Питома земља, стасите душе

А у селу Трудељу постоји источник звани Царева вода. Ту вода
извире високо, тако да би и са коња могла да се пије. Једном је, ве-
ли народно предање, овуда пролазио цар Душан водећи војску на
Мађаре, па је извор прозван Царева вода, пошто је Душан из њега
толио жеђ не престајући да јаше.
Памти се и доба Косовског боја. У Босути је некад стајао бе-
лег барјактара Радоја Радаковића, који је војевао са честитим кне-
зом. Кажу да се Црнућа во времја оно звала Белућа, али да је у
видовданској сечи Срба са Турцима свака кућа изгубила понеког,
па су име села променили. Кад се из Козеља крене према Угри-
новцима, има један извор где се народ одмарао после напорног
пешачења. Ту, на каменој плочи, бдију стопа Марка Краљевића
и отисци његовога Шарца. У Козељу беше извор назван Краљева
стопа. Његов настанак приписује се Високом Стевану, сину Ла-
заревом, који је туда гонио Турке на север, па, кад се уморио, од
муке удари ногом у тле и одмах провре источник.

Облачић Раде и проклета Јерина
Народна књижевност Срба незамислива је без епског јунака
Облачића Рада, односно Радича Поступовића, по свему судећи
великог челника деспота Ђурђа Бранковића, о коме Константин
Философ у Житију деспота Стефана Лазаревића вели: Деспото-
вим војницима командоваше челник Радич, муж најхрабрији и
најмудрији, који са мало речи много свршаваше. Године 1413. он
се са Ђурђем, сведоче записи, бори против Турака; 1428. даје два-
десет литара сребра светогорском манастиру Кастамониту; 1435.
помиње се последњи пут у историјским документима. У доба кад
су Турци освајали Србију, Поступовић је, пошто му се упокојила
супруга Ана, са сином Мисаилом и ариљским митрополитом
Марком отишао на Атос и постао кастамонитски монах Роман.
Какав је у сећању свог народа остао овај војвода сведочи ле-
генда о паши који је пошао да освоји Радичеву Острвицу на Руд-
нику. Тврђава беше добро снабдевена, имала је и хране и воде.
Ипак, турска опсада трајала је месецима и, кад више није било ни
мрве хлеба ни капи кишнице, једна жена умеси погачу и однесе
је Облачићу Раду. Сазнавши да је то последњи хлеб у граду и да
његов народ више неће имати шта да једе, велики челник ни сам не
хтедне да окуси, него баци погачу ван тврђаве, право међу Турке.
Видевши да се Срби разбацују хлебом, Турци дигну опсаду и оду
необављена посла.
Облачићево доба било је доба херојске последње одбране
српске деспотовине, које је погодовало настанку многих леген-
ди. Тегоба градозиданија нарочито је падала на народна плећа
(због тога “Новак оде у хајдуке”), а народ је кривицу за кулуке
пребацивао на туђинку, жену деспота Ђурђа, прозвану Прокле-
та Јерина. Руднички крај слови као област у којој је Јерина умрла
и сахрањена (гроба јој се ни до данас не зна). Једна легенда вели
да је јој је тврђаву Острвицу зидао народ у великој патњи. Ко је
умро зидајући, уграђиван је у тврђаву. Ђурђева туђинка лета је
проводила на чистим ваздухом окупаном Руднику, далеко од
Смедерева смештеног у нездравој дунавској равници. Сваког јут-
ра, преносио је народ причу из древних времена, рукама жена
спојених у живи ланац, Јерини је из Смедерева на Рудник стизала
врућа погача. Село Босута у Качеру је, веле, добило име по босим
женама које су морале да носе камење чак до Острвице (а пре
тога се село звало Вранево). Варнице, село под Острвицом, доби
име по варницама пожуде које су летеле из уста Јерининих кад је
под градом угледала лепог младог чобанина и наредила да јој га
доведу да с њом проведе ноћ, после чега му је понудила да бира
шта хоће да му подари, а он јој тражио да му загради већи про-
стор за овце, да се не мучи док их чува, па му је Јерина дала цело
село које се прозва Заграђе.
Раде Облачић је, по епском предању, био спреман да се су-
протстави Јерини. У десетерачкој песми Облак Радосав, младе
љубовце војвода Бијелића и Златокосића срећу га у Годоминском
пољу и куме да им он крсти децу, а њихове мужеве спасе од там-
нице Проклете Јерине. Окумљени стиже на време: већ су хтели
да војводе пењу на “танка вешала”. Раде кори деспота Ђурђа због
тога што слуша жену, а Јерину, која сикће од беса, удара камџијом.
Ђурађ поклања живот оклеветаним војводама. У песми Облачић
Раде и Ђурђева Јерина, наопака Гркиња на превару домами јунака
у Смедерево и баци у тамницу, али витешку невољу Радову вила
дојави његовом брату по оружју Марку Краљевићу и Марко сти-
же да заточеника ослободи.
У песми Деспот Ђуро, коју је записао Сима Милутиновић Са-
рајлија, српски јунаци се надмећу са Мађарима које води Сиби-
њанин Јанко. Изазов Јанков је упућен деспоту, који се окреће сво-
јим војводама; они не смеју да се огледају на мегдану с Мађарима
Јанковим – осим, наравно, Облачића Рада:

Ђуро гледа Југа богатога,
а Југ гледа на девет синовах,
а синови Митра најмлађега,
најмлађега, ама најбољега,
Дмитар гледа Косанчић–Ивана,
Иван гледа Топлицу Милана,
Милан гледа Љутицу Богдана,
Богдан гледа војводу Милоша,
Милош гледа Рељу Крилатога,
Реља гледа Краљевића Марка,
Марко гледа Облачину Рада,
но не гледа Раде ниједнога,
он оскочи од коња доброга,
па ускочи у Маџаре Раде.

Баца камен, скаче у даљ, трчи. Сибињанин Јанко му нуди сто ду-
ката да га пусти да пре њега стигне на циљ, али Раде неће ни да
чује – не продаје своју победу. Онда га Јанко убије из зависти, а
српски јунаци ударе на Мађаре и свима им поодсецају главе,
осим Сибињанину, који некако остане жив. И у песми Смрт
војводе Кајице постоји народно сећање на витешка надметања
са Угрима. Раде Облачић и Кајица Радоња се такмиче са три
стотин Маџара / и шездесет деце Каравлаа. Раде их све над-
трчи и надскаче, а Кајица побеђује у игрању кола и бацању камена
с рамена. Због тога Сибињанин Јанко од Ђура Смедеревца тражи
да му дадне дванаест војвода, а нуди музаузврат све своје људе,
и Мађаре и Каравлахе, и уз њих и небројено благо, на шта Сме-
деревац не пристаје. Опет из зависти, Јанко узима живот Кајици
Радоњи; српске војводе и у овој песми побију Јанкове људе, а он
се једини извуче, након чега Срби с почастима сахрањују Кајицу.
Раде, по народној епској повесници, из деспотовог доба пре-
лази и у “турски вакат“. У песми Змај од огња Раде и Дедо Џидо-
вић, Марко Краљевић, Јанко Сибињанин и Раде Облачић седе и
причају о славном јунаку Деду Џидовићу, кога ће Раде, упркос слав-
ном гласу Турчиновом, победити. Победиће у песми Раде Обла-
чић и Арапин и црног Арапина, који је нека врста Мусе Кесеџије:

Од велика зора и јунаштва,
На вранчићу ноге прекрстио,
Топуз баца до близу облака,
Дочекује у троструке зубе.

У двобоју, који се води пред Милошем и Марком, Раде би био
побеђен да му Марко Краљевић не укаже на “гује из потаје“ и да
Раде не потегне скривени нож на свог противника са три срца, од
којих на једном спава змија. И браћа Миладиновци имају песму о
Радичу и Арапину Амза-бегу. Побеђује Облачић и Ђерзелез Алију.
У песми о војводиној женидби затичемо га у тамници краља уд-
бинскога, где је бачен јер је љубио његову лепу ћерку Фатиму:

Раде своје дневи кунијаше,
А проклиње своју стару мајку,
Која га је лијепа родила,
И ђе лудо оће да погине.

Тамничар помаже Фатими да га спасе, док се Раде претвара
да је мртав. Не верују да је умро, па га муче као Дели Радојицу
кушајући га, после телесних мука, оном најтежом, душевном –
колом лепих девојака. Ипак, он одоли свим искушењима.
Владика Николај Велимировић је, “на народну” у десет
ерцу, испевао песму о зидању Враћевшнице, задужбине Радича
Поступовића. У њој Облачић Раде, од ловца и витеза пуног себе,
чудом Божјег умудрења постаје смерни задужбинар.

Хаџи Ђера, славна жртва сече кнезова
Хаџи Ђера, јеромонах Герасим Ђорђевић, велики је јунак прича