Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

одговара научној истини, него да је то српски језик. Све до краја
XIX века у науци није спорно да се у Илирику говори српски и
пише старословенском глагољицом и ћириличним писмом. Тако
и универзитетски лексикон Пјера Ларуса за XIX век има једино
одредницу за “српски језик којим се говори у Босни, Херцеговини,
Србији, Црној Гори, Далмацији, Славонији и Банату”.
Похрваћени Немац Павле Ритер Витезовић својoм књигом
Илириа (Croatia) rediviva regnate Leopoldo Magno ceasare, објавље-
ном у Загребу 1700. године по вољи Папске курије, удариће теме-
ље мистификованој лажној историји Хрвата и Хрватске, као те-
ритoрији некаквог јужног Илирика (Јужне Хрватске: Далмације,
Хрватске, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Србије, Македоније) и
неког северног Илирика (Северне Хрватске: Славоније, Аустрије,
Чешке, Пољске и Русије). Ова мистификација хрватске историје у
науци никада озбиљно није узимана, али у политици Рима и За-
греба јесте, и то преозбиљно. Од тих квази-историјских науковања
полазе сва отимања православних простора Балкана од стране
Рима и сва хрватска геноцидна истребљења православних Срба
са ових простора. С том намером се и преименује Друштво св. Је-
ронима, прво у Collegium Chroaticum ad S. Hieronymum 1790, а
онда га папа Лав XIII својом енцикликом Sclavorum gentem, 1. ав-
густа 1901. проглашава Заводом св. Јеронима за хрватски народ.
После посете Јосипа Броза Ватикану 28. марта 1971. папа Павле
IV дао је 22. јуна 1971. Илирском заводу име Хрватски папски за-
вод св. Јеронима. Тако ће овај завод постати, од свог оснивања до
данас, инспиратор и промотер милитантног католичанства, пап-
ства и хрватства на Балкану. Инспирисао је све примитивне кле-
рикално-фашистичке војске Хрватске на погроме у хрватском
систему логора за истребљење Срба 1941-1945, као и спасавање и
пребацивање у Европу и Америку егзекутора из тих хрватских
конц-логора тзв. “пацовским каналима”. На истим методама ства-
раће се и друга независна Република Хрватска 1991-1995. У њихо-
вим аналима и издањима скоро да неће бити ни споменути пра-
вославни Срби, сем у тајним договорима, као на пример “трећину
побити, трећину покатоличити и трећину протерати”. Када и по-
мињу Србе на Балкану у својим књигама, називају их “власима”,
“ускоцима”, “пребјезима”, редовно “шизматицима” и “четницима”,
а никада њиховим правим именом.
Увек је папски Рим усаглашавао тзв. “католичку акцију” са
бечким двором. И када су бечки цареви и гувернери давали
Србима извесне привилегије, давали су их уредбама због “данка
у крви”: да гину бранећи