Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

онизма овој проблематици (историјски осведочене чињенице за
размишљање):
Општа премиса –
Узурпација власти над дефиницијама и октроисање тих но-
вих, интересно условљених редефиниција стварности (путем пси-
хагогије) у једном друштву, као средство стицања, одржавања и
ширења сопствене политичке моћи су већ столећима укорењени
у историји и политичко-културолошкој традицији (овде кон-
кретно – западне и средње) Европе.
Специјална премиса –
У случају геноцида је научно доказиво, да је вербална деху-
манизација циљне групе потенцијалних жртава путем ауторита-
тивног узурпирања власти над дефиницијама први (иницијални),
други (време реализације све време пратећи) и последњи (на-
кнадно релативизовање или негирање злочина) чин при сваком
геноциду.
Чињенично стање и уједно полазна тачка даљег истраживања -
Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку при-
марно припадају геополитичкој целини и, пре свега, културо-
лошкој традицији западне и средње Европе. Жртве свих вели-
ких геноцида у европском 20. веку примарно не припадају гео-
политичкој целини и, пре свега, културолошкој традицији запад-
не и средње Европе.
Како Теорија дефиниционизма види Корбову докторску ди-
сертацију и њен допринос тражењу историјске истине? Јер, за
подсећање, нова језичка парадигма постулира сазнање. Језик је
тај, који детерминише, разлаже и образлаже човека у сличној
мери као и обрнуто.
Она припада академски верзираним ревизионистима исто-
рије. Његов селективни и непревидиво интересно мотивиса-
ни приступ проблематици хрватске државе 1941-1945. и њеној
геноцидној политици у односу на Србе, Роме и Јевреје, као и ње-
гов екстремно апологетски став у односу на хрватски католич-
ки клер, Ватикан па и на тадашњу хрватску државу (све масовне
злочине су, по њему, починиле оне малобројне усташе, а чак се и
“усташко вођство пре осећало примораним да толерише овакво
делање својих трупа на терену”) њега додуше у значајној мери
доводе у питање, као једног озбиљног и објективног историчара.
Задатак историјске науке није, наиме, да додељује (увек су-
бјективне) апсолуције.
Оно што он у овом свом делу у суштини чини то је да, захва-
љујући умешном баратању језиком, узурпира власт над дефини-
цијама, самосвојно и научноауторитативно редефинише ствар-
ност, да затим ту виртуализовану стварност прогласи једином
“стварном стварношћу” (супституција садржине формом) и да је
психагошки прошири и етаблира у јавности, у свести људи.
То, међутим, није историјска наука.
То је методологија опробане (и успешне) инструментализације
и манипулације људима, коју проучава и анализира горе кратко
представљена, мултидисциплинарна, мада превасходно језичко-
филозофски утемељена Теорија дефиниционизма. Корбов начин
рада, дакле, генуино припада релативистичком схватању фило-
зофије, за које језик представља најубојитије оружје, главни инс-
трумент доминације над другима, а у служби остваривања сво-
јих партикуларних интереса и циљева. Његово врло солидно
познавање “заната” историчара стоји превасходно у служби кон-
струисања спољне форме, која би, ето, требало да детерминише
и садржину овог његовог дела (покушај супституције садржине
формом).
Другим речима, његов рад се може посматрати као један рела-
тивистичко-филозофски трактат у научноисторијским хаљинама.
Тешко, дакле, да се може поћи од тога, да је Корб заиста ис-
крено и интересно неоптерећено трагао за историјском истином,
да се осећао обавезним етичко-моралним параметрима и хума-
нистичким принципима човековог духа, да је покушао да се
барем приближи императивном постулату што веће научне
објективности.
Закључно, и еуфорична изјава једног од тутора његове дисер-
тације са берлинског Хумболт-Универзитета, проф. др Јерг Бабе-
ровски: “Нико више неће моћи да убудуће пише о овој теми на
до сада уобичајени начин”, указује превасходно на наду учесни-
ка овог политичког пројекта, да ће Корбова, овако редефиниса-
на, виртуализована стварност успети да се психагошки рашири
и учврсти, да ће временом успети да се – путем што масовније
интернализације ауторове језичке понуде (Н. Елиас) од циљне
групе, а то је научна и општа јавност – етаблира као једина “ствар-
на стварност”.
То је међутим била нада и свих других узурпатора власти над
дефиницијама у историји.