Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

Sine ira et studio (Без љутње и проучавања) Тацит

Као прво – шта је то у досадашњим научноисторијским истражи-
вањима, што Корб пориче? Укратко, актуелно стање проучавања
геноцида у европском 20. веку (пре Корба). У Европи у 20. веку
одиграла су се три велика геноцида (турски геноцид над Јерме-
нима 1915-1919. припада не само геополитички већ, по моме убе-
ђењу, пре свега културолошки и социјално-психолошки једном
сасвим другом историјском и социјално-моралном наслеђу. Истра-
живање овог, хронолошки гледано првог великог геноцида у 20.
веку тиме генуино припада европском непосредном суседству,
значи – области туркологије):
– Геноцид нациста и свих њихових – немачких и не-немачких
– помагача над Јеврејима (Холокауст, Шоа) је упркос свим напори-
ма неуморних заступника тзв. “Auschwitz-Lügen” (Лажи о Аушви-
цу) вероватно најисцрпније истражен геноцид у историји чове-
чанства. То, свакако, није само резултат бројних научних анализа
и студија, већ и једног дуготрајног, упорног и мукотрпног про-
цеса мултидисциплинарног упознавања и расветљавања тих
страшних збивања, у коме учествују не само потомци жртава већ
и потомци тадашњих починитеља злочина. Број жртава износи
око 6 000 000.
– Геноцид над Синтима и Ромима је, нажалост, још увек недо-
вољно истражен. Познато је, међутим, да су нацисти и њихови
помагачи убили преко 500 000 припадника ове етничке групе.
– За време 2. светског рата, конструисали су Адолф Хитлер и
Бенито Мусолини и на Балкану једну сателитску државу, тзв. Не-
зависну Државу Хрватску. Њу су водили хрватски клерофашисти,
усташе. Највећим делом одговорни су за тај трећи велики гено-
цид у Европи 20. века над Синтима и Ромима (око 40 000 жртава),
над Јеврејима (око 30 000 жртава) и, у првој линији, над Србима
(Србоцид ), које су прогањали по јавно прокламованом правилу –
једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличи-
ти, тиме и похрватити, и једну трећину ћемо побити. Резултат је
био да је:
– преко 100 000 Срба било протерано,
– преко 240 000 насилно покатоличено и
– према још непотпуним подацима, који нису дефинитивно
утврђени и превасходно потичу од нацистичких и фаши-
стичких очевидаца тог геноцида (и тутора тадашње хрват-
ске државе) најмање 750 000 Срба било убијено. Овај пода-
так потиче дакле из вредних, примарних историјских из-
вора. Он остаје међутим отворен, јер није финално верифи-
кован ексхумацијама, идентификацијама, итд. Квантитет
жртава геноцида, међутим, не одређује и не условљава ква-
литет овог “најстрашнијег злочина, који историја човечан-
ства познаје (Р. Лемкин). Како се Корб односи према овој
проблематици?

