Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

логетика једног извршеног геноцида иде на руку и “нормалним”
починиоцима истог, при тежњи да задрже своју “нормалност” у
психо-социјалном односно психо-моралном смислу речи.
Овај начин размишљања у оквиру истраживања теоретске
основе феномена геноцида условио је, дакле, мој покушај испи-
тивања могућности језичко-филозофског доприноса решавању
овог проблема. Резултат је био представљање следеће хипотезе
(као базичне поставке језичко-филозофски условљене Теорије
дефиниционизма) научној јавности 2006. и позив да се иста што
свеобухватније преиспита:
Узурпирање власти над дефиницијама са тежњом постизања
једног монопола над истима, од центара политичке моћи, оли-
чених у државним или парадржавним структурама је најдело-
творнији инструмент дотичних центара политичке моћи и ис-
товремено, погонска снага прогреса и регреса у сегментарном и
глобалном развоју људског друштва. Раст политичке моћи је ис-
куствено директно пропорционалан опадању привржености им-
перативу етике људског друштва. Тиме је узурпирање власти над
дефиницијама саодлучујући каузални и пратећи фактор и свих
социјалних девијација историје човечанства.
Ова језичко-филозофска детерминанта не искључује и не де-
валвира ни у ком случају све друге и одавно препознате факторе
економске, политичке, религиозне, психолошке, итд. природе, и
њихов несумњиви утицај на историјска збивања. Она, међутим,
као базични елемент условљава егзистенцију свих других факто-
ра и повећава вероватноћу сазнања и разумевања релевантних
историјских догађаја и процеса.
Како узурпација власти над дефиницијама води ка горе већ
једном поменутом “давању ауторитативне “моралне” основе јед-
ном изразито неморалном развоју догађаја”, може се илустрова-
ти и једним примером из опште и црквене историје (значи – ван
области истраживања феномена геноцида). Узмимо за пример
констелацију између и данас важеће догме “папинске непогреши-
вости”, и масовног средњевековног убијања “вештица” у окциден-
талном, римокатолички доминираном делу Европе. “Папинска
непогрешивост” је, додуше, званично догматизована тек 18. јула
1870. од папе Пија IX. Тај чин је, међутим, опет једном само пот-
врдио и санкционисао једну више од хиљаду година трајућу
праксу. Већ папа Иноћентије I (401-417) тврди да постоје “важни
случајеви” (causa majoris ), које искључиво римски папа сме и мо-
же да решава, а његов наследник Зосимус постулира потом да
нико нема право да још једном расправља о једној пресуди рим-
ских папа. Лав I (440-461) подвлачи папинско право на “свеобух-
ватну, неограничену моћ тј. власт” (plenitudo potestatis ). Папа
Грегор VII (1073-1085.) обзнањује у своме “Папинском диктату”
(Dictatus Papae) да “римокатоличка црква никада није ни у чему
погрешила, нити ће икада направити неку грешку, као и да сваки
папа поседује једну принципијелну светост”.
Иноћентије III (1198-1216) пак истиче да се један папа увек
налази “у средини између Бога и људи, он је мањи од Бога, али
већи од човека”. Бонифације VIII (1294-1303) захтева у својој були
Unam sanctam за папе владавину светом, итд. Овде се, значи, су-
срећемо са континуираном и консеквентном узурпацијом власти
над дефиницијама, у служби јачања сопственог ауторитета; у
служби јачања сопствене духовне и политичке моћи (реч је дело).
Са растом те моћи искуствено опада регулаторни утицај етике
и морала, односно, и ове есенцијалне категорије социјалне егзи-
стенције се редефинишу у смислу сопствених стремљења, циљева
и интереса.
Једна од последица овог дуготрајног процеса језичког креи-
рања стварности, као “легитимизирајућа” претпоставка и пред-
услов изградње световне моћи, била је нпр. и масовно прогањање,
хапшење, мучење и усмрћивање жена у средњем веку, тада дефи-
нисаних од тог истог центра моћи као “вештице”.
Већ папа Грегор IX поверава “Свету инквизицију” 1231. год.
Доминиканском реду и подвргава је директно папама. Иноћен-
тије IV регулише и “легитимише” једном својом булом 1252. (ad
exstirpanda) питање мучења ухапшених у циљу изнуђивања
“признања”, Сикстус IV (градитељ Сикстинске капеле у Ватикану)
постиже својом Инквизиционом булом 1478. да непосредно потом
само у Шпанији 16 000 жртава бива усмрћено, а папа Иноћентије
VIII крунише ову активност скоро шест година касније својом
“Вештичјом булом”.
Доминиканци Јакоб Спренгер и Хеинрих Инститорис састав-
љају 1487. чак један обимни приручник за проналажење, хапшење,
мучење и убијање “вештица”, и систематизују тиме у међувремену
већ институционализовану праксу масовног убиства жена. Овај
приручник је назван “Вештичји чекић” (Malleus maleificarum) и
његов мото је био “Негирање постојања вештица је највећа јерес”
(Maxima est credere non Haereis Opera maleificarum). Од изузетног
значаја је при овоме, свакако, да је већ редефиниција једне жене
била сасвим довољна да иста буде лишена слободе (и иметка), му-
чена и жива спаљена, а да се истовремено, као “највећа јерес” о-
значава сваки покушај да се власт над дефиницијама Ватикана
уопште постави у питање (“негирање постојања вештица” је, дак-
ле, још већи грех). То наиме врло експлицитно указује на само пра-
гматично и емпиријски образложено вредновање језичког факто-
ра од тада самопрокламованих “власника” дефиниција стварности.
Између 1258. и 1526. објављује се 47 папских едиката а њима
следи (између 1270-1540) још 46 писмених расправа, диспутација и
трактата католичке теологије о “питању вештица” и “црне магије”,
који утврђују и уграђују ову значајну последицу ватиканске уз-
урпације власти над дефиницијама у историју и традицију запад-
не и средње Европе. Ово је, дакле, једна класична и историјски
утемељена констелација снага, и фактора утицаја при иницирању
и спровођењу једног “пројекта” историјских размера:

1. Ватикан вербално редефинише стварност, проглашава себе
врхунским тј. јединим ауторитетом за сва духовна (“непогреши-
вост папа”), а потом и за политичка (“право владања светом” и,
тиме, право постављања и смењивања световних владара) пита-
ња, васпоставља и учвршћује ту нову “стварну стварност” путем
методе психагогије античких реторичара (в. доле).

2. Ватикан редефинише снагом свог само-дефинисаног ауто-
ритета циљну групу жена у “вештице”.

3. Ватикан редефинише потом и основну људску и хришћанску
етику, и претвара је у њену очигледну супротност (анти-етичка
примена дијалектике). Непосредна последица је “легитимно” и
систематско хапшење, мучење и масовна убиства припадника ове
циљне групе жртава.

4. Путем повратне спреге Ватикан овим масовним злочини-
ма додатно и масивно утемељује свој ауторитет (и иметак, прис-
вајањем поседа “вештица”), јер врло јасно и драстично показује
људима у својој зони утицаја, шта се може и мора очекивати ако
се “поседник власти над дефиницијама” одлучи за неки нови
“пројекат”: редефиниција једне нове циљне групе у смислу сада
њене дехуманизације, којој следе конфискације свих добара,
лишавања слободе, мучења и егзекуције.

Привремени резиме би био, дакле, да је овај од филозофије је-
зика откривени механизам не-етичке (односно анти-етичке) уз-
урпације власти над дефиницијама као узрок, погонска снага и
средство практиковања политичке моћи односно као иницијална
каписла и динамичка енергија социјалних процеса много старији
од 20. века и од, у конкретном случају, његових великих геноцида,
у првој линији у Европи.
Зачеци овог система владања људима могу се констатовати
(на подручју нашег културног и цивилизацијског наслеђа) већ у
античкој односно хеленистичкој Грчкој. Његова суштина се са-
стоји у негирању постојања истине, а његова база лежи у комби-
нацији класичне језичке парадигме Платона и Аристотела са ре-
лативистичким учењем софиста (њихов много каснији следбе-
ник Фридрих Ниче ће тврдити: “Не постоје чињенице, већ само
интерпретације.”) и са психагогијом (= вођење, управљање ду-
шама путем језичког упливисања и убеђивања) античких рето-
ричара. Сви научни напори, значи, за утврђивање истине (овде
конкретно у односу на феномен геноцида) почињу и завршавају се
дубоко хуманистичком борбом за утврђивање саме егзистенције
истине и тиме се поново враћамо на еминентну улогу језика као
одсудне детерминанте етичког оправдања егзистенције човека
(тиме се истовремено указује и на значајну посредничку улогу
филозофије језика при овом процесу).
У односу на преиспитивање могућности језичко-филозофског
доприноса разумевању феноменологије геноцида, овде желим још
само да кратко оцртам методолошки приступ Теорије дефиници-