Питома земља, стасите душе

Као што видимо, народно сећање се држи плача и јаука и тешких
борби против турског окупатора; нема лепих успомена из тог
доба. И зато се памти Арсеније Лома, који је јуначки носио за-
ставу слободе, све док 1815. није погинуо. Кажу да је договор о
Другом устанку постигнут у воденици Ломиној: Васа Сараман-
да, буљубаша из Буковика, Милутин Савић из Гараша, поп Ранко
Дмитровић из Рудоваца и игуман Боговађе нудили су власнику
воденице да он поведе народ против Турака, али Лома рече:

“Ми имамо Милоша као таоца у Турака, па ако он не буде
могао, ја ћу. Милош познаје више народа од мене и биће боље
да он буде.”

Кажу да је војвода Арсеније са сто дуката поткупио турске стра-
жаре да Милоша пусте на слободу, после чега устанак почиње.
И о Милићу Дринчићу постоје народна предања: он је Тур-
цима излазио на мегдане. У једном таквом, каже предање, он пре-
позна свог супарника, неког потурчењака из рода Васојевића, одак-
ле је и Дринчић пореклом. Поздравише се рођаци и не хтедоше
да се бију. Кад је Дринчић хајдуковао, Турци нису смели да долазе
у његов Теочин, јер су га се плашили, па су чекали да им пошаље
харача колико било. Кућа му је, вели предање, имала дванаест
врата, па Турци нису никако могли да му поставе заседу тако да
он не може умаћи. Кажу да је био толико популаран да је народ
њега хтео за вођу Другог устанка, због чега је кнез Милош наре-
дио да га мучки убију, с леђа, у боју на Дубљу. Народ је причао да
је то убиство починио неки Мирко Драшкић из Полома, од кога
није остало никаквог порода. Кад је погођен, Дринчић, да би осо-
колио устанике и да остали не виде да је он погођен, па да се због
тога уплаше, викне: Јуриш, браћо, пуче ми колан на коњу!

Записи на надгробницима
И записи на надгробницима су својеврсна народна књижевност.
Кратки, језгровити, каткад потресни записи о судбинама људским
на тлу лепом, али и тешком за живљење, што због сиромаштва,
што због историјских околности. Читаве се приче могу испри-
чати на основу оскудних, али искрених записа скамењеног бола.
Тако у селу Драгољу стоји спомен Ивку Ћосићу Трудељанину, на
коме пише:

“Овај спомен показује војника трубача из Драгоља који поживио
22 г погино на боином пољу Алексинцу 9 окто 1876 годи овај
спомен подиже му отац Танасије са братом Миладином егов.”

У Трудељу je спомен на коме стоји:

“Микаило Младеновић живи 48 год. погибе у рату у Београ-
ду 1914. спомен дижу мубраћа Војин, Мијаило, Чедомир и син
Живота.”

На међи села Козељ и Угриновци нашао се још један спомен вој-
нику, на коме пише:

“Поживи 31 г. умре 15. марта 1915. у Београду овај спомен подиже
му брат Милосав и остала задруга 1918 г.”

И, као додатак:

“Стани путниче није мрак те прочитај овај знак војника
Милана Благојевића вој.и чете пешадие II рез.пук“.

У Заграђу срећемо и белег војнику Милуну Виторовићу, који
погибе у 24 години у неком рату 1874. године, па пише: “ПРВЕ
ЧЕТЕ РАТА ЈУНАК”.

Горњи Милановац, родно место мајстора речи
Године 1900. Горњи Милановац је био варошица са 2.836 становни-
ка. У њему, међутим, буја књижевни живот. Отвара се штампарија
Максима Сретеновића, покренут је лист Таково, затим и Руднича-
нин. Владимир Луњевица, унук Николе Милићевића Луњевице,
једног од најзначајнијих покретача Првог и Другог српског устан-
ка, објавио је неколико збирки песама и прича, које су имале и ви-
ше издања. Јован Поповић, учитељ, пише песме и приче за децу и
покреће књижевно–педагошки часопис Школски радник. За чет-
врт века, од 1880. до 1906. у Милановцу су рођени, расли и учили
основну школу наши познати романисти Урош Петровић и Ми-
одраг Ибровац, писац Драгиша Васић, Милан Ђорђевић (потоњи
владика далматински Иринеј, један од најобразованијих еписко-
па које смо имали у XX веку), браћа Настасијевићи и Миодраг
В. Јаковљевић, оснивач предратног покрета писаца са села, аутор
зборника За плугом, који је живот трагично окончао у Маутхау-
зену 1945. године.

