Питома земља, стасите душе

рођака са села који те зове на весеље кићеном чутуром (сетимо се
описа једног таквог случаја из Данојлићеве књиге Година пролази
кроз авлију). Али...
Али, колико год да си отишао, увек си био близу онога од
чега си отишао. Јер Београд није преко света (иако су се труди-
ли да га таквим учине, претварајући га у урбану тврђаву нихи-
лизма). Београд је близу сваком селу у Србији. До Београда се, са
сваке стране Србије, стиже брзо и лако... А и сећања су ту, близу,
просто навиру чим се појави предео који их буди. И све се окреће
ка човеку и пита га тихо: “Зашто си отишао?”
Данојлићево стваралаштво је разгранато и многооко; његова
проза и поезија настале су на најчистијим језичким источници-
ма; есејистика му је луцидна и реченица огледа сваки час “заигра”,
пренесе читаоца у плодне вртове имагинације. Служећи језику
свог народа, Данојлић је, како би рекао Стефан Маларме, “давао
јасније значење речима племена”, борећи се за њихово ослобођење
од робовања шупљим идеолошким фразама. Личан и лиричан,
увек је успевао да се уздигне и до општег и да покаже како је
песник икона Творца, “творитељном зањатог поезијом”, како би
рекао Његош. Његово књижевно дело трајан је белег епохе у којој
је настало, али и сведочанство да је српски народ жив и слове-
сан док год му језик пева као у Данојлићевом стиху, прозној и
есејистичкој реченици.

Милутин Лујо Данојлић
Рођен је 4. фебруара 1939. године у Ивановцима код Љига, од оца
Веселина и мајке Вишње, земљорадника. У родном селу завршио
је основну школу, гимназију у Љигу и Београду, а затим вишу
педагошку школу и Филолошки факултет, групу за Српскос-
хрватски језик и југословенске књижевности. Учитељевао је и
био професор српског језика и књижевности у многим местима
Србије: у Горњој Сипуљи испод Цера, у фрушкогорском Шиша-
товцу, у Стојнику испод Космаја, у Младеновцу, у Калиновику, и,
на крају, у Београду. Пише поезију, између осталог, збирке песама
Црни фењери, Ћуприја преко Качера, Од беле пене (венци сонета
о позним љубавима), Бледе брезе, Замрле искре), прозу (Ковчег по
мери, Приче за децу, Опасно путовање, Самоуки љубавници из
Коларчеве улице). Приредио је Његошеве мисли, као и низ анто-
логија, почев од цветника народних прича и песама, преко анто-
логије српске поезије за децу, до антологија српске поезије XIX
и XX века, Озарења и избора новије српске поезије и приче (На
скривеном трагу и У књигама све пише).

Чедомир Мирковић за њега је записао:

“Велику привилегију песничког сазревања изван генерацијских
суревњивости и поетичких помодности (за стицање права на
такву привилегију неопходни су самопоуздање и стрпљење!)
песник Милутн Лујо Данојлић претворио је у темељита
трагања за језичким и мисаоним упориштима, за индивиду-
алним гласом и за аутентичном инспирацијом.”

Часопис Расковник и покрет сељака песника
Почетком педесетих година XX века, упоредо са снажним раз-
војем наивног сликарства (чији су врхунски представници, попут
Јанка Брашића, били право откровење не само код нас, него и у
свету), јавља се и покрет песника са села, за које је наш угледни
књижевни историчар и критичар Драгиша Витошевић говорио
да су прави песници и у исто време прави сељаци. Међу њима
су, као претече, Србољуб Митић, Паун Петронијевић, Добрица
Ерић и Милена Јововић. Године 1968. у Горњем Милановцу ос-
нована је Дружина песника са села “Сунцокрет”, а одмах затим
бива покренут часопис за културу на селу, Расковник, чије је се-
диште у Доњој Црнући. Душа часописа је Драгиша Витошевић,
човек огромне радне енергије и истинске посвећености, коме се,
између осталих, у настојању да до читалаца допре аутентични
глас српског села, придружују исто тако велики српски филолози
и књижевни тумачи, Рашко Димитријевић и Владета Р. Кошутић.
Витошевић је песнике сељаке назвао “дародавцима из при-
крајка”, указујући на основне особине њиховог “орфејства међу
шљивама” (Орфеј међу шљивама је наслов чувене антологије ове
поезије, коју су саставили Витошевић и Добрица Ерић и објавили
је 1963. године у Крагујевцу ). Витошевић указује на ведрину као
сељаков поглед на свет:

“Народна уметност је увек ведра, и та ведрина је песничка
и етичка. Она проистиче из вере у крајњу победу добра и схва-
тања песме као насушног улепшања живота и оплемењивања
човека. [...] Код наших сеоских песника, ведрина није доказ
само њихове сраслости с природом, него и изласка из забито-
сти и уклетости.”

По Витошевићу, песници сељаци приређују нам призоре великог
ослобађања чула, маште, језика, као кад се деца упусте у нову пу-
столовну игру која је донедавно била само “за старије”. У предго-
вору за свој Цветник српских сељака песника, објављен 1967, Вла-
дета Р. Кошутић указује да је лепорекост народног говора веома
блиска песничкој савремености и авангардним струјањима (он
наводи примере: за румену девојку на селу се каже да се “зажу-
борила”, за облаке да су се “изголубали”, да из стене шикља “нога-
вица воде”, да је летина “руно земљанско“ итд. ). Кошутић додаје:

“Кад је даровитим сељацима појединцима постало јасно да сав-
ремено песништво почива управо на тој “смелости” аналогија,
свежини и досеткама изражајности – није им било тешко да,
поучени примерима Србе Митића и Добрице Ерића, раскину
с учмалим песмарењем и да, негујући проклијалу усмереност,
лирским круницама досегну небо стихова.”

Међу песницима овог “расковничарског” покрета (сам часопис је,
унеколико мењајући концепцију и посвећујући се скупљању и
анализирању нашег фолклорног наслеђа, излазио до 2000. године ),
било је песника из рудничко–таковског краја: Александар Ђорђе-
вић из Горње Црнуће (по Витошевићу, “тихи химничар приро-
де”, а по Кошутићу “тихи писмењак и ништа мање самородан
стихотворац”); Верка Максимовић – Вељовић из Каменице код
Крагујевца (преселила се у Бач), обдарена “извесном лирском чи-
стотом и чедношћу“ (Витошевић); Вера Антонијевић из Љуљака,
која је живела у Доњој Црнући; Милутин Мијаиловић из Доње
Трепче, касније житељ Горњег Милановца, аутор низа лепих
песама, од којих је антологијска “Кад се браћа деле” и др.
Међу овим песницима нарочито се истакао Црнућанин До-
брица Ерић, за кога је Драгиша Витошевић записао:

“Чини се да нема кутка Србије, тренутка њене историје и суд-
бине, јунака, знамења и манастира, лепоте и туге коју није
опевао и својим песмама дотакао и у своју лирску ризницу
уградио Добрица Ерић.”

Добрица Ерић
Добрица Ерић је, у најбољем смислу те речи, песник Завичаја, али
завичаја као искона, као Сунцем Смисла окупаног предела. Зави-
чаја који је, као у песми Момчила Настасијевића, “родина блага”.
Рођен 1936. године у Доњој Црнући, у којој је дуго живео (а и кад
се преселио у Београд, наставио је да обитава у завичају), Добрица
Ерић је био право књижевно чудо: један од најплоднијих наших
књижевника, са стотинак књига поезије за одрасле и децу, аутор
романа и прича, приређивач антологија; деведесетих година про-
шлог века изашла су му Изабрана дела у двадесет томова, постао
је песник–жижа лирске усредсређености (макар све изгледало
разбарушено и прожето прастваралачким хаосом певања), кроз
чије дело се пројављује читава стварност Србије, о чему Драгиша
Витошевић сведочи као о великом уласку у поезију:

“[...] усамљених сунцокрета, разиграних бикова, обнажених
купачица, обесних младића, оронулих стараца, брегова, луго-
ва, доља, извора, суседа, знанаца, ковача, воденичара, солуна-
ца, девојчица и дечака, окупљених као на неком големом ва-
шару око речице Груже, која у његовим стиховима постаје
голема и чувена песничка река!”

Касније ће у његов идилични свет ући мрачне слике српства на
које насрће ала и врана светског глобализма, па Ерић пише пла-
катски једноставну, али “ђурински” (на трагу “Отаџбине” Ђуре
Јакшића) “Пркосну песму”, чијим се рецитовањем његови суна-
родници бране од страве доба у коме су се обрели.