Питома земља, стасите душе

те између два светска рата. Момчило је умро премлад, фебруа-
ра 1938, остављајући иза себе збирке песама Седам лирских кру-
гова, две књиге прозе, Из тамног вилајета и Хроника моје варо-
ши, драмска дела Међулушко благо, Господар Младенова кћер,
Недозвани, Код “Вечите славине” и Ђурађ Бранковић (Благо, Ве-
чита славина и Ђурађ су музичке драме, које је компоновао ње-
гов брат Светомир). Писао је и есеје, од којих су неки, попут оног
О матерњој мелодији, програмски. Ако човек лута светом, па не
зна откуда је пореклом, на коју мелодију задрхти, те је мајке син
– сведочи Настасијевић у свом огледу. После песникове смрти,
породица и пријатељи (пре свега Станислав Винавер и Милу-
тин Деврња) објавили су Момчилова дела. Биографију вели-
ког српског књижевника, у своје време несхваћеног, писао је
млади уредник часописа Хришћанска мисао, Милутин Деврња.
Биографија се чита као најлепша, скоро хагиографска проза, која
велики значај за Момчилов развој придаје његовом детињству и
завичају. Погледајмо само повест о рођењу песниковом:

“Наднесене над колевком детета шапутале су тихо суседе своје
слутње и предсказања о његовој будућности. Мати Момчило-
ва Милица уз осмехе је ослушкивала ову милошту и зарезива-
ла она обавезна прорицања дубоко у своју душу.”

Или о крају из кога Настасијевићеви преци по оцу потичу, преде-
лима око Светог Наума:

“Кад орачу угине у плугу во, сићи ће дивљи медвед са планине
и кротко ће понудити свој врат у јарам. Такве је супротности
мирио чудесни светонаумски мелем.”

О Момчиловом оцу Николи Деврња је бележио: “Блажено би се
озаравао када би га негде у некој песмици његових чирака родни
мотив целога усталасао.” Опис предела око Горњег Милановца је
чиста настасијевићевска слика:

“Милановац је смештен у ванредно живописном крају. Опко-
љен је Рудником и његовим обронцима чије су занимљиве
силуете могле да буду повод за разнородне представе у дечјој
машти. Мали брежуљци окићени су шумарцима из којих
извирују насмејани ћувици. На њима местимично и усамљено
дршћу белопутне јасике. Са тих ћувика Момчило ће сатима
слушати пој фруле који ће у њему одјекивати као ‘жал за од-
беглом тајном’. Кроз чобанску фрулу и двојницу њему ће бити
откривена тајна за улазак у основе народне мелодије. Рудник
и Вујан урасли су у прастару храстову и букову шуму. Сено-
вита и сабласна шумска склоништа била су свакако разлог за
испредање многих сабласних и језовитих предања. [...] Две
мале реке, Чемерница и Деспотовица, у небрижљивом скаку-
тању по милановачком удољу и вечном протицању, први ће
пут научити нашег писца животној истини о свеизмицању и
малој важности личнога људског постојања. [...] Крај чесме на
друму застаће уморан пролазник или ће сеоска девојка над
површином воде огледати своју расцвалу снагу. Жубор чесме-
не воде Момчило ће доживети. Чесма крај пута, сељанка над
чесмом, уморан путник на друму у одмору – сви ти стицајеви
правиће утисак на живу уобразиљу детета и постаће материјал
за његова каснија поетска надахнућа.”

Довољно је само прочитати Момчилову песму Чесми крај пута
да се види колико је Деврња у праву.
Деврња нам је први скренуо пажњу на Настасијевићево старо-
србијанско порекло и значај балканске укорењености песникове.
Настас Ђорђевић, по коме се породица презивала, као “творачка,
уметничка природа”, оставио је трага на Момчиловог оца, а отац
се, свакако, духом наставио у својим синовима и кћерима, једној
од најдаровитијих српских породица XX века. Утицај рудничког
краја, његових легенди и предања, које је чуо од стараца и ста-
рица, такође је битан у раду писца Хронике моје вароши. Синте-
тички исказ о предачком наслеђу у Момчиловом животу Деврња
овако обликује:

“На једној страни немир доследно пројављиван у неким пред-
ставницима породице био је зачињен светлом балканском
мистиком, немир који се разрешавао или у борбама за осло-
бођење; или у народној песми која је садржала остварену сву
народну невољу: и душевну, и физичку; или у резбарији, шари,
игри; или у молитвеној преданости моћи небеског покрови-
теља. На другој страни стрпљење, упорна вера у остварење
правичности, лична доброта и култ према прошлости која
се идеализовала до невероватних размера. А и једна и друга
страна показују изразиту склоност за утапање у непрегледно
пространство народних веровања, сујеверја, и фантастичних,
волшебних комбинација. Неки непомињани чланови породи-
це, нарочито на женској страни, рашчули су се својим виде-
оштвом. [...] Није онда чудо што ће у Момчилу пропевати сва
земља балканска, нерасипно и мукло, али полетно, снажно и
озарено вером у избијање несаломљиве шибљике из старога
балканског пања. Мешавине крви и менталитета; измена то-
ликих средина код предака Момчилових – то је срећно ства-
рање услова за даља брођења на повољном поветарцу запах-
нулом однекуд са наших родних гора.”

Момчилово детињство било је саставни део његовог стваралач-
ког пута. Од шетњи са братом Живорадом по околини Миланов-
ца, преко народних прича и песама које казују две његове бабе,
Мика и Јелена, до “отсева сенки од кандила која су се често у
кући Настасијевићевих за покојнике палила” – све се то уткива-
ло у оно што ће песник Лирских кругова једног дана саопштити
свету. Заслуга Деврњина је и откриће аутобиографских елемена-
та у приповеци Страх, раној прози која је настала под утицајем
Едгара Алана Поа. Тема ове приче је страх од музике, повезан са
страхом од смрти и нестајања. Новица Петковић, наш најбољи
тумач Момчиловог стваралаштва, управо ће у приповеци Страх
наћи једно од кључних чворишта сложене стваралачке целине
писца приповедака Из тамног вилајета. Момчило је касније,
као и његова браћа и сестре, и сам свирао (флауту и виолонче-
ло), али тај језгрени страх пред “женом у белом”, описан у раној
причи, остао је одређујући за песниково поимање близине наго-
на живота и нагона смрти, Ероса и Танатоса.
Књига прозе Момчила Настасијевића Хроника моје вароши
пример је стваралачког приступа песниковог историјским и жи-
вотним чињеницама. То је књига о Горњем Милановцу и није
књига о Горњем Милановцу: јесте јер почиње од неких историј-
ских чињеница (прелаз становништва “из Бесног Потока у Дивље
Поље” у причи Откуда дођосмо), а није јер је стављена у сложену
митску матрицу, па приповедач моли земљаке да му опросте, јер
то нису они, него он. Варош која ће бити описана је мала, “родило
се да расте и не порасло”, како каже у причи За помози Боже.
Света је – од устајалости. У записима, вели приповедач, јесу коб,
усуд и језа, јер се није могло боље размрсити. У причи Како се
сазда наша богомоља сазнајемо да црква у вароши има звона која
људе кропе “тугом неком дубљом од весеља, радошћу дубљом од
туге”, па “зато сви ми отуда мир неки носимо у немирној души”.
Идеолошко читање Настасијевића, какво је предузео Радомир
Константиновић у Философији паланке, описало га је као заточе-
ника неке врсте паланачког духа и “тамног вилајета светосавља”.
Ипак, Хроника моје вароши је не само уочавање митских матри-
ца и образаца у понашању паланчана, који отварају путеве ка
усудној међи живота и смрти, него и оштра критика ритуали-
зоване перцепције Другог, који се често доживљава као претња
свагдашњој устајалости и дремљивости. Паланчани ће у Истини
о Опакоме убити невиног дошљака, усамљеника око кога се
свијају пси и мачке луталице, оптужујући га да је вештац због
кога умиру њихова деца; у Родослову лозе Вампира цела ће по-
родица бити прокажена јер је, тобож, вампир облежао њихову
прамајку; неспретни обућар Раша биће предмет подсмеха варош-
ке деце; Рајан из Истинословца о међулушкој смутњи биће убица
свог побратима, коме је и вереницу отео, а сељаци ће га прогласи-
ти за живог свеца...
А било је понекад у смутњи и пометњи тако, као код Нас-
тасијевића, није да није. Тако у Горњој Врбави, у засеоку Думача,
уз поток звани Речица, постоји локалитет звани Шевин гроб: два
надгробна камена, један пореда другог. Народ вели да ту почива
сиротица из Груже, Шева, са својом петогодишњом девојчицом;
прозвана је тако што је, идући од куће до куће и просећи хлеба,
стално певала. Једном, кад у селу стадоше да умиру деца, неки
злотвор (кућа му се, веле, касније затрла) сиротицу прогласи за