Tадија Kостић
Српски писац Тадија Костић рођен је 10. априла 1863. године у
селу Трнави, у округу ужичком, од оца Петра, свештеника, и мајке
Симуне. Изучио је свештеничку школу, рукоположен је и обрео се
1889. на парохији у Горњем Милановцу, при храму Свете Тројице,
где, поред поповања и вероучитељства, наставља свој политич-
ки рад започет током школовања. Ту улази и у уређивачки одбор
радикалског листа Таково. Био је председник Рудничке окруж-
не скупштине, где је радио за побољшање живота у рудничко-
таковском крају. У Горњем Милановцу почиње са књижевном
делатношћу. U овом граду настало је шест збирки његових при-
поведака: Приповетке (1893), У беди (1894), Господа сељаци (1896),
Чикино дете (1901), Прво весеље (1903), Попине приче (1904). Године
1903. преселио се у Ниш, a 1919. у Београд. Умро је 1927. године у
манастиру Савина.
Костић је припадао књижевницима епохе реализма у доба
када је настајао модернизам и због тога није био довољно уочен.
Ипак, примећивали су га. Антун Густав Матош, који је умео да
тачно и са симпатијама пише о српским књижевницима, о
Костићевој Господи сељацима је рекао: “Тај ваш списатељ не уми-
је само да насмије, као Сремац, он ће вас и расплакати као најраспо-
ложенији Веселиновић.” Скерлић га ценио (“Стил је тачан, и одаје
човека који добро познаје народни језик”), али му је замерао мо-
рализам, приписујући га његовој свештеничкој брижности за
опште стање народа.
А то стање није било нимало лако. Јер, како пише прота
Јовиша Зечевић, требало је проповедати љубав у доба хајдучије
и разбојништва у Србији, “ [...] у средини надничара и наполи-
чара, где су пуни стомаци недосањан сан, у простору опанака и
ћепенака, где су наћве најлуксузнији комад намештаја у кући, и
где у истом простору обитавају људи и марва,и где је уместо ста-
кала на прозорима окачен дроњак или овчија кожица.”
У причи На првој стази, Костић описује једну такву кућу, зими:

“Чељад се свила око прочевља и у мрачним избама, из којих
бије задах дима, мемла, расола и ракије. Стара бака пари се крај
пећи, кашље и сипа, деца вревају, плачу, смеју се, женскадија
плете, преде и канура.”

Костић је писао и о темама из српске историје; прича Стари добо-
шар говори о доласку кнеза Милоша у Горњи Милановац по по-
вратку из прогонства. Стари кнез се распитује за потомке Ломине,
Курсулине, Дринчићеве... Марко Ратковић, већ онемоћао, пошто
није могао да дође из села Неваде у Милановац да види кнеза с
којим је војевао, прича, да га жеља мине, сеоској деци о устанку
и свом учешћу у њему. Ударањем у бубањ, приликом једне битке,
чича је збунио Турке у шанцу и они су почели да беже.
Костић је својом појавом утицао на интелектуално буђење
Горњег Милановца. Драгиша Васић је, као дете, желео да постане
писац по узору на Тадију Костића.

Урош Петровић
Рођен 15. септембра 1880. године у Горњем Милановцу, у породи-
ци локалног чиновника Аврама Петровића, блиског сарадника
Николе Пашића, Урош је од детињства показивао знакове књи-
жевне обдарености. Још као студент француског језика и књижев-
ности у Београду написао је одличан оглед о књижевној критици
Љубомира Недића, који се одликовао непристрасношћу. Пише и
објављује како своје приказе и огледе, тако и преводе са францу-
ског, углавном у Српском књижевном гласнику, чији га уредни-
ци, Јован Скерлић и Богдан Поповић, уважавају. Докторира на
Сорбони са тезом о Хиполиту Тену и од одличног фељтонисте
постаје озбиљан историчар књижевности. “Чудновато лишен