Питома земља, стасите душе

У разговору који је 1995. водио са песником Владимиром
Јагличићем, Ерић је описао двојственост свог песничког задатка
и муке:

“Кад зажмурим, видим зелене ђурђевданске ливаде и дечака
с фрулом који полеће у свет из свог чобанског јата, а кад про-
гледам, и унапред, и унатраг, и унаоколо – видим само таму
и безнадежну слику неправде и нашег националног расапа и
немоћи.”

И додао је скоро пророчки:

“Ово антисрпско лудило је последња велика и неизлечива бо-
лест варварског света, потом ће наићи страшна тишина. Или
више неће бити ђавољих потомака, или Срба православаца. А
ако нестане Срба, нестаће неминовно и тог подивљалог свет-
ског шљама, јер више неће имати кога да мрзи и кажњава за
своје паклене науме и злодела, па ће омразити и уништити
сам себе.”

Као песник “за одрасле”, Ерић је нека врста “лирског Хомера” или
“Волта Витмена Груже” (наравно, у најусловнијем смислу речи ):
пописивач свега свакодневног, а чудесног, што се у таквом свету
може наћи. Оно свагдашње у песниковом оку букти као првог
дана стварања. Као аутентични дечји песник, Добрица Ерић, по
Миловану Данојлићу, има улогу “суперсензибилног инструмента
постављеног у срце природе; на нивоу предлогичке спознаје,тај
инструмент региструје померање цветова, зуј инсеката, проток
годишњих доба, а у том извештају дете, и човек, и дете у човеку
препознају своја најранија чулна искуства”.

Чедомир Мирковић
Познати српски књижевни критичар Чедомир Мирковић рођен
је у сенци и светлости планине Рудник, 1944. у селу Неваде. У
Горњем Милановцу завршио је гимназију, а Филолошки факул-
тет, група за Југословенску књижвност, у Београду. У Телевизији
Београд био је уредник Школског, Образовног и Културно–обра-
зовног програма. Био је и директор Телевизије Београд и изда-
вачке куће “Просвета“. Од студентских дана, бавио се књижевном
критиком, писао есеје, водио дневник, а оставио је значајан траг и
као приповедач. Између осталог, аутор је следећих књига: Писци,
књиге, читаоци; Без илузија; Једна деценија; Поноћни дневник; У
критичарској доколици; Под окриљем нечастивог; У ђавољем ви-
докругу; Кругови тајанствене светлости, као и књига прозе По-
горелци, Рибља кост, Надомак ћутања и др. Добио је низ награ-
да за књижевну критику, а Милош Јевтић је с њим урадио књигу
разговора под насловом У видокругу Чедомира Мирковића.

Имена, имена, имена
Руднички крај, кроз чију смо књижевност пролазили, има још
много књижевника заслужних да буду поменути, али, као и увек,
обим рада и захтеви издавача у свакој оваквој прилици постављају
сасвим природна ограничења. Важно је поменути рад градске
библиотеке “Браћа Настасијевић”, која већ неколико година орга-
низује “Дане Настасијевића”. Никако не треба изгубити из вида
да у Горњем Милановцу постоје два књижевна клуба, “Момчи-
ло Настасијевић” и “Запис”, око којих се окупљају ствараоци са
овог подручја (клуб назван по Момчилу Настасијевићу додељује
и књижевну награду која носи његово име). Тако, азбучним ре-
дом, можемо поменути свештеника Јовишу Зечевића, пароха мај-
данског, који је, као и његов угледни претходник Тадија Костић,
заљубљеник у књигу и књижевност, о чијим вредностима уме и
да пише и да беседи; Бошка Ломовића, писца, есејисту и нови-
нара, који се, између осталог, бори за чистоту српског језика од
туђица. Ту су и: Божидар Мандић, песник и философ природног
начина живота, оснивач “Породице бистрих потока” у селу Бре-
зовици; Владан Максић, трагични песник, са овог света отишао
је у тридесетој години живота; Милена Марковић, чланица Књи-
жевног друштва “Запис”; Слободан Обрадовић, приређивач је и
издавач многих значајних књига завичајне и свесрпске баштине;
млада песникиња Силвија Павић,која је 1989. трагично настра-
дала у саобраћајној несрећи; Милорад Стевановић, члан Књи-
жевног клуба “Момчило Настасијевић”; Миладин Ћосовић, про-
зни писац и есејиста из Горњег Милановца, аутор огледа о српским
интелектуалцима и смрти као феномену постојања, дела кој пре-
вазилазе локалне оквире. Борисав Челиковић се књижевношћу
бави из перспективе историје (између осталог, организатор је на-
учних скупова о Тадији Костићу, Драгиши Васићу, организатор
постављања спомен-плоче на кућу у којој су у Београду живели
Настасијевићи, као и на зграду где је некад била кућа Драгише
Васића).

За крај
Сваки српски завичај има своју лепоту (Богом дану, од људи
чувану и неговану), али и своју муку и тескобу, па и страву (какву
је страву српско село пролазило због идеолошког терора описао
је, између осталих, качерски сведок новије историје, Драгиша
Божић у својим књигама “Црвени јарам” и “Црвени метак”). У
сваком српском завичају пева се и приповеда као што се живи и
умире, а из потока свенародне речи понекад изроне велики писци
чије стваралаштво обележи епоху и остане да бди на усудној гра-
ници битија и ништавила, свиткајући у мраку свакодневице и
указујући на путеве надиласка просторно–временских коорди-
ната које су нам задате. Тако је и са крајем који је настао у светло-
стима и сенима планине Рудник, митски величанствене и после
свих покушаја да се митско уклони из живота зарад дводимензи-
ионалног рационалистичког животарења. Људи овог краја,због
таквог Рудника, угашеног (привремено?) вулкана, који се (својим
питомим шумама и бистрим изворима, али и спремношћу на
буђење кад затреба ) преселио у њихове груди и животне судбине,
и данас знају да, како рече Милован Данојлић, “где је шта стајало,
стајаће увек”.
Знају, знају ови Шумадинци. Планина им је то прошаптала на
рођењу.