Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

чке грешке. Он је бољи од овог свог претходника у заједничком
политичком пројекту. Његовим неоспорним трудом је промена
парадигме у немачким хуманистичким социјалним наукама до-
стигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуел-
не рефлексије стварности. Те науке наиме убрзано добијају један
заједнички и доминантни идеолошко-политички предзнак.
Прилог босанско-муслиманског аутора Смаила Балића у овом
зборнику примарно стоји у служби конструкције једне “аутохто-
не пра-босанске нације”, чији би једини легитимни потомци
данас требало да буду босански муслимани, а пут ка том циљу
води преко дифамирања и масовне дехуманизације Срба. Његов
текст одговара свим научним констатацијама о накнадној рекон-
струкцији (редефинисању) историје при заснивању “договорних”
нација, и важи у свим битним одредницама и за његов покушај
конструкције те “пра-босанске нације”. Балићев “доказни посту-
пак” је значи, како по форми, тако и по садржини врло проблема-
тичан, у суштини крајње некомпатибалан са озбиљном науком.
Тако он полази од базичне и врло самосвојне тврдње, да је у
Европи... од половине 12. века поред западног (римокатоличког) и
источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа
религиозна константа, наиме једна босанска црква”. Потом је,
по њему, један велики део босанског становништва добровољно
прихватио ислам те је тај религиозни, али и политички фактор
(“босанска црква”) и даље остао вирулентан...” Његов “научни”
доказни поступак постојања једне аутохтоне бошњачке нације се
дакле може насловити са: “Од босанско-црквеног до босанско-
муслиманског народа/нације”. Закључно, он тврди “да су Срби
тек између 16. и 19. века заједно са Турцима по први пут стигли
у Босну” и стога је данашњи муслимански (претходно босанско-
црквени) живаљ у Босни и Херцеговини једина староседелачка,
“пра-босанска нација”. Он при овоме последњем ставу игнорише
(не само) и најстарије сачувано сведочанство српске ћириличне
ортографије, Мирослављево јеванђеље (један апракос, избор из
свих јеванђеља, са прописаним редом литургијских читања), ко-
ји је већ око 1185. писан за једног од браће Стефана Немање, за
жупана Мирослава, чија се владалачка област налазила управо
на данашњој босанској територији, већ и бројне верификоване
историјске изворе.
Као што је речено, ове тврдње су врло проблематичне:

1. Неозбиљно је тврдити да се у Европи од средине 12. века на-
лазе и делују три (по Балићу – очигледно императивне) ре-
лигиозне групације, а у првој линији неозбиљно је дефини-
сати их егалитарно као “хришћански римокатолицизам,
хришћанско православље и босанску цркву”. То не потврђу-
је ниједан озбиљни историјски извор. Балић овим вероват-
но апострофира темпорарно присуство богумила у Босни
и Херцеговини. То, међутим, није била никаква регионал-
но детерминисана, никаква аутохтоно “босанска” појава тј.
црква. Богумили су били део светске манихејске религије,
чији утицај се својевремено осећао од Кине до Иберијског
полуострва. Манихејство, један покушај синкретичког об-
једињавања постулата хришћанства, будизма и Заратустри-
ног погледа на свет је, наравно, својевремено поседовало
димензије и значај једне светске религије, али то не образла-
же поставку једне детерминативне “босанске религије” или
“босанске цркве”, као ни једне нпр. “кинеске религије/цркве”
или једне “иберијске религије/цркве”.

2. Неозбиљно је направити (произвољну и неаргументовану)
везу између два религиозна погледа на свет (богумилство/
манихејство с једне и ислам с друге стране), а потом из тога
извући закључак да је, ето, управо то доказ постојања и
опстајања, доказ историјског континуитета једне (босанске)
“пра-нације”. Религија јесте један од есенцијалних, али сигур-
но не и једини параметар идентитета људских популација у
смислу припадности једној нацији. Национални идентитет
једног Хан-Кинеза, наиме, не зависи императивно од тога да
ли се он приклања будизму, таоизму или се у првој линији
држи конфучијанског система етичких вредности (или
својевремено манихејства).