Он, наиме, одмах одриче зачуђујуће великом делу примарних
историјских извора сваку веродостојност и искључује их апсо-
лутно из научног доказног поступка. Тако су сви српски извори
или “националистички” (стр. 18, 24, 45), или “комунистички, јер
су састављени у стаљинистичком “дуктусу” (стр. 45) а изјаве пре-
живелих и избеглих српских жртава злочина садрже само “по-
јединачне исказе, који изгледају нефалсификовано” (стр. 46).
Разлог за ову последњу процену гласи, јер је “материјал про-
блематичан, пошто га је српска влада из националистичких раз-
лога манипулисала”(стр. 45). Он исто тако одриче веродостојност
и изворну историјску вредност свим сведочанствима немачких
нацистичких (и италијанских фашистичких) очевидаца тадаш-
њих догађања, са истим занимљивим образложењем, да су дотич-
ни једноставно “преузимали информације и податке од српских
националиста”(стр. 16, 17, 18, 24, 25, 35). Овај уводни и радикал-
но елиминаторни став у односу на драгоцене примарне изворе
историјске науке скоро да онемогућава сваку озбиљну дискусију,
јер – како водити аргументативну дискусију са неким, ко заступа
следеће ставове?
– Изјава тадашњег хрватског министра културе, Миле Будака,
“Једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоли-
чити и тиме похрватити, једну трећину ћемо побити” (као dolus
specialis, “посебна намера”, по дефиницији je предуслов злочина
геноцида) у суштини је непостојећа, то је само “српска ратна
пропаганда, која је од српског православног свештенства поту-
рена немачким носиоцима окупационе власти” и тако, ето, ушла
и у немачка документа (стр. 35). Индикативно је да Корб за ову
тврдњу у фусноти/одредници наводи само хрватске ауторе.
– Шеф нацистичке Цивилне управе у Србији, Харалд Турнер,
“наводио је у својим извештајима преувеличане бројке српских
жртава, којима су га снабдевали српски националисти” (стр. 16).
За ову тврдњу Корб, који иначе има у свом раду 1365 фуснота/
упутница на историјске изворе и научну литературу, не наводи
никакав извор.
– Он међутим одмах нуди објашњава овако “некритичко” из-
вештавање нацистичких сведока тиме што су “кроз наводну
крволочност усташа желели да скрену пажњу са сопствене одго-
ворности за укупну ситуацију” (стр. 27). Ни овде нема никакве
фусноте/одреднице. Ради се дакле о ауторској интерпретацији.
– Корб назива и највишег представника нацистичке Немачке у
тадашњој Хрватској и тиме драгоценог сведока-очевица, генера-
ла Глаисе фон Хорстенау, “некомпетентним, изгубљеним у својој
аустроугарској прошлости, једним оперетским генералом” (стр. 19)
и тиме несумњиво покушава да дисквалификује вредност њего-
вих сведочења.
– “Српски националисти су још у време рата били успешни са
својом пропагандом сатанизовања усташа и поставили су својим
потпуно преувеличаним бројкама жртава камен-темељац свом
миту о преко 1 000 000 српских жртава хрватског геноцида” (стр.
18). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.
– “У Србији је створен цинични култ у односу на број жртава,
који је довео до његовог апсолутног преувеличавања” (стр. 24).
Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.
– “Националисти у Србији инструментализују патње Срба,
прогањаних од усташа, утискујући их у једну парадигму српских
страдања. Говори се о некаквом српско-јеврејском Холокаусту, о
наводној заједници жртава обе групе” (стр. 25).
– Насупрот томе, Корб обзнањује да за његову студију, “хрват-
ски извори представљају централни фундус у односу на научно
истраживање усташке политике” (стр. 41).
– Он пориче геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945.
и назива та догађања “масивним насиљем”: “Ништа не наговешта-
ва, да је хрватска влада при преузимању власти планирала масов-
на убиства” (стр. 114). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.
– За њега значи ни изјава Анте Павелића у разговору са наци-
стичким изаслаником Весенмаyером, којом усташки поглавник
узима као узор турски геноцид над Јерменима, а коју и Корб овде
цитира, не представља најаву и намеру масовних убистава (па
чак ни у најмању руку индицију у односу на начин размишљања
хрватског диктатора): “Уништење и потискивање Јермена у Ос-
манском царству је битно олакшало каснију изградњу турске
државе... Ататурк је после своје смрти ушао у историју, као један
од најзначајнијих људи...” (стр. 137). Можда за Корба ни смислено
иста изјава Адолфа Хитлера у његовој књизи “Мајн Камф” није
представљала најаву Холокауста? Јер познато је да је и Адолф
Хитлер био у не малој мери инспирисан и охрабрен турским гено-
цидом над Јерменима. При одлучивању о финалном истребљењу
европских Јевреја, поред осталог, рекао је својим генералима и
следеће: “А ко још данас уопште говори о уништењу Јермена?!”