Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

– Корб додуше није увек конзистентан, тако му се нпр. догоди-
ла (омакла?) и констатација: “Од доласка усташа на власт у априлу
1941, преплавиле су њихове групе области насељене Србима
својим масакрима” (стр. 203).
– Над Србима се значи није извршио геноцид, а мотиви почи-
нилаца “масовног насиља” над њима су били “дифузни, нису
имали централно вођство”, тако да се, ето, “усташко вођство пре
осећало примораним да толерише овакво делање својих трупа
на терену” (стр. 252). Још једна поставка, значи, која би требало
да потврди непостојање злочина геноцида. Ни овде иначе нема
никакве фусноте/одреднице. Ради се дакле опет о ауторској
интерпретацији.
– Та недела су, по Корбу, имала различите и по правилу ба-
налне, а не геноцидне мотиве: “Бројни осветнички чинови и по-
равнавање личних и политичких рачуна” (стр. 125), “борба за
превласт унутар различитих усташких група, која је резултира-
ла применом силе у односу на треће” (стр. 126), “често ерупција
спонтаног насиља, произашла из конкретних ситуација” (стр.
204), од 1942. “борба за храну” (стр. 243), понекад и “планирање
једног хрватског националног парка, као нпр. у области Плит-
вичких језера” (стр. 163).
– Нечовечно дивљаштво при примени “масовног насиља” у
односу на Србе објашњава Корб пак психологизирајући: “Усташ-
ки починиоци (злочина) су се плашили својих српских противни-
ка и тај страх је био потхрањиван митолошким приповедањима,
паранојом грађанског рата и сасвим реалним стрепњама. Приме-
на голе силе с њихове стране је по могућству могла да служи циљу,
да се тај страх победи” (стр. 251). “Понеки од локалних почини-
лаца (злочина) су, како изгледа, прибегавали једној врсти заноса
(транса), да би постали тупи за патње убијаних, да би ућуткали
њихове крике и јадиковања” (стр. 232).
– “Масовно насиље” над Србима је иначе превасходно тежило
“исељавању и асимилацији Срба и то на немачку иницијативу.
Немци су наиме желели да протерају 180 000 Словенаца у Хрват-
ску, а Хрвати су на то захтевали да протерају 200 000 Срба у
Србију.” (стр. 131). “Примарни мотив је било исељавање, а не фи-
зичко уништавање. Отпор погођених и новонастали проблеми
су међутим радикализовали прогонитеље” (стр. 155). Тако су след-
ствени “масакри и масовна убиства у логорима само каузални
беочузи ланца, који су следили неуспешном исељавању” (стр. 133).
– Корб помиње концентрационе логоре хрватске државе и
остаје консеквентан, када нпр. говори о логору Јадовно, да они
“примарно нису служили планираном масовном убиству зато-
ченика” (стр. 160), јер је “оснивање логора подсећало на планове
хрватске владе, да запосли логораше у соланама и на пољопри-
вредним радовима. Управа логора је, међутим, била разочарана,
када је увидела да нема позитивног економског ефекта.” (стр. 156-
157). Тако да масовна убијања заточеника нису представљала “не-
какав плански почетак систематског геноцида, већ су била пре
последица специфичне логорске логике у једном регионалном
контексту” (стр. 365). Што се тиче Јасеновца, то је по Корбу био
један од “већих” логора у Европи и коштао је живота укупно “до
70 000 Срба” (“хрватски фундус историјских извора”), а људи
су умирали од глади, хладноће и епидемија, мада и кроз повре-
мена масовна убиства (стр. 296). Иначе, за њега је изузетно вред+
но исцрпног помена и следеће: “Једна од најгорих криза у логору
Јасеновац са масовним жртвама међу логорашима, била је
међутим једна природна непогода, изливање Саве у касну јесен
1941.” (стр. 320). Узроци масовних убистава у Јасеновцу нису
дакле били део планираног геноцида: “То су мање били плано-
ви усташа, а више ситуациони фактори, који су доводили до ес-
калације насиља, као појава глади у држави, српски устанци или
пак изливање Саве (стр. 366).

Сада прво неколико података о односу тадашње хрватске држа-
ве према Српској православној цркви уз напомену, да нису за-
бележени било какви протести католичке цркве у Хрватској
тим поводом или чак покушаји да се помогне сестринској хриш-
ћанској заједници. То чињенично стање за Корба, иначе, није би-
ло вредно помена.
Српска православна црква је 10. априла 1941. године, на дан
устоличавања Анте Павелића и његовог покрета, имала девет
епископа у "НДХ".
Загребачки Митрополит Доситеј бива одмах ухапшен, саслу-
шаван и мучен; нервно обољева, бива протеран у Србију, где у
манастиру Ваведење подлеже последицама свог хапшења.
Бањалучки епископ Платон бива 05. маја 1941. године ухап-
шен, мучен и убијен. Његов леш је пронађен и, пре сахране, фото-
графисан – брада му је била ишчупана, нос и уши одсечене а у
многобројним ранама је и со пронађена.
Сарајевски митрополит Петар је ухапшен 12. маја 1941. године,
мучен и убрзо убијен.
Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину.
Далматинског епископа Иринеја интернирају италијанске оку-
пационе трупе и он остаје на животу.
Сремски епископ Валеријан умире 12. јула 1941. године при-
родном смрћу.
Тузлански епископ Нектарије и херцеговачки Николај успе-
вају да живи стигну до Србије.
Усташе протерују више стотина и убијају 187 српских право-
славних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља. Исто тако,
почиње систематско уништавање и отуђивање/отимање право-
славних цркви. У документу “Dossier Remis par la Yougoslavie”, ко-
ји је по завршетку рата поднет на “Conférence Sur les réparations”,
у Паризу, стоји додуше да је “... укупно 456 православних цркви
уништено од окупатора...”, али је чињеница да су “... Немци одго-
ворни за највише 10% овог броја, остало је био резултат усташког
крсташког похода...”
Александер Корб једноставно игнорише, изоставља, апстра-
хује ово – значајно и карактеристично – поглавље историје хрват-
ске државе 1941-1945, не наводи га и, по природи ствари, не ко-
ментарише га. Кратко помиње, додуше, нечовечно мучење и уби-
јање српских православних свештеника и великодостојника (стр.
249), а систематском разарању стотина српских Божијих кућа
посвећује једну једину реченицу: “Хрватске трупе су разарале
црквене торњеве, да исти не би служили партизанима као осма-
трачнице” (стр. 240).
Што се тиче насилног покатоличавања православних Срба,
као још једног значајног и карактеристичног поглавља историје
хрватске државе 1941-1945, исто тако прво неколико историјских
извора и навода из научне литературе:
Анте Павелић потписује 18. маја 1941. године “Римске угово-
ре” са фашистичком Италијом и истог дана, на молбу хрватских
бискупа, прима га и папа на један разговор. Пије XII одваја пола
сата за аудијенцију једног – два пута у одсуству на смрт осуђеног
– терористе.
Почетком маја 1941. године, штампа се у бискупској штампа-
рији у Ђакову један летак и дели Србима: “Господ Исус Христос
је рекао, да ће бити једно стадо и један пастир (...) То значи да ће
бити једна црква и један поглавар те цркве, Христов заступник на
земљи и највиши свештеник у Христовој цркви (...) Становници
грчко-источне вере! Послушајте овај пријатељски савет – бискуп
од Ђакова је до сада превео хиљаде грађана у свету католичку
цркву (...) следите примеру ваше браће и јавите се што пре за пре-
лазак у католичку цркву. Као католици моћи ћете да останете у
свом дому...”
Хрватска Бискупска конференција објављује 15. маја 1941. го-
дине једно упутство свом свештенству за прелазак православаца
у католичанство. Бискупска конференција упозорава да до пре-
ласка не би смело да долази из “... материјалистичких и егои-
стичких разлога...”, али позива на разумевање свих оних, који су
“... у последњих двадесет година, под притиском државне силе,
против свог убеђења, због повластица, каријере или из других
личних интереса отпали од католичке цркве...” Усташки мини-
стар правде 14. јула 1941. године пише хрватској Бискупској кон-
ференцији (под бр. 42687-Д 1941): “Хрватска влада не жели да
православни свештеници, учитељи и уопште интелигенција, као
и богати слој трговаца, занатлија и сељака могу да пређу у като-
личанство...” Одговор стиже већ 16. јула (под. бр. 9259-41): “Што се
прелаза православних свештеника, учитеља, трговаца и уопште
интелигенције и богатих тиче, ту нема никакве сумње да је по-
требан опрез (...) Морамо, међутим, нагласити да је против духа
и обавезе католичке цркве, када би принципијелно одбила целу
интелигенцију (...) Стога узимамо себи слободу да приметимо, да
црква не може одустати од свог права и Божије обавезе, да прими
све шизматике...”