Питома земља, стасите душе

Док погубим до два игумана
Хаџи Ђеру и Хаџи Рувима
Који знаду злато растапати
И са њиме ситне књиге писат
Нас дахије цару опадати
Око себе рају сјетовати

И заиста, умео је да саветује и мири рају. Милан Ђ. Милићевић
је у свом Поменику знаменитих људи српскога народа записао
како је од старог сељака из тог краја слушао да је један угледни
духовник (вероватно Хаџи Ђера) успео да заустави страшни оби-
чај крвне освете који је владао између села Мораваца, Липља,
Пољаница, Козеља, Ивановаца, Бранчића, Гукоша и Дића. Доду-
ше, Милићевић каже да човек који му је причао ту причу, а који
је био дете кад се све то десило, није знао име духовника о коме је
реч, јер су га сви звали Игуман. Ипак, многе ствари указују да је
то био управо архимандрит Герасим.
Како је успео у томе? Једном се за Васкрс народ са свих страна
слегао у Моравце – не само из околних, него и из рудничих, ва-
љевских и београдских села. Старешина манастира, који се не-
давно вратио с поклоничког пута у Јерусалим, није хтео да служи
Литургију, окретао је бројанице и уздисао молећи се и седећи у
својој соби. Кад су људи дошли да га позову да дође и служи, јер
много њих чека да се причести, он одбије. Кад су га питали за
разлог, духовник наведе да неће да служи за оне који гањају крвну
освету. Пошто нису могли да га умоле да служи и да их причести,
они обећају да ће престати да се узајамно истребљују и да крвне
освете неће више бити. Тада им архимандрит каже:

“Ако се закунете овде пред светом црквом да ћете опрости-
ти једни другима и да ћете се измирити, онда ћу преврнути
одежду наопако, служићу службу и причестићу вас. Па ако
одржите клетву и мир међу собом, биће вам причешће на
здравље и спасење души, ако ли је не одржите, оно ће вам се
окренути на проклетство, на погибију вама и народу вашему!”

После службе сељаци тог краја прво су се јавно измирили и изљу-
били, па је тада почело причешћивање. Од онда више није било
крвне освете.
За оца Герасима везује се обнова опустелог манастира Морав-
ци, као и прича о његов снажној духовној вези са архимандритом
Рувимом из Боговађе, с којим је заједно радио за српску нацио-
налну ствар.
О смрти Ђериној има неколико верзија. По једној, издао га је
извесни Србин Рупић, па су Ђеру Турци заклали на манастирској
њиви. По другој, Турци су српског калуђера убили, па му наме-
стили у руку неки ножић да изгледа да се сам заклао. По трећој
верзији приче, заклали су га за часном трпезом храма у Моравци-
ма. Или, како турски зулум описа Филип Вишњић:

Моравцима цркви допадоше
и ту Хаџи Ђеру погубише.

