Питома земља, стасите душе

Знао је шта ће бити са Титотопијом:

Мирис измета
у трави после излета.

Кесе и масне новине,
остаци светковине.

Оглодане кости
догледне будућности.

У збирци песама Србија на Западу разобличава логику Империје,
која је поклич послала свима:

Овамо, ко са севера, ко са југа
да се затре балканска куга,
да се уништи семе вучије,
легло нереда и хајдучије.

Уосталом, као у Писмима без адресе, “цео свет је Љиг” (мала среди-
на, мртвило, оговарања и интриге, уски видици, малограђаншти-
на, свако ти вири у тањир, борба за преживаљавање, богати све
богатији, сиромашни све сиромашнији, млади без будућности,
дроге колико хоћеш, низашта да се заједнички ухватимо, како
рече Данојлићева познаница из завичаја дајући опис Љига свесно,
а сасвим несвесно цртајући обрисе “глобалног села” модерног нихи-
лизма). Глобално село се тови од мноштва прождраних бескоре-
новића, док наша села заувек умиру, јер, по Данојлићу:

“Идеал марксиста, мондијалиста и либералних капитали-
ста јесте човек – бескућник, беземљаш, безбожник, апатрид,
безавичајна честица, без сталног запослења, без памћења,
спреман да, у потрази за хлебом, на мали миг послодавца,
крене куд му се одреди.”

О национализму, више него јасно, опет у Писмима без адресе:

“Мој национализам је, такорећи искључиво, у функцији отпора
насиљу што га водећа сила света врши над многим земљама и
народима.”

О квазикосмполитизму:

“Много је лакше и пријатније волети Ескиме него прве комшије.”

О правом космополитизму:

“Овде сам постао грађанин света.То се десило у дечаштву, док
сам, у августовске вечери, посматрао сазвежђа изнад авлије.
Више од свих космополитских учења и политичких уверења,
звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космоса.”

И у својим епиграмима Данојлић описује наше слабости, слабос-
ти племена чија елита бунца о изградњи Града Сунца на Месе-
цу (а живи у Ваљеву – као у епиграму “Утописта”), које се до јуче
клањало идолу комунизма, а сад идолу Европе, чије “другосрби-
јанке” се презивају Српчевић, а гнушају се наше заосталости,
глупих обичаја, злих зима (“Госпођица Српчевић”). Каква је то
земља? Као у епиграму “Тајна”, која иронично “чита” Десанку
Максимовић:

Србија је тајна
Велика и трајна;
Једина што не крије
Ленчуге и бекрије:
Насред села засели,
Пију по дан васцели.

Односно (у “Дивоти патријархалних односа”):

Где свекрва снахи сише крв на памук,
Зет пакости тасту, јетрва заови,
Пристајем да будем миш, коњ, врана и баук,
Било шта, тек да нисам као ви.

На питање “Зашто су Срби уображени?”, у истоименом епиграму
Данојлић вели:

Да не би гледали где су и ко су,
Срби су високо дигле носеве.

И наше памћење је селективно: сећамо се отпора црном Ара-
пину, али заборављамо да је дужа традиција сарадње са окупа-
тором (“Избирљиво памћење”). Наш данашњи живот, после
толико ултиматума и санкција, личи на приколицу која у пољу
/ Рђа без рока и ван датума (“Исход санкција”). Вишевековна
историја улази у таму бесповратног; у епиграму “На Газиместану”
Данојлић ламентира:

Где сте сад, да видите наше јаде:
Силни оклопници без мане и страха,
Сад кад одбрана Косова спаде
На старог, немоћног Патријарха?

И негдашња “српска Спарта” се расрбила (“Бежање од окуженог”),
па нам облак, у виду црног орла, / Са југа цело небо заклања...
Све у свему, као у “Старој фотографији са сељачке сахране”:

Лица мрка и строга,
Намрштен је и поп;
Небо празно, и стога
Налик на низак строп...

Оштар у осуди домаћих мана, Данојлић воли свој завичај:

Србијо, туго мојих дана,
Делимо судбину безизгледну;
Ако ти имаш хиљаду мана,
Ја их имам хиљаду једну,
Ал кад ме капља шљивке накваси
Заволим те такву каква си.

Јер “Октобар у завичају” значи:

Све је као увек и одвајкада,
Безнадежно, нежно, Богом просто:
Цео дан ситна киша пада
и живи се тридесет одсто.

Како каже Данојлић (“Низбрдо и узбрдо”) та љубав може бити ре-
зигнирана, али увек значи повратак:

Низбрдо јурнух, с нестрпљењем
Напустих детињство и родни дом,
А сад се истом стазом пењем
Узбрдо, отежао, стар и тром.

Србија је била и остала сељачка земља, коју је у XIX веку енгле-
ски путник назвао “рајем сиромашног човека”. У њој је, уз мало
труда и на нешто земље, скоро свако могао да буде Домаћин – не
газда, него Домаћин, свој на своме, свој у својој слободи. Предели
Србије обликовали су њеног становника који је, питом и кротак
у миру, могао да постане опасни човек из шуме у одбрани свог
кућног прага. И србијански градови су били варошице – низ кућа
окупљених око већег и лепшег храма и пијаце, на коју су околни
сељаци силазили о празнику и пазарном дану. А онда се појавио
Београд, честа тема Данојлићеве поезије (и оне за одрасле и оне за
децу, од Како спавају трамваји до Велике пијаце).
Ко год је, с радошћу и у журби, отишао у Београд, отишао је да
побегне од себе и свог живота у тескоби жуљевитих дланова. Бео-
град је нудио хлеба без мотике – и то лепог, белог хлеба, а не проје.
У Београду си могао да постанеш анониман и да се не јављаш
комшијама; у Београду си могао да прођеш поред невољника,
а да га не приметиш; у Београду си могао да бираш родбину и
пријатеље... Могао си, речима Едгара Алана Поа, да постанеш
“човек гомиле”. И уопште ниси морао да са осмехом угостиш свог