Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

века (Мехмед-паша Соколовић) додуше био достојан накнадног
редефинисања у једног Бошњака.
Али очигледно ни у ком случају не изгледа примерено, да
би и његов блиски рођак, вероватно брат Макарије Соколовић,
могао (смео!) да припада “урбаној, моралној, мирној и сређеној
бошњачкој нацији”, а да истовремено буде на челу хришћанско-
православне цркве “варварских и ретардираних, антицивилизо-
ваних и демонизирајућих” Срба.
Стога дозвољавам себи следствени став у односу на овакве
“научне доказне поступке” заговорника “историјске бошњачке
нације”:
Ова проблематика и њена интерпретација не припадају спе-
кулативним моделима размишљања филозофије, где се и кла-
сични парадоксон чувеног старогрчког мислиоца Епименида
са Крита “Да ли лажов лаже, када каже да је лажов?” с правом
сматра значајним достигнућем (спекулативног дела) људског
духа. Не, овде се ради о историјској науци а и ова наука допуш-
та додуше ауторске интерпретације својих веродостојних/вери-
фикованих извора, али не и њихово софистичко извртање у соп-
ствену супротност.
Закључно, желим да још једном ставим принципијелност и
консеквентност начина резоновања, анализирања и закључивања
Смаила Балића и његових истомишљеника на једну врло једно-
ставну пробу:
Ако је, дакле, за њих сваки човек “припадник једне историјске
бошњачке нације”, уколико је исти било када био рођен на гео-
графском простору данашње државе Босне и Херцеговине, онда
је легитимно и следеће питање – да ли би, по њима, и Мојсије тре-
бало да је био Египћанин, јер је био рођен у тадашњем египатском
главном граду Тебама, данашњем Луксору?
Смаил Балић, иначе, у оном делу свог прилога, који се бави
дифамирањем и дехуманизујућом редефиницијом Срба, преузи-
ма речник главешина и гласноговорника хрватске геноцидне
државе 1941-1945. (“Варвари (...) неурачунљиви (...) ретардирани
(...) сељачко-динарски Балканци” (...) и захваљујући свом “демо-
низирајућем и искључивом модусу поимања стварности спрем-
ни на вршење анти-цивилизованих дела...”).
Он, међутим, преузима и једно есенцијално идеолошко те-
жиште оне злочиначке хрватске државе 1941-1945. својом ничим
образложеном тврдњом “да су Срби тек између 16. и 19. века за-
једно са Турцима по први пут стигли у Босну”. Балићу се, међу-
тим, та флоскула о “касним српским уљезима” у Босни и Херцего-
вини очигледно учинила корисном при слеђењу свог сопственог
политичко-идеолошког пројекта. Његов вокабулар није вока-
булар науке, већ сингуларне националистичке политике, ек-
стремно застрањене идеологије и несумњиво острашћене дема-
гогије. Тиме он чини медвеђу услугу својој интересној групи и
њеној тежњи да буде акцептирана као државотворни чинилац у
данашњој Босни и Херцеговини.
Јер научно-историјска истина гласи, још једном, да је Мех-
медпаша Соколовић био православни Србин, који је у раној
младости од турске државне силе био одузет својој породици,
вери и народу, преведен у ислам и потурчен, а потом постао врло
значајни војсковођа и државник Османског царства.
Он тиме припада како српском, тако и турском историјском,
културолошком и конфесионалном наслеђу, без обзира на чиње-
ницу да је његово привођење турском делу овог наслеђа уследило
применом османске државне присиле (“данак у крви”). Његова
биографија наиме сведочи, да је он ову нову реалност и прихва-
тио, иако постоје веродостојни, тешко оспориви показатељи, да
упркос томе није заборавио и запоставио своје корене, своје
етничко порекло и веру својих предака. Будући да су и преци
данашњих босанских муслимана или, по сопственом схватању,
данашње (договорне) бошњачке нације, исто тако својевремено –
милом или силом – прешли на ислам и временом прихватили ос-
мански систем вредности, легитимно право њихових данашњих
потомака је свакако, да сматрају Мехмед-пашу Соколовића делом
и своје историје, и своје културолошке и религиозне традиције.
Такав став о заједничком или барем спајајућем историјском
наслеђу – а не произвољно и искључујуће својатање у смислу но-
воконструисане националне припадности – био би један прави
корак на путу истине, конценса, заједништва или барем корек-
тних међусобних односа. Јер тешко да ће нпр. доћи до конценса
између Грчке и “договорне” македонске нације нашег времена,
докле год Македонци следе курс конфронтације, самосвојно ре-
дефинишу историју и проглашавају грчког освајача света Алек-
сандра Великог својим сународником. Или до конценса између
Грчке и етничких Албанаца нашег времена, који следе курс кон-
фронтације и у оквиру свог “илирског мита”, редефинишу исто-
рију и проглашавају тог истог Александра Великог илирско-ал-
банским Искендером.
Таквих случајева има још много, то је нпр. тако и са “само и
искључиво албанским јунаком Ђерђом Кастриотом”, који би ина-
че – захваљујући свом племићком пореклу, од српске мајке Војис-
лаве и оца Јована – исто тако пре требало да буде путоказ и мост
споразумевања између Албанаца и Срба. Његово право име је
наиме било Ђурађ Кастриот(ић), његов отац је био и врло значајни
задужбинар српског православног манастира Хиландара на Све-
тој гори, Атосу, а његов рођени брат Репош тамо и почива (Д. Лу-
чић 2007).
Ђурађ Кастриот(ић) Искандер-бег био је од турске државе
првобитно узет као талац. По примању ислама и војне службе у
турској војсци избегао је међутим у свој завичај, у данашњу цен-
тралну Албанију, повратио се хришћанству и скоро тридесет
година водио успешне борбе, одолевао непрестајућем османском
притиску. Предводио је притом и локална албанска племена. Ње-
гови потомци, међутим, прешли су касније ипак на ислам и вре-
меном били поарбанашени, а он сам је у међувремену стилизован
и етнички-интересно редефинисан као “албански борац за сло-
боду од Турака”.
А шта рећи нпр. о неуморним хрватским напорима у нашем
времену да на сваки начин редефинишу српског генија столећа,
Николу Теслу, у “једног од највећих хрватских знанственика” свих
времена? Упркос чињеници да је Тесла неоспорно рођен као
Србин, чак у породици српског православног свештеника. И
упркос чињеници, да је претходна хрватска држава 1941-1945, још
за Теслиног живота, извршила масовни геноцид над његовим на-
родом, као и да је само у његовом родном месту Смиљану и окол-
ним засеоцима 2. августа 1941. на зверски начин побила преко 500
српских цивила, Теслиних сународника и некадашњих суседа.
А што се тиче српских свештеника, што је био и отац Николе
Тесле, та хрватска држава је протерала више стотина и убила
укупно 187 српских православних свештеника, 30 монаха и дво-
јицу вероучитеља. Међу нечовечно побијенима било је и неколи-
ко епископа (В. Умељић 2004).
Смаил Балић, закључно, и његови истомишљеници (саборци)
понављају грешке свих својих истомишљеника (сабораца) из дру-
гих “договорних” нација и покушавају да вербално, учестало и
што гласније (психагогија) редефинишу историју (покушана
узурпација власти над дефиницијама), спремно игноришући
чињеницу, још једном, да наука додуше не искључује интерпре-
тације историјских извора, али не дозвољава њихово софистич-
ко извртање у сопствену супротност. То је област, коју истражује
социјална Теорија дефиниционизма.