Легенде о Арсенију Ломи и Милићу Дринчићу
Војвода качерски из Првог и Другог српског устанка, Арсеније
Лома, више је јунак легенди и предања него десетерачких песама.
Народ вели да је био из села Ломна Гора, па да је тако добио нади-
мак Лома; други опет кажу да је био гороломан, див-јунак, који се
није склањао Турцима с пута, па га зато тако прозваше. Прича се
да његова најстарија сестра, удата у село Драгољ за Павла Ћосића,
није била за то да јој се брат досели близу да живи. Мужу, који је
хтео да на плодну земљу позове шурака и избави га завичајних
стрмени, рекла је: О, Павле, Павле, не знаш ти њега; то је опасан
човек, прави крвопилац, хоће да убије за пет пара. Знај да ће за-
метнути велику кавгу с качерским Турцима, а после нећемо има-
ти мира од Турака. Ипак, Павле зове Арсенија и овај се пресели
у Драгољ.
Арсеније Лома се, како предвиде његова сестра, ускоро показа.
У неком надметању код цркве у Белановици, Грбо, кмет који је
у име озлоглашеног Турчина Сали-аге, брата Кучук-Алијиног,
управљао селом Босутом, победи Арсенија у бацању камена с ра-
мена, скакању у даљ и рвању. Побеђени хтеде да убије победника
ножем, народ их развади, а Грбо запрети да ће Ломи узети обе
краве и одвести их Сали-аги. Због тога га Арсеније сачека у заседи
и убије, а онда побегне од куће. Његова стара мајка оде Карађорђу
у Тополу носећи му на дар пар вунених чарапа и молећи га да јој
узме сина у заштиту. Карађорђе размисли и пристане кад је Лому
видео; беше Драгољац крупан човек, глават, намрштен и љут, као
Срђа Злопоглеђа. Вожд рекне Ломи: Ти ћеш ми чувати Качер од
Турака. Ти ћеш ми бити качерски војвода.
Друга легенда вели да се Арсеније одметнуо у хајдуке, у дру-
жину Станоја Главаша, кад је убио неког Тодора, турског уходу,
Србина издајника. Поток Претурица је, кажу, добио име по жбиру
кога је Арсеније из кубуре “претурио”, а Марушанка имање је
везано за неког уходу Марушића, у кога је Лома такође пуцао.
У устанку је, сведоче предања, војвода качерски излазио на
мегдан Турчину да би што мање војске изгинуло и са једне и
са друге стране. Водио је војску на Мишар, Београд, Делиград,
Сјеницу и другде. Наставио је да буде страх и трепет: кад се Ломин
брат Милосав наругао Јели, Арсенијевој жени, која је волела да
попије, она јави мужу, а он поручи брату да га не чека код куће,
што овај најозбиљније схвати и побегне да живи у Слатину, за-
селак Драгоља, а његови се потомци прозову Ломићи. Народ је
причао да су Ломине сестре рађале знаменито потомство: једна
је родила Васу Чарапића из Белог Потока, друга Војчиће из села
Врбице код Аранђеловца, трећа Шалавардиће у Брусници, а чет-
врта, удата у Гараше, Илију Гарашанина.
Прича сведочи и да је Карађорђе једном звао све војводе на
састанак у Тополу; само Лома није долазио. Па га звао опет, а њега
нема. Пандур вождов, зачуђен Ломиним дрским понашањем,
замоли Црног Ђорђа да њега пошаље у Драгољ по непослушног
војводу, а вожд му вели: Не бих ти рекао да идеш, а ти иди тамо
по својој вољи. Ти ћеш тамо извући грдне батине, јер ти не знаш
ко је Арсеније. Оде пандур и кад о великој киши, правом водо-
плаву, стиже Ломиној кући, овај га позове да се греје код огњишта.
Гласник заокупи војводу качерског да одмах крену. Арсеније га
неколико пута позиваше на грејање, а позивар запео да се полази
у Тополу. На крају, домаћин узе угарак са огњишта и поче да туче
пандура, а овај једва жив побеже да извести Карађорђа како је
прошао.
За смрт Ломину везана су два предања: да га је на превару,
док се повлачио са Рудника, по договору с качерским војводом
убио чувени зликовац Сали-ага, “руднички бик”, кога народ онда
умлати моткама, и да је Арсеније био рањен у борби, али би пре-
здравио да му рођаци његовог зета, Перише Ракића, не уклонише
лек из ране која је била иза десног увета, након чега Лома умре.
То су, вели народно сећање, учинили да би Периша наследио
војводину имовину, јер Лома није имао мушке деце.
Качерци су са својим војсковођом били велики јунаци борећи
се против вековног турског ропства, које извесни данас хоће да
нам представе у “мулти-култи“ верзији “суживота и толеранције“.
Пишући предговор за Качерске легенде Миодрага Јаћимовића,
Милован Данојлић запажа:

“Успомена на Турке у народној свести још је толико жива и јака,
да се читалац скоро лецне. Иако то стално слушамо, нама је
ипак тешко да замислимо како су, пре непуних 170 година,
азијатски силници палили и жарили по овим осојима и про-
планцима. Народ има дуго памћење и у томе је, изгледа, сва ње-
гова мудрост. Столећима, он препричава своју муку, а нас, који
ту причу слушамо, опомиње да будемо смернији. Село ШУТЦИ,
записао је Јаћимовић, названо је пo томе што су, скривени у збе-
гу, у његову атару људи морали ШУТЕТИ. ПЛАЧИПОЉЕ је за-
раван с које је свет гледао зло и покору што су се по околини чи-
нили. Поток на којем је војвода Лома убио турског жбира, ПРЕ-
ТУРИВШИ га преко обале, назван је ПРЕТУРИЦА. Сам Лома
био је такав јунак да су га Турци звали ГОРОЛОМА. Турци,
иначе, стално промичу Качером, отимају девојке крај извора и
перила, и гину. Двојица настрадају тако што се, поред неког
потока, преједу меда. Том потоку је данас име МЕДЕВАЦ.”