Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

Језичко-филозофски приступ ревизији историје Балкана од не-
мачких универзитетских и академских институција на крају 20.
и почетку 21. века (Теорија дефиниционизма)

“Interesting ideas. I've never thought about them.
Will try to find some time to do so.”
(Noam Čomsky, about Definitionism-Theory, 11.03.2010.)
(“Занимљиве идеје. Никад нисам мислио о њима. Покушаћу да про-
нађем мало времена за то.” Ноам Чомски, о Теорији дефиницио-
низма, 11.03.2010.)

Теоретска лигатура између свих духовних делатности човека је
непревидиво језик и то не само као заједничко добро, не само као
средство међусобне комуникације. Језик је и супстанца мишљења,
и читаве спекулативне интелигенције, која есенцијално детер-
минише људску биолошку врсту а тиме и предуслов свих наука,
и conditio sine qua non егзистенције (стварности бића) човека,
какву он познаје и практикује, перцепира и креира.
Битни предуслов оваквог начина размишљања је, свакако,
била промена парадигме у филозофији језика у 20. веку, која је
поред осталог постулирала да нисмо ми ти, који детерминишу,
разлажу и образлажу језик, већ је језик тај, који – у најмању руку
у истој мери – детерминише, разлаже и образлаже нас саме. Ис-
товремено, у оквиру филозофије је – за разлику од историјских
наука – не само дозвољено, већ и неизбежно морално-етичко
вредновање стања, односа и процеса, као предмета истраживања.
Погледајмо неколико битних детерминанти теорије дефиницио-
низма и њених импликација нпр. у односу на истраживање фе-
номена геноцида.
Један овакав приступ се по својој структуралној природи не
ограничава само на феномен геноцида, већ је дефинитивно при-
менљив на све социјалне тј. хуманистичке науке. У односу на
истраживање геноцида, међутим, непревидива је једна језичка
каузално-последична димензија: Први – уводни, други – који све
време прати конкретну физичку реализацију овог злочина, као
и трећи – завршни геноцидни чин, увек су језичке природе. То
значи, исто као што економско-финансијски предуслови омогу-
ћавају успостављање и примену неопходне логистике, као што
репресивна државна сила физички реализује план злочина, реч
(= дело) дефинише, усмерава и тиме битно условљава извршавање
присутне политичке воље у односу на циљни објекат.
Ради се, дакле, о претходној дехуманизацији циљне групе
предвиђених жртава (први чин), која се потом спроводи и све
време конкретног вршења геноцида (други и перманентни чин),
док је последњи геноцидни чин накнадна апологетика истог, би-
ло да се ради о релативизовању извршеног злочина или пак – у
екстремном случају – о негирању истог (трећи чин). Ова каракте-
ристика је дефинитивно заједничка за све геноциде које људска
историја познаје.
Не постоји, наиме, геноцид коме није претходила и кога није
пратила масовна психагошка кампања и редефинисање циљне
групе у једну “нижу људску врсту”, чије физичко елиминисање
дакле није убиство или грех, већ једна “дозвољена”, “легитимна”
радња. Само тако је било могуће мобилисати онај увек велики
број “нормалних” починилаца (Хана Арент и њена “Баналност
зла”, 1968). Не постоји, исто тако, ниједан геноцид кога се ex post
није издашно релативизовало или чак негирало.
Механизам интернализације језичке понуде, који је открио
Норберт Елиас, увек је интеракција између идеолога геноцида
(који су у тој припремној, али и у извршној као и у фази после
реализације злочина узурпирали власт над дефиницијама, нпр.
“бело је црно”, “слобода је ропство”, “рат је мир”, “Јевреји, Срби,
Роми су нижа бића” и сл.) и “нормалних” починитеља злочина.
При овоме се додуше ради о једној асиметричној интеракцији
ове две групације, али ниједна од њих не може да користи ову
чињеницу као алиби за почињена недела (једна асиметрична ин-
теракција подразумева увек и једну асиметричну одговорност,
али никада међусобно предавање или чак потирање исте).
Ова поставка се може одмах проверити на историјском при-
меру Србоцида 1941-1945, које су починили припадници народа
Хрвата и њихови босанско-муслимански помагачи. Првим гено-
цидним чиновима при овом конкретном злочину припада и реч
(= дело) великохрватског идеолога и једног од духовних отаца
Србоцида 1941-1945, Анте Старчевића:
“Срби су дакле злочинци и, истовремено, најглупље станов-
ништво Хрватске (...) злочинци, крволочни издајници и сличан
смрад (...) то је дакле стока (...) тај пасји накот стоји много ниже
од обичне живине (...) већ на овом свету на ове злочинце чека
секира...”
За подсећање – горе цитирани Потхоф тврди да Анте Старче-
вић није био никакав великохрватски расиста, који је драстично
дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење, већ само
“творац једне националне идеологије, који се само залагао за из-
лазак Хрвата из Аустроугарске и био чак спреман да пактира са
Србима (...). Анализа његових дела показује да он при томе није
мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један државни
савез истих...” Исто тако горе цитирани Александер Корб реде-
финише Анте Старчевића пак у једног “национално-демократског,
од Француске револуције инспирисаног политичара, чија је по-
литичка Партија права захтевала асимилацију православног ста-
новништва у Хрватској”.
Геноцидни карактер ове речи (= дела) Анте Старчевића, међу-
тим, произилази из несумњиве функције форсиране редефини-
ције у смислу дехуманизације циљне групе следственог злочина
геноцида над Србима 1941-1945.
Јер, још једном – само масивном дехуманизацијом предвиђене
циљне групе могу се мотивисати неопходни (и многобројни) “нор-
мални” извршитељи масовних убистава жена, деце, мушкараца,
стараца, значи по правилу беспомоћних жртава.
Последњим чиновима Србоцида припада нпр. и реч (= дело)
већ поменутог Ива Омрчанина, који једва десет година од краја 2.
светског рата и Србоцида тврди да су у суштини Срби починили
један геноцид над Хрватима:
“... Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски
геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945, када су
Хрвати узели своју судбину у своје руке, да би мирно живели у
својој Независној Држави Хрватској. Суседни Срби, међутим,
којима су Хрвати кроз дугу историју увек помагали, објавили су
Хрватима један уништавајући рат, који је вођен на најсуровији на-
чин (...) и за Хрвате био потпуно нов, изненадио их и затекао пот-
пуно неспремне...”.
Геноцидни карактер ове речи (= дела) и тиме покушане реде-
финиције стварности од Ива Омрчанина не испољава се само у
дубоко неморалној и фактички саучесничкој апологетици Србо-
цида 1941-1945. (принцип “Држите лопова!”). Суштинска опасност
оваквог вербалног делања (редефинисања историје) лежи пре
свега у одржавању латентног геноцидног потенцијала у једном
друштву (= опасност понављања геноцида). Истовремено, апо-