3. Неозбиљно је, закључно, постулирати аутохтоност једне
“пра-босанске нације” без ослањања на било какве историј-
ске изворе. За подсећање, верификовани историјски извори,
као нпр. “Франачки анали” са почетка 9. века (822.) или ви-
зантијски цар Константин Порфирогенит (913-959.) помињу
Србе и Хрвате на овим просторима, али ни у ком случају
Босанце или Бошњаке тј. неку “пра-босанску нацију”. Про-
винцијска ознака за овај географски простор (данас Босна
и Херцеговина) од античких је времена била “Далмација” и
односила се на територије између Јадранског мора, Саве и
Ибра. Франачки хроничар Ејнхарт, дакле, помиње Хрвате
(нпр. Људевита Посавског), као и “Српску нацију, која влада
великим деловима ових крајева (“Sorab, quae dicitur obtinere
NATIO Magnam partem Dalmatiae ...”). Константин Порфи-
рогенит је, иначе, први који у средњем веку помиње назив
Босна (“Босона”), као територијалну ознаку и то “само око-
лине горњег краја реке Босне”. Он напомиње, истовремено,
да су у 9. и 10. веку “Срби имали ту покрајину Босну, у горњој
долини реке Босне са градом Салинес (Тузла). И Констан-
тин Јиречек подвлачи да су владари те Босне у 10. веку “били
потчињени српским кнежевима”.

Исто важи и за Балићеву тврдњу да су припадници те “пра-бо-
санске нације” били савладари османске империје, да су значи
“... у Османском царству постојале две највише државне инстан-
це одлучивања: турски султани и босански велики везири...”.
“Босански” велики везири? Припадници једне историјске “пра-
босанске тј. бошњачке нације”?

Погледајмо на примеру Мехмед-паше Соколовића, најчувени-
јег великог везира Османског царства са Балкана колико је ова
поставка Смаила Балића и његових истомишљеника (сабораца)
научноисторијски утемељена (= истинита), односно колико она
припада произвољној реконструкцији, ревизији историје (= у-
зурпирању власти над дефиницијама, В. Умељић, 2010), кара-
ктеристичној за “договорне нације” и њихово “националистичко
представљање историје”, која тиме “постаје полазна тачка даљег
политичког деловања” (Г. Елверт, 1989).
Мехмед-паша Соколовић (1505-1579) је рођен у српској пра-
вославној фамилији и истоименом месту Соколовићи, код Рудог,
у данашњој држави Босни и Херцеговини. Био је крштен по про-
писаном древном обреду српске православне цркве и добио име
Бајица. Врло млад, био је од турских властодржаца насилно од-
веден од своје фамилије (“данак у крви”), преведен у ислам и
укључен у османске елитне трупе јаничара. Направио је изузетну
каријеру и од 1565. постао је велики везир Отоманског царства.
По сведочењу његовог савременика, ученог немачког путописца
и евангелистичког теолога из Тибингена, Стефана Герлача, који
је 1573-1578. службовао у Цариграду, Мехмед-паша Соколовић је
нпр. заслужан и за чињеницу, да је српски језик (штокавска, ис-
кључиво српска варијанта) у његово време био један од званич-
них језика на султановом двору.
Да ли је потребно напоменути, да ни турски историјски извори
тог времена не помињу никакав “босански” или “бошњачки”
језик, који је у употреби на османском двору?
Стефан Герлач исто тако сведочи, да је Мехмед-паша Соко-
ловић успео да издејствује обнављање српско-православне Пећке
патријаршије, те да је потом први патријарх био његов блиски
рођак (Герлач пише – брат) Макарије Соколовић.
Ако је дакле за Смаила Балића и његове истомишљенике овај,
применом османске државне силе исламизовани Србин, заиста
био један “босански велики везир” и “припадник једне историјске
бошњачке нације”, онда је легитимно питање – како то да Балић
није дошао и на само консеквентну идеју да обзнани научној, до-
маћој и светској јавности, да је ето и један патријарх Српске пра-
вославне цркве, Макарије Соколовић (блиски рођак, вероватно
и брат “бошњачког” великог везира Мехмед-паше Соколовића),
исто тако био “припадник једне историјске бошњачке нације”?
Могуће разрешење ове загонетке се, међутим, исто тако
налази у Балићевом трактату, јер за њега су Срби само “варвари
(...) неурачунљиви (...) арогантни (...) ретардирани (...) сељачко-
динарски Балканци” (...) и захваљујући свом “демонизирајућем
и искључивом модусу поимања стварности спремни на вршење
антицивилизованих дела...”, док су “Бошњаци урбаног каракте-
ра, морални, склони реду и миру...”
То би значи био разлог, да је за заговорнике “договорне” бош-
њачке нације крајем 20. и почетком 21. века један један велики
везир и сауправљач Османског царства српског порекла из 16.