Питома земља, стасите душе

урокљиву вештицу,и руља је, враћајући се са литије у селу Сврач-
ковцима, уби глоговим коцем – и њу и њено дете. Умирање деце у
селу, наравно,после убиства невиних бића није престајало: крв је
пала на цело село. Све као у Истини о Опакоме.
Настасијевић је, полазећи од свог завичаја, као смислом прео-
браженог предела порекла, дошао до једне дубље, битјне завичај-
ности, која се матерњом мелодијом и данас оглашава из песама,
прозе, драма и огледа Момчилових.

Славомир Настасијевић
Рођен је 1904. године у Горњем Милановцу, у уметничкој поро-
дици Настасијевића. Основну школу и ниже разреде гимназије
завршио је у родном граду. Наставио је да се школује у Београ-
ду, где је, поред виших разреда гимназије, завршио и студије
класичне филологије на Филозофском факултету. Предавао је у
гимназијама у Вршцу, Алексинцу, Београду и Нишу. Формирао
се под утицајем своје браће уметника, а касније је у шали гово-
рио да се је списатељски рад почео сатиром и комедијом зато што
се тиме у његовој породици нико није бавио. Писао је хумори-
стичке приче, сарађујући у Правди и Ошишаном јежу, да би 1937.
објавио комедију Врачара Божана, која је премијерно изведена
у Скопљу. Затим је 1939. издао своју комедију Несуђени зетови,
која је у сезони 1941/1942. имала чак двадесет извођења у бео-
градском Народном позоришту. И друге комедије Славомирове
(Отмица у Београду, Зачарани кућевласник) игране су за време
окупације, што му је власт после рата веома замерала, претход-
но стрељавши Ацу Цветковића и Јована Танића, који су у Сла-
вомировим комедијама глумили. То је, између осталог, запеча-
тило његову судбину као драмског писца. Славомир се због тога
окреће писању историјских романа.
Професор Хелиодор Хранец му је још као дечаку рекао да
личи на Наполеона. То је младом Славомиру било подстицајно,
па је почео да се занима за историју. Године 1957. он објављује свој
први историјски роман Гуапо, чија се радња одвија у праисторији
и међу Келтима. Следеће године излази му роман из доба Пун-
ских ратова, Hannibal ante portas. Циклус романа о античким
војсковођама доноси и романе Александар Македонски и Јулије
Цезар. Објављени су му и Деспот Стефан, који говори о епохи
Стафана Лазаревића, а затим и Витези кнеза Лазара, Стефан
Душан, Тешко побеђенима, Устанак у Зети. У Истини о Малиши
Чворићу бавио се животом у периоду између два рата. Романи су
му превођени и на стране језике.
Пишући о делима Славомира Настасијевића, Борисав Чели-
ковић запажа:

“Писању је претходило темељно проучавање дела и личности
о којима је писао, ишчитивањем историјских извора и лите-
ратуре. У основи његових књига је беспрекорна историјска
фактографија, добро проучена топонимија крајева у које је
радња смештена, а главни ликови су историјске личности са
свим врлинама и манама забележеним у делима њихових сав-
ременика и потоњих истраживача.”

Челиковић уочава и завичајну утемељеност Настасијевићевог
стваралаштва:

“Чињеница да је детињство провео у Горњем Милановцу,
граду окруженом планинским масивима Рудника, Јешевца
и Вујна, где су се одиграли многи за српску историју важни
догађаји, вероватно је важна и за Настасијевићев стваралачки
credo. Приче из детињства, о давним временима, догађајима и
сукобима, са романтичним погледима на прошлост, дубоко су
се урезале у његово биће.”

Миодраг Јаћимовић
Рођен је у Бресници код Чачка 3. марта 1934. године од оца Милије,
свештеника, родом из качерског села Драгољ, и мајке Данице,
родом из Калањеваца. Основну школу завршио је у родном месту,
гимназију у Чачку, Философски факултет у Београду (на групи
за Српски језик и књижевност). Од 1959. године радио је као про-
фесор у Чачку, а сваки летњи распуст проводио у родном крају,
чијим се изучавањем подробно бавио. Објавио је, између оста-
лог, историјске монографије о Арсенију Ломи и Лазару Мутапу,
о Белановици (са М. Радовановићем) и знаменитим Рудничани-
ма, зборник дневника солунаца Слово ратниково. Међу његовим
делима су и Рудничка лична имена, Качерски родови, Онома-
стика Качера, две књиге народних предања (Качерске легенде,
Лепопоље), романи (Без лета, На путу за Пањевац, Укидање бу-
дућности), неколико збирки прича (између осталих, Мртва зво-
на и Усрећитељи), низ књига путописа и записа. Године 1986, као
жртва полицијских прогона због слободоумља (оптужен да је
ђацима говорио да “друг Фадиљ Хоџа није никакав писац“ – а
Хоџин партизански дневник био у лектири!), објавио је књигу до-
кумената Професор није крив. У Заводу за уџбенике 2008. године
изашла је његова књига Предајте се, Срби!, збирка кратких прича
о епохи комунизма, као и сведочења о прогону који је претрпео.
Био је, чим је успостављено вишестраначје, и народни посланик
Скупштине Србије, о чему је такође објавио књигу записа Народ
тражи. Овај вредни син Качера упокојио се 2009. године.

Алексије Марјановић (Алек Марјано)
Рођен 29. септембра 1935. године у Ивановцима код Љига, у сеоској
породици, Алексије Марјановић се школовао у Ивановцима и
Београду, где је провео свој стваралачки век. Био је сатиричар,
оштар противник лажи тоталитарног режима, врхунски писац
епиграма, али и дечји песник. Као “нечлан Партије”, а жесток кри-
тичар привида, био је приморан да се потписује псеудонимом
“Алек Марјано”. Миодраг Јаћимовић за њега вели:

“Често је наглашавао како је као писац био гост у многим ме-
стима Југославије, а и у неким страним земљама, али да га у
завичај ни једном нису позвали на књижевни сусрет, ни за
децу ни за одрасле.”

За себе је говорио да је једини српски писац који никад није до-
био ниједну књижевну награду. Трагично је оконачао живот 19. ав-
густа 1992. године. Аутор је, између осталих, следећих дела: Нена-
родни записи, Приватно гробље, Све сами епиграми, Једна смешна
историја, збирке песама за децу Два дабра у три чабра и др.

Милован Данојлић
Милован Данојић, рођен 1937. у Ивановцима код Љига, песник,
приповедач, есејиста, преводилац (свој матерњи језик је даровао
препевима, између осталих, Шарла Бодлера, Пола Клодела, Луја
Арагона, Езре Паунда, Виљема Батлера Јејтса, Јосифа Бродског,
итд.), добитник наших најугледнијих књижевних награда, пре-
вођен на више страних језика, остајао је, чак и у својим песнич-
ким екстазама и на стазама светског путника, једног од највећих
путника и путописаца српске литературе, “шумадијски трезвен”
– ничеовском терминологијом говорећи, аполонски одмерен, чак
и кад лута Дионисовим луговима и виногорјем. Због тога је увек
умео да изрази оне једноставне, а најприсније животне идеале:

Живети крај добре пијаце,
и изворске воде пијаће,
имати бар једног пријатеља,
то ми је жеља.

За њега је свака воћка доказ присуства Творца у творевини, па је и
дуња знак да пре но што смо на земљу пали, / све смо већ видели и
све знали. Описујући свој завичај, он увиђа тешку невољу с којом
је срођен:

То је моја земља: петком, у Милановцу,
мука гони сељака, а сељак гони овцу.

А кад смо пред оградом на крају Београда, ваља нам се сетити: О
Београде, Београде, тужно је стајати крај те ограде, слушајући
шум кукуруза из наших завичаја. Данојлићу се јавља вила сажа-
љења док гледа своје ближње Србље, згрбљене, жалне, попут ста-
рих жена, / како се смеше усрдно и предано. Подсећао нас је у
Титославији:

Убице из моје улице
гледају ме у лице.
Они имају свој план,
они знају Д дан.
Непроведивост мог стана
није загарантована.