Питома земља, стасите душе

ависти и жеље за истицањем”, Петровић се дружи са другим
великим Милановчанином, Миодрагом Ибровцем, бавећи се
француском књижевношћу, за коју је изабран у звање доцента на
Универзитету у Београду. Упркос томе што је оболео од туберку-
лозе, радио је упорно и неуморно – како са студентима, тако и
пишући. Годину дана пре смрти објавио је избор својих мисли, За
сваки дан у Српском књижевном гласнику. Године 1915, у општем
хаосу повлачења, Исидора Секулић га види на путу из Соко
Бање за Алексинац. Он, већ тешко измучен болешћу, поручује
јој да ће Србија тешко препатити, али да је то “једини прав пут
којим Србија мора ићи да би изашла“. Умро је 5. децембра 1915.
у Прокупљу, хитајући у сусрет миру о коме је говорио Исидори
Секулић.

Драгиша Васић
Рођен је 2. септембра 1885. године у Горњем Милановцу, где завр-
шава основну школу и ниже разреде гимназије, коју ће настави-
ти у Чачку и Београду. Као ђак осмог разреда гимназије биће све-
док Мајског преврата 1903, у коме је учествовао његов рођак Т.
Мијушковић, пешадијски потпоручник на служби у Васићевом
родном граду. О преврату ће касније написати читаву књигу. У
Београду је дипломирао на Правном факултету, па је 1912. године
у месту рођења отворио адвокатску канцеларију. Као резервни
пешадијски официр, учествује у Балканским ратовима, да би
1914, у доба кратког мирнодопског предаха, објавио прву причу
у Политици. Онда почиње крвави светски рат и Васић је поново
у првим борбеним редовима. Вративши се у Горњи Милановац
и настављајући адвокатску праксу, он пише прво обимније дело,
Карактер и менталитет једног поколења (1919), химну својим
саборцима из ратова кроз које је управо прошао. Та књига се
наставља на његове прве приче о часном лику српских јунака,
какве су Пацко или Пуковска застава. У Карактеру и ментали-
тету он каже:

“Ето такав је хероизам Срба: сав младићски, сав бујан, сав
наиван; он подсећа на хероизам љубавнички, онај ватрени хе-
роизам који не зна за границе.”

Ту, у родном граду, настаће и Васићев текст “Покушај једне анкете”,
објављен на страницама часописа Мисао, који уређују Ве-лимир
Живојиновић и Сима Пандуровић. У овом тексту Васић оштрим
потезима слика послератне друштвене околности:

“Наш друштвени организам болује од многих болести и
немоћан је од многих рана, али најтежа болест и рак рана
његова то је паланка. У њој живе и развијају се, снаже се и
шире се две озбиљне болести, које нико и не покушава да лечи,
то су: корупција и отупелост савести. [...] У паланци црв ове
гадне болести то је конфидент, лиферант и ортак окупаторов,
који је, за време рата, стекао много новца, постао врло богат.
[...] Данас он, који је је слао на вешала своје суграђане, поново
жари и пали, и опет тргује и опет лиферује и опет ортакује.”

Васић се супротставља идеји да је за нову велику Југославију по-
требна нека нова велика визија да од ње начини ваљано изгра-
ђену државу. Он мисли да се треба вратити моралу предрат-
не Краљевине Србије, који је Србе припремио за велика дела,
предлажући:

“[...] да у нове послове што нам предстоје и у живот нове велике
куће унесемо здрав и јасан смисао националног и економског
живота којим смо живели у малој али срећној нашој кућици,
где смо се сви осећали једнодушни и равноправни.”

Шумадија је, по Васићу, Вандеја српског национализма, па ће
оздрављење и спасење доћи од Шумадије. Шумадинац, најхра-
брији солунац, највише је дао за нову државу и за њу је спреман
да живи, као што је био спреман и да умре.
По повратку из рата, разочаран свакодневицом, политички
се опредељује “лево”. Објављује збирке прича Утуљена кандила,
Витло и друге приче, Пад са грађевине, као и роман Црвене магле.
Зближава се са Мирославом Крлежом, коме је био кум на вен-
чању са Лепосавом (Белом) Кангргом. Крлежа га је хвалио као
уредника републиканског Прогреса, писца Два месеца у југосло-
венском Сибиру и браниоца комунистичког атентатора Спасоја
Стејића. Године 1923. њих двојица су посетила Алексу Шантића у
Мостару. Касније се Крлежа ограђивао од Васића, заменика Дра-
жиног, али ипак је, на свој начин, био обузет судбином кума и
његовим родним крајем. Године 1961. Крлежа је са Јосипом Видма-
ром пролазио кроз Горњи Милановац и у њему се кратко задржао.
Питао је: “А је ли на животу кућа Драгише Васића?”, изразивши
жељу да је посети. На то су му локалне партијске главешине рекле:
“Друже Крлежа, можда није згодно. Ви знате које био Драгиша
Васић?” На то је Крлежа одбрусио: “Да, да, он је био мој пријатељ.
Одведите ме тамо”. Чак је и са Крцуном причао о Васићу. Седам
Васићевих писама Дражи Михаиловићу, које је Добрици Ћосићу
дао Александар Ранковић, Ћосић је предао Крлежи; овај му их
никад није вратио и писма су нестала.
Васић је и у Београду мислио о свом завичају. У Крлежиним
Фрагментима из дневника из године 1943. остало је записано:
“Другујући са Драгишом (1925–1928), много ми је причао о своме
горњемилановачком детињству”. Бринуо је Васић и о својим
земљацима; тако је познатом етнологу, Тихомиру Ђорђевићу,
једном приликом писао, молећи га да обрати пажњу на извес-
ну Милановчанку Живку Стојковић, која је већ неколико пута
пала код њега на испиту, јер је сиротица без оца, а из честите
куће. Завичајност је код Васића била драгоцени естетички, али и
етички оријентир. Сања Степановић о томе каже:

“Веома много полаже на очување традиције, на очување обли-
ка понашања који идентификују и презентују народ. [...]
Сматра да очување вере зависи од инстинктивног памћења
обичајних образаца и од емоционалног односа према Богу.”

Пред почетак Другог светског рата у Београду настаје “Српски
културни клуб” са циљем да штити интересе Срба у Југославији
пред распадом. Васић, већ академик и близак Слободану Јовано-
вићу, прилази овој организацији и постаје уредник клупског ча-
сописа Српски глас. Када избије Други светски рат, Васић одлази
међу борце за слободу и придружује се ђенералу Драгољубу
Михаиловићу постајући “чича број два”. Мило Ломпар уочава:

“За Васића је питање о жртви увек било повезано са питањем
о одговорности. [...] Готово јединствен пример тако истакну-
тог припадника Српског културног клуба, Драгиша Васић у
Другом светском рату није у Лондону, него у планинама.”

Не одвајајући се од Светог писма, пишући Историју Равне Горе, до
данас затурену у архивима УДБЕ, и носећи мученички крст свог
народа и Дражине војске, Васић се повлачио са четницима Павла
Ђуришића ка Словенији. Постоје две верзије о његовој смрти 1945.
По једној, убиле су га усташе у Јасеновцу, као и војводу Павла. По
другој, убили су га партизани негде код Бањалуке. Немци су му
из одмазде 1941. палили кућу у Горњем Милановцу и држали му
жену и ћерку у тамници као таоце. Комунисти су му после рата
конфисковали имовину као “народном непријатељу”. У култури
је дуго, превише дуго био прецртан, као и у родном граду. Тек
2005. године Музеј рудничко–таковског краја у Горњем Мила-
новцу одржао је научни скуп посвећен Васићу, а на месту где му
је била родна кућа подигнута је спомен-плоча.

Момчило Настасијевић
Рођен је 24. септембра 1894. године у Горњем Милановцу, у умет-
ничкој породици. Усвојитељ Момчиловог оца, по коме су добили
презиме, Настас Ђорђевић, подигао је цркву у граду под Рудни-
ком. Момчилов отац Никола, био је градитељ (између осталог, по-
дигао цркву у Јагодини), а мајка Милица жена ретко образова-
на за своје време. Његова браћа Живорад, Светомир и Славомир
такође су били уметници: први сликар, други композитор, а тре-
ћи писац драма и романа. Сестре Славка и Даринка биле су про-
светни радници. Момчило је основну школу учио у родном месту,
гимназију у Чачку и Београду, где ће на Филозофском факулте-
ту завршити француски језик и књижевност. Био је професор
српског језика и књижевности у Четвртој мушкој гимназији у
престоници, омиљен код својих ђака, од којих ће неки, попут
Светозара Бркића и Радомира Продановића, под његовим ути-
цајем такође постати писци. Салон породице Настасијевић у Ра-
тарској улици био је стециште уметничке и интелектуалне ели-