Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

њихове фракције. У православној, источној цркви у центру је Бо-
гочовек, Христ, а у другој Човекобог, папа. И по св. Јустину и по
Кијуку, зато је “свет суочен са Христом најбољи од свих могућих
светова”, макар и да су “људи учинили себе горим од свих људи”
(исто). Свет са Христом је саздан на хуманистичком идеалу, а свет
без Христа на политичком, друштвеном идеалу воље за моћ, ши-
рења и освајања моћи и простора. Политичко хришћанство сва-
кодневно показује да тежи замени царства духа царством хегемо-
на. “Историја хришћанства без Христа и није ништа друго до и-
сторија филистарске агресивности, историја у име хуманизма –
против хуманизма, али и историја у име Христа – против Христа”,
закључује Кијук само на први поглед парадоксално, а у својој
дубокој суштини истинито и још увек актуелно.
Чак ни у књизи тако великог формата, на 400 страна, наслов-
љеној баш називом овог феномена “Хришћанство без Христа”,
којим се и сувише стварно и актуелно вековима прославља латин-
ска црква, са својим антихришћанским папоцентризмом, ксено-
фобичношћу, расизмом, квазиисторичношћу, православнофобич-
ношћу, антисловенством – православни филозоф није могао да
наброји све њене фобије и карактеристике које је практиковала
поразно по културу, историју, политику и целокупну западноев-
ропску цивилизацију. Али, тачно је издвојио три њене стожерне
одлике: прва је експанзионистички политички идеал; друга, пер-
мананентно реформаторско-хришћански модалитет; трећа, то-
талистички модалитет. За сва три модалитета Кијук даје више
очигледних, непобитних доказа. Ми ћемо навести само по један.
Експанзионистички политички идеал најбескрупулозније је
експонирао Војтила Пољски (папа Јован II) када је, после распада
Совјетског Савеза 1991, успоставио 6 бискупија у Русији и послао
генерала кармелитског реда, Филипа де Баранде, да носи по Ру-
сији “златни путир” дарован од папе, да тражи идеално место
за свој будући мисионарски центар. Занос руских унијата који
прате папин благослов није делио почивши сверуски патријарх
Алексеј, који се – у време радикалног антиправославља – успро-
тивио планираном доласку римског патифекса у Русију, иако је
римски првосвештеник добио благонаклону сагласност водећих
структура руске власти 1993. године.
И за другу одлуку латинске цркве – перманентно реформисање
хришћанске цркве – навешћемо само један пример пољског папе
Војтиле, који 1992. године, у духу “хришћанства без Христа”, ре-
формише хришћанско учење “Новим катехизисом”, који доноси
2865 нових заповести – као нових јеванђелских истина.
За антихришћански папоцентралистички тоталитаризам до-
вољно је навести само установљење 27 принципа папске политике
који издижу папску власт изнад краљевске и царске, које доноси
папа Гргур VII само 20 година после раскола – 1075, а “папска ен-
циклика” касније папу проглашава “непогрешивим”.

“Крватски маљ” у рукама Ватикана
Ово поглавље Кијукове књиге Хришћанство без Христа (у коме
смо само прво слово изменили ради доследнијег изражавања зна-
чењске суштине спрега речи), открива нам прећутаног теолога и
историчара Николу Милаша (1845-1915), познатијег као монах Ни-
кодим, школованог код римокатолика (францисканаца, домини-
канаца и језуита), дипломираног теолога Карловачке богословије,
студента философије на Бечком универзитету и Кијевској духов-
ној академији. Наречени монах Никодим био је потоњи епископ
далматински, уредник листа Истина и носилац високих одлико-
вања и почасних доктората универзитета Русије, Грчке, Аустроу-
гарске и Србије. Посветио је свој живот науци и народу српском,
који се нашао на удару Римске курије. Посебно се интересовао за
историју и црквено право. Служио је у Цркви св. Илије у Задру.
Нападали су га и етикетирали онако како је коме одговарало из
политичких разлога: одметником од сопствене вере, русофилом,
бечким агентом, националистом, ћирилашем, писцем који “залу-
ђује свет” и “туђинством отачаствене цркве”. Римска курија зло-
употребљава његово пријатељство са хрватским политичким во-
ђама, па га позива да преводи Србе у католичку веру, што им ни-
како не полази за руком, па му на све начине загорчавају живот
и рад у православљу. Данас нам се чини да је он био први српски
Кујук који је сагорео на њиви српској православној.
Кијук посебан значај даје његовој књизи Православна Далма-
ција, као незаобилазном извору докумената о насилном католи-
чењу Срба у Далмацији. У њој ће Никодим Далматински непобит-
но посведочити како је римокатолички фундаментализам тежио
да негира словенско порекло становништва Далмације и потпуно
уништи православни обред у делу тог становништва, иако се и
Рим држао тих обреда све до 1014, а Хрвати све до 1059, када су на
Сплитском сабору св. Методија прогласили јеретиком и затвори-
ли у Риму. Хрвате су притом осудили за њихово дотадашње пра-
вославно веровање и приморали их да се одрекну тог веровања,
подводећи их прво под унију, а касније су им наметнули чисто
католичанство поверивши им “свету мисију” католичења Срба
Далмације, Истре, Срема, Славоније и Барање.
Идући трагом Николе Милаша (монаха Никодима) Кијук истиче:
“Милитантној сили Рима Хрвати ће се придружити практично
879. године када је кнез Бранимир убио Трпимировог сина Здес-
лава, који се ослободио франачке власти и пришао Византији.
Придруживањем Риму кнеза Бранимира и хватске бискупије у
Нину започиње период уније за хрватски народ, иако се односи
са Византијом (краљ Петар Крешимир IV је у споразуму са Ви-
зантијом добио Јадар–Задар, Трогир и Сплит, као и острва Крк,
Осор и Раб 1069) неће прекидати. Унију ће подстицати у првом
реду хрватски владари јер су у растућој сили Рима видели мо-
гућност ширења своје власти. Краљ Томислав (за кога нема исто-
ријских извора где је и када крунисан) највише је допринео гу-
шењу нинске бискупије и гашењу словенске Литургије, односно
успешности уније која му је помогла да задобије титулу (925)
rex Chroatorum” (стр. 158). Милаш у својој књизи Православна
Далмација осуђује Рим и Европу како “с радовањем, мирно пос-
матрају уништавање православља у Византији, Бугарској и Срби-
ји”. Српски народ страдао је троструко: пред Турском, пред Пап-
ском куријом, пред Европом од Сплитског сабора 1059. до бом-
бардовања Србије 1999. године од злочиначког удружења 19 држа-
ва Запада”.
Милаш прати заједно историју Словена у Далмацији, историју
дела православне цркве, историју српског и хрватског народа, ис-
торију православног становништва Далмације и историју римо-
католичког фундаментализма и његове уније до прве половине
XIX века, докле је живео. Та историја се посебно крваво и гено-
цидно извршавала над Србима 1941-1945. и 1991-1995, тако да су
актерима тог погрома над Србима преживеле жртве измениле
име од “Хрвати” у “Крвати”, ако им то није и изворно име. О исто-
рији злочина Хрвата над Србима Кијук је систематично, посве
документовано писао у више својих књига, па и у постхумно
објављеној Хришћанство без Христа:
“Снажни, унифони маљ Римске курије не само што је ’поро-
манио’ Хрвате, већ је створио снажну клерикалистичку идеоло-
гију, захваљујући којој ће Хрвати замењивати словенску прош-
лост, дозирано и константно, неком другом. Трагање у никада не-
довршеној секуларној идентификацији само је допринело фанати-
зованијем везивању за римокатолицизам” (стр.90).
О овом хрватском феномену пишу историчари Милаш и Ки-
јук, који је такође и одговорни, учени теолог и филозоф, докумен-
тујући написано изворима од грчких и римских путописаца, пре-
ко образованих царева, опата и кардинала, све до незаобилазних
историјских писаца и сувише стварних докумената. Срећа је што
је српски народ имао овакве две енциклопедијске личности у
два најстрашнија периода српске историје. Будући да сам добро
познавао Кијука и са њиме 4 године уређивао загранични, дво-
језични часопис за књижевност, историју и културу Људи говоре,
читајући ово поглавље о Никодиму Милашу и његовој књизи
Православна Далмација чини ми се да читам Кијука I и Кијука
II. Ова идентификација произилази из њиховог бриљантног до-
кументаристичког стила и ерудиције у промишљању и докумен-
товању свега што су изрекли и написали.

Свето чудовиште
Метафором “свето чудовиште”, састављеној од две речи у би-
нарној опозицији, Предраг Р. Драгић Кијук именује политичко
хришћанство римског католичанства, “војујућу цркву”, експанзи-
онистичку цркву тоталистичког модела, која не бира средства да
се прошири и отме туђе територије по читавом свету, посебно
их не бира у покатоличавању суседних православних народа, а