у ону Европу која је водила толико крс-
ташких ратова да би, уместо ослобођења Христовог гроба, сруши-
ла Византију, најдужу цивилизацију, и напунила византијским
благом: Венецију, Рим, Беч, Минхен, Париз, Лондон, Берлин…, па
и српским благом, јер не заборави зомбирани Србо-Еуробе, – ре-
несансу у Старом Расу. Срби је имају читавих 200 година пре оне
ренесансе у Италији у XV веку коју је озваничила антисловенска
берлинско-бечка историјска школа! Отвори очи Србо-Еуробе и
погледај како то опљачкано византијско, па и српско благо, сада
показују целом свету без гриже савести и трунке стида, као и што
поносно показују своја блудилишта на трговима и у парламентима!
Хоћеш ли, Србо-Еуробе, у ону Европу која већ хиљаду година
води рат против Русије, наследнице Византије и која је спречила
Русију да бар стотину година раније ослободи хришћанске на-
роде на Балкану и уопште на Истоку од многовековног ропства
под Турцима, и коју је због тога јавно проклињао Ђура Јакшић до-
викујући јој: – Крвнице!?
Хоћеш ли у онакву Европу која је започела два светска рата и
која се увелико припрема за трећи светски рат – против Русије
и Кине? Да те подсетим, Србо-Еуробе, таква Европа је, уз помоћ
оних из мрачних Луциферових лаборатија прекоокеанских, за-
почела два светска рата, искористивши Први да пошаље пошаст
комунизма на Русију и искористивши Други светски рат да Србе,
и неке друге, упрегне у јарам комунизма!
Хоћеш ли, Србо-Еуробе, у ону Европу која је с Америком, чија
је послушна слушкиња бљувала, за љубав хрватских неоусташа,
исламско-фундаменталистичких и шиптарских апостата, најчу-
довишније лажи на српски народ, приковала га на светски стуб
срама, затворила у Гулаг санкција, засула српски народ урани-
јумским бомбама, поцепала му његову најсветију тапију – Косово
и Метохију, која планира да Стари Рас буде чврста осовина Зеле-
не Трансферзале милитантног исламског фундаментализма који
има тачно разрађену стратегију даље експанзије преко целе Евро-
пе, која планира да оствари давне бечке снове о рестаурацији Ду-
навске федерације преко српске Војводине, која планира да у ис-
точној Србији заигра на крваву карту Влашког сепаратизма, да
би касније у срцу Србије, у Шумадији, Ромима из целог света буде
поклоњена територија и Ромска држава?
Дакле, куда срљаш, куда хрлиш несрећни Србо-Еуробе у за-
грљај једне такве гнусобе?
Слично си, као у Рај, хрлио у загрљај бољшевичког чудовишта,
да би се, након пола века, нашао скоро без игде ичега. И још би
се налазио у његовим раљама да се чудовиште није распало само
од себе, односно, док га нису демонтирали они исти који су га и
монтирали на словенску душу.
Слично се и сада предајеш еврократском чудовишту које ће
се ускоро распасти само од себе, а да ништа неће остати од тебе!
Јер Европа, како се сад гради, растаче нације, претвара народе у
огромно идеолошко стадо, стрпава их у yenkee melting pot, прави
од њих грдну мешавину, али без умне силе, да парафразирам
светлог Владику Његоша – будућег српског свеца!
Хоћеш ли, Србо-Еуробе, у Европу која има крваве свадбе у
Бартоломејским ноћима, која има Кристалне ноћи које и даље
трају, али их слепци код очију не виде, хоћеш ли у Европу која
сатански сада гледа у кристалну куглу и одгонета: хоће ли слепци
код очију видети да је ова данашња демократија завршни чин
колонизације?
Морам, драги и жалосни Србо-Еуробе, да те подсетим на нешто
што од тебе сви крију. Наиме, Европа народа се разевропљује
кроз привидно европско уједињење које није ништа друго до
најперфидније европско разједињење!