Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

Ватиканска “Света конгрегација за источну цркву” пише
председнику хрватске Бискупске конференције, др Алојзију Сте-
пинцу, 17. јула 1941. године: “Света конгрегација за источну цркву
обраћа пажњу Вашој еминенцији, да не би требало спречавати
природни повратак шизматика на грчко-католички ритус (...)
Уколико би Ваша еминенција ову потребу учинила обавезом за
Вашу часну браћу, Ви бисте имали велике заслуге са овим при-
логом за правилан развој католичанства, сад кад је настала једна
велика нада у унију...”
У прилог заједничком пројекту покатоличења говоре нпр.
(успешна) настојања хрватских бискупа, да папа укаже Павелићу
част аудијенције, као и њихови (безуспешни) напори, да Ватикан
и формално призна “НДХ”: “Однос са Ватиканом је, додуше, остао
проблематичан јер Ватикан – супротно препоруци Алојзија Сте-
пинца, није формално признао нову државу (...) али је ипак по-
стигнута једна сатисфакција, да Ватикан у лето 1941. године по-
шаље бенедиктинца Ђузепе Рамиро Марконија, као једног “Пап-
ског визитатора” и сталног представника у Загребу, који је тамо ра-
дио као де факто папски нунције...”
Шеф полиције немачке Службе безбедности пише, у свом из-
вештају од 17. фебруара 1942. године, свом претпостављеном, СС-
Рајхсфиреру Хајнриху Химлеру (пошто је потврдио да су усташе,
до тог тренутка, побиле око 300 000 Срба):
“Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног
становништва и терор, који је с тим повезан (...) доприносе такође
у великој мери заоштравању ситуације. Тим поводом се мора
схватити да је католичка црква, кроз своје мере покатоличавања
и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе,
јер се она при спровођењу покатоличавања, служила усташама.
То јој је пало утолико лакше, јер је хрватско становништво фана-
тично католички настројено (...) Из тога се види, да је хрватско-
српско стање напетости и једна борба католичке цркве против
православне цркве...”
Тежина и вредност овог исказа, свакако, лежи у чињеници да
овај сведок: а) припада туторима, заштитницима и савезницима
усташке Хрватске и непријатељима, окупаторима и угњетачима
Срба, као и б) да се сигурно може поћи од тога да њега не воде
никакви – балкански детерминисани - национални, конфесиона-
лни или пак лични интереси, већ само тадашњи немачки нацио-
нални интерес, а то је – у конкретном случају – била пре свега же-
ља и тежња да на освојеним територијама и у нацистичким сате-
литским државама влада што мирније стање.
Хрватски посланик у Ватикану др Рушиновић, потврђује у
свом извештају усташком министру Лорковићу, да су врло кон-
кретна и прилично детаљна сазнања о усташком геноциду већ
(најкасније) 06. фебруара 1942. године – и у Ватикану, а логична
је претпоставка, и унутар хрватског католичког клера – била не-
сумњиво присутна:

“Кардинал (Тисерант – прим. аутора) је, поред осталог, рекао:
“Ваши пријатељи фашисти исмевају вашу независност и слобо-
ду, као и постојање хрватске државе (...) у Хрватској свако влада,
само Хрвати не.” (...) Фратар Симић је лично предводио руљу, са
оружјем у руци, која је разарала православне цркве... Рекао је
исто тако, да сигурно зна да су се фрањевци у Босни и Херцего-
вини исто тако јадно понели. Такве ствари не може да ради један
цивилизовани човек, а камоли једно духовно лице (...) Немци су
признали хрватску православну цркву тек када су заједно са нама
“... побили све православне свештенике и када је више од 350 000
Срба ишчезло...”
Како Александер Корб третира насилно покатоличавање Срба
у Хрватској 1941-1945.? Он једноставно тврди, да је усташки режим
имао “претежно секуларни карактер” (стр. 29) и да је насилно по-
католичавање православних Срба био само један “секуларни
пројекат хрватске државе, да би решила “српско питање”, пошто
се претходна пракса масовних убистава показала нефункционал-
ном, а пракса исељавања стигла до своје границе изводљивости”
(стр. 285-286). Аутори, који заступају друга мишљења и позивају
се на не тако малобројне примарне историјске изворе, Корб
једноставно дисквалификује, декларишући их као “антиклери-
калце” (стр. 35).
Он допушта још једну могућност: “Како изгледа, напади на ка-
толичанство у послератној Југославији су служили камуфлирању
националистичких циљева. Та комунистичка парадигма је потом,
од осамдесетих година 20. века без много труда преведена у једну
српско-националистичку парадигму” (стр. 30). То је све што он
има да каже о овој проблематици.
Закључимо овај део излагања само још једним цитатом, још
једним примером Корбовог односа према Јасеновцу и католич-
кој цркви:
“Да депортација у логор Јасеновац није обавезно морала да ре-
зултира усмрћивањем депортованих, показује и пример хиљада
српске деце која су после напада на партизанске области доведена
у овај логор.
У једној примерној акцији спасавања организованих од неко-
лико приватних особа, уз помоћ Црвеног крста и католичке црк-
ве, успело је пуштање на слободу те деце и њихово смештање у
сиротишта и дечије логоре” (стр. 329). Да ли из незнања или на-
мерно, тек он не помиње име дотичног “приватног лица”, племе-
ните и храбре аустријске болничарке Диане Будисављевић, која
је 1941-1945. заиста избавила хиљаде српске деце из логора смрти
тадашње хрватске државе.
О сусретима са католичким надбискупом Алојзијем Степин-
цем и својој молби, да јој први човек хрватског католичког клера
помогне при овој хуманој мисији, Диана Будисављевић извешта-
ва два пута у свом дневнику.
Белешка од 03. децембра 1941. гласи: “Мој први пријем код над-
бискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно
негативан...” Белешка од 06. маја 1942. звучи још резигнираније:
“Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже
да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана
неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена
моћи остати у стану, а сад ју се успркос томе, намјерава из стана
избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спасим један народ,
а он ми прича о неком стану...”
Можда, међутим, и њен дневник припада “српско-национа-
листичким”, “српско-комунистичким” тј. “антиклерикалним” и
тиме безвредним историјским изворима? Тешко, али очигледно
не и немогуће, јер како је Фридрих Ниче тврдио: “Не постоје
чињенице, већ само интерпретације.” Ниче међутим, као што је
познато, није био историчар.