Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

Није важно шта ко каже или уради.
Важно је коме то користи. Николо Макијавели
Докторска дисертација Александер Корба представља неоспорно
један нови квалитет, али не – као што се очигледно намерава и
прижељкује – у смислу револуционарне и успешне ревизије пози-
тивне историјске науке, већ у оквиру једног политичког пројекта
немачке и читаве западне провениенције, који се може пратити
већ од почетка деведесетих година 20. века. Тај оркестрирани про-
јекат је започет политичко-медијском кампањом. Тако је у августу
1991. нпр. један хрватски католички свештеник, Јосип Дубовечак
из Вараждина, добио (и искористио) прилику да у једном немач-
ком листу обзнани једну основну, скоро парадигматичну одред-
ницу започете кампање, овог систематски иницираног и син-
хронизованог политичког пројекта: “У Србима се крије нешто са-
танско, нешто генетски покварено.”
Ни редакција овог листа, а ни десетине хиљада дневних чита-
лаца (осим једног јединог) нису се потом огласили, оградили или
чак протествовали против овог “милитантно-насилног покушаја
обезвређивања и поништавања цивилизацијско-културолошких
достигнућа у једном друштву”, који би указивао на “распад со-
цијално-моралних вредности” (Ричард Албрехт, 1989), овог несум-
њивог повампирења нацистичко-расистичког тј. усташко-расис-
тичког вокабулара у сада “правној и демократској” немачкој држави.
Већ тада су међутим и немачке академске институције – прво
опрезно и далеко од очију опште јавности, а потом све отвореније,
јавније – почеле да дају свој специфични допринос овом пројекту,
чији тренутни врхунац (нови квалитет) представља студија Алек-
сандер Корба.
Тако је нпр. 1991-1992. на Гете-Универзитету у Франкфурту би-
ла редовно пријављена и званично прихваћена једна докторска
дисертација на исту тему, коју је одабрао и Корб. У њој нису јед-
нострано, бирани историјски извори и научна литература. Ана-
лизирана је улога Ватикана и хрватског католичког клера у
овим збивањима и бавила се геноцидом над Србима, Ромима и
Јеврејима у хрватској држави 1941-1945.
Законом прописане експертизе су биле позитивне и предлага-
ле врло високу оцену; универзитетска испитна комисија је била
одређена, датум, сат и место одбране дисертације су били утврђе-
ни, а потом је докторски рад био јавно изложен на универзитету.
Одмах потом је уследила жестока кампања унутар универзитета,
која је кулминирала спречавањем финалне одбране дисертације
и искључивањем аутора са листе званичних докторанада.
Коментар академика проф. др Милорада Екмечића у односу
на то је гласио:
“Европска историјска наука не може остати равнодушна на
овакву појаву гушења историјске истине (...) Ова књига је истов-
ремено и једна врста протеста против околности саучествовања
немачке историјске науке са дневном политиком своје владе у
разарању југословенске државе 1992..."

Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и ака-
демских институција у односу на време османске владавине српс-
ким земљама и у време досељавања Словена на ове просторе
Навешћу један верификовани случај из деведесетих година у
Немачкој, који је исто тако био у служби тада потенциране дисква-
лификације и дехуманизације циљне групе (Срба), тј. тада акту-
елне политике немачке државе. Ради се о једној серији предавања
и закључном зборнику тих прилога, који су у зимском семестру
1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на
Фридрих-Вилхелм-Универзитету у Бону. Иницијатори, организа-
тори и аутори су били сам универзитет и академско “Друштво за
истраживање југоисточне Европе” из Минхена. Шеф пројекта и
један од аутора, одговорни уредник и издавач зборника био је
дугогодишњи професор славистике са бонског универзитета, др
Вилфред Потхоф.
Оквирна тема је гласила “Конфликтна регија југоисточна
Европа, прошлост и перспективе”. Од значаја за ову тему су пре
свега текстови самог Потхофа и још више босанско-муслиман-
ског аутора Смаила Балића. Оба прилога се налазе у мом при-
ватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу реплику аутори-
ма зборника, под називом “Критика нечистог ума” (намерно па-
рафразирајући Имануела Канта), коју су тада објавили само сту-
денти универзитета у Бону, у свом званичном гласилу. Тематски
оквир Потхофовог прилога је у суштини историја књижевности,
а формално тежиште је стављено на лик епског јунака Марка
Краљевића у српској народној поезији, дакле нешто, што се само
уз велики труд да политизовати. Некадашњи студент универзи-
тета у Загребу Потхоф, међутим, није жалио труда и он почиње
своје книжевно-историјско разматрање одмах једним кратким
апострофирањем “хомеровских Хрвата и атавистичких Срба”.
Када Потхоф потом долази на то да говори о српским хајдуцима
(у народној поезији), он одмах успоставља корелацију са послед-
њим грађанским ратовима на тлу бивше Југославије у последњој
деценији 20. века. Српски хајдуци су, по њему, наиме: “Крволочни
друмски разбојници (...) и то све је поново провалило из атави-
стичких дубина свести...”
У српској народној поезији опевана дела Марка Краљевића су
“страшна” и “варварска” а српски племић Милош Обилић, који је
1389. усмртио агресорског турског султана Мурата на Косову По-
љу, за њега је “човек сумњивог морала, што проистиче из његове
двоструке улоге – једног подмуклог убице и једног јунака”. Српски
“Косовски мит” је пак, по њему, превасходно “једно проклетство,
чија опасност проистиче из чињенице да је он служио као иде-
олошки инструмент једне фашистичке, једне насилне и експан-
зивне политике...” Круна овог уводног дела његовог излагања,
које је требало да културолошки-образовно просвети студенте
хуманистичких наука универзитета у Бону у односу на Србе и
Хрвате, представља његов приказ, хрватског духовног оца Србо-
цида 1941-1945, Анте Старчевића. Потхоф, наиме, тврди да Анте
Старчевић није био никакав великохрватски расиста, који је дра-
стично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење,
већ само “творац једне националне идеологије, који се само за-
лагао за излазак Хрвата из Аустроугарске и био чак спреман да
пактира са Србима (...) анализа његових дела показује да он при
томе није мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један
државни савез истих...”
За подсећање – Александер Корб редефинише Анту Старчеви-
ћа у “национално-демократског, од Француске револуције инспи-
рисаног политичара, чија је политичка Партија права захтевала
асимилацију православног становништва у Хрватској” (стр. 100).
У овом контексту се сагледава и све оно, што је у докторској
дисертацији Александер Корба “ново”, али не и “револуционар-
но”. Он се налази у оквиру и у служби једног немачког политич-
ког пројекта, а ново је само да га његов вешти и суптилни начин
интересно условљене редефиниције стварности и висок ниво вла-
дања “занатом” историјске науке квалитативно разликују од нпр.
његовог колеге Потхофа. То буди оправдану наду у следствену
успешну – на први поглед академску, на други можда чак и поли-
тичку – каријеру младог немачког научника Корба. Штавише, у-
суђујем се и да поставим једну (иначе у принципу увек незахвал-
ну) прогнозу, да ће он у догледно време постати и члан “Хрватске
академије знаности и умјетности”. Јер и његов горе цитирани прет-
ходник у овом политичком пројекту самосвојног редефинисања
позитивне науке, проф. др Вилфред Потхоф, постао је 2004. члан
ове највише академско-научне институције у Хрватској.
Његовом пријему није сметала ни чињеница да је у поменутој
реплици “Критика нечистог ума”, поред осталог било и непобит-
но доказано, да је он био и плагијатор, јер је преко 80% његовог
дотичног “научног” текста – реч по реч – било идентично са већ
објављеним трактатима његовог колеге са универзитета у Гетин-
гену, проф. др Р. Лауера. Александер Корб не чини тако почетни-