Владимир Умељић

Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

Sine ira et studio (Без љутње и проучавања) Тацит

Као прво – шта је то у досадашњим научноисторијским истражи-
вањима, што Корб пориче? Укратко, актуелно стање проучавања
геноцида у европском 20. веку (пре Корба). У Европи у 20. веку
одиграла су се три велика геноцида (турски геноцид над Јерме-
нима 1915-1919. припада не само геополитички већ, по моме убе-
ђењу, пре свега културолошки и социјално-психолошки једном
сасвим другом историјском и социјално-моралном наслеђу. Истра-
живање овог, хронолошки гледано првог великог геноцида у 20.
веку тиме генуино припада европском непосредном суседству,
значи – области туркологије):
– Геноцид нациста и свих њихових – немачких и не-немачких
– помагача над Јеврејима (Холокауст, Шоа) је упркос свим напори-
ма неуморних заступника тзв. “Auschwitz-Lügen” (Лажи о Аушви-
цу) вероватно најисцрпније истражен геноцид у историји чове-
чанства. То, свакако, није само резултат бројних научних анализа
и студија, већ и једног дуготрајног, упорног и мукотрпног про-
цеса мултидисциплинарног упознавања и расветљавања тих
страшних збивања, у коме учествују не само потомци жртава већ
и потомци тадашњих починитеља злочина. Број жртава износи
око 6 000 000.
– Геноцид над Синтима и Ромима је, нажалост, још увек недо-
вољно истражен. Познато је, међутим, да су нацисти и њихови
помагачи убили преко 500 000 припадника ове етничке групе.
– За време 2. светског рата, конструисали су Адолф Хитлер и
Бенито Мусолини и на Балкану једну сателитску државу, тзв. Не-
зависну Државу Хрватску. Њу су водили хрватски клерофашисти,
усташе. Највећим делом одговорни су за тај трећи велики гено-
цид у Европи 20. века над Синтима и Ромима (око 40 000 жртава),
над Јеврејима (око 30 000 жртава) и, у првој линији, над Србима
(Србоцид ), које су прогањали по јавно прокламованом правилу –
једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличи-
ти, тиме и похрватити, и једну трећину ћемо побити. Резултат је
био да је:
– преко 100 000 Срба било протерано,
– преко 240 000 насилно покатоличено и
– према још непотпуним подацима, који нису дефинитивно
утврђени и превасходно потичу од нацистичких и фаши-
стичких очевидаца тог геноцида (и тутора тадашње хрват-
ске државе) најмање 750 000 Срба било убијено. Овај пода-
так потиче дакле из вредних, примарних историјских из-
вора. Он остаје међутим отворен, јер није финално верифи-
кован ексхумацијама, идентификацијама, итд. Квантитет
жртава геноцида, међутим, не одређује и не условљава ква-
литет овог “најстрашнијег злочина, који историја човечан-
ства познаје (Р. Лемкин). Како се Корб односи према овој
проблематици?

Он, наиме, одмах одриче зачуђујуће великом делу примарних
историјских извора сваку веродостојност и искључује их апсо-
лутно из научног доказног поступка. Тако су сви српски извори
или “националистички” (стр. 18, 24, 45), или “комунистички, јер
су састављени у стаљинистичком “дуктусу” (стр. 45) а изјаве пре-
живелих и избеглих српских жртава злочина садрже само “по-
јединачне исказе, који изгледају нефалсификовано” (стр. 46).
Разлог за ову последњу процену гласи, јер је “материјал про-
блематичан, пошто га је српска влада из националистичких раз-
лога манипулисала”(стр. 45). Он исто тако одриче веродостојност
и изворну историјску вредност свим сведочанствима немачких
нацистичких (и италијанских фашистичких) очевидаца тадаш-
њих догађања, са истим занимљивим образложењем, да су дотич-
ни једноставно “преузимали информације и податке од српских
националиста”(стр. 16, 17, 18, 24, 25, 35). Овај уводни и радикал-
но елиминаторни став у односу на драгоцене примарне изворе
историјске науке скоро да онемогућава сваку озбиљну дискусију,
јер – како водити аргументативну дискусију са неким, ко заступа
следеће ставове?
– Изјава тадашњег хрватског министра културе, Миле Будака,
“Једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоли-
чити и тиме похрватити, једну трећину ћемо побити” (као dolus
specialis, “посебна намера”, по дефиницији je предуслов злочина
геноцида) у суштини је непостојећа, то је само “српска ратна
пропаганда, која је од српског православног свештенства поту-
рена немачким носиоцима окупационе власти” и тако, ето, ушла
и у немачка документа (стр. 35). Индикативно је да Корб за ову
тврдњу у фусноти/одредници наводи само хрватске ауторе.
– Шеф нацистичке Цивилне управе у Србији, Харалд Турнер,
“наводио је у својим извештајима преувеличане бројке српских
жртава, којима су га снабдевали српски националисти” (стр. 16).
За ову тврдњу Корб, који иначе има у свом раду 1365 фуснота/
упутница на историјске изворе и научну литературу, не наводи
никакав извор.
– Он међутим одмах нуди објашњава овако “некритичко” из-
вештавање нацистичких сведока тиме што су “кроз наводну
крволочност усташа желели да скрену пажњу са сопствене одго-
ворности за укупну ситуацију” (стр. 27). Ни овде нема никакве
фусноте/одреднице. Ради се дакле о ауторској интерпретацији.
– Корб назива и највишег представника нацистичке Немачке у
тадашњој Хрватској и тиме драгоценог сведока-очевица, генера-
ла Глаисе фон Хорстенау, “некомпетентним, изгубљеним у својој
аустроугарској прошлости, једним оперетским генералом” (стр. 19)
и тиме несумњиво покушава да дисквалификује вредност њего-
вих сведочења.
– “Српски националисти су још у време рата били успешни са
својом пропагандом сатанизовања усташа и поставили су својим
потпуно преувеличаним бројкама жртава камен-темељац свом
миту о преко 1 000 000 српских жртава хрватског геноцида” (стр.
18). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.
– “У Србији је створен цинични култ у односу на број жртава,
који је довео до његовог апсолутног преувеличавања” (стр. 24).
Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.
– “Националисти у Србији инструментализују патње Срба,
прогањаних од усташа, утискујући их у једну парадигму српских
страдања. Говори се о некаквом српско-јеврејском Холокаусту, о
наводној заједници жртава обе групе” (стр. 25).
– Насупрот томе, Корб обзнањује да за његову студију, “хрват-
ски извори представљају централни фундус у односу на научно
истраживање усташке политике” (стр. 41).
– Он пориче геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945.
и назива та догађања “масивним насиљем”: “Ништа не наговешта-
ва, да је хрватска влада при преузимању власти планирала масов-
на убиства” (стр. 114). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.
– За њега значи ни изјава Анте Павелића у разговору са наци-
стичким изаслаником Весенмаyером, којом усташки поглавник
узима као узор турски геноцид над Јерменима, а коју и Корб овде
цитира, не представља најаву и намеру масовних убистава (па
чак ни у најмању руку индицију у односу на начин размишљања
хрватског диктатора): “Уништење и потискивање Јермена у Ос-
манском царству је битно олакшало каснију изградњу турске
државе... Ататурк је после своје смрти ушао у историју, као један
од најзначајнијих људи...” (стр. 137). Можда за Корба ни смислено
иста изјава Адолфа Хитлера у његовој књизи “Мајн Камф” није
представљала најаву Холокауста? Јер познато је да је и Адолф
Хитлер био у не малој мери инспирисан и охрабрен турским гено-
цидом над Јерменима. При одлучивању о финалном истребљењу
европских Јевреја, поред осталог, рекао је својим генералима и
следеће: “А ко још данас уопште говори о уништењу Јермена?!”

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ]

Слични текстови


Бела Tукадруз
Тајна професора Младеновића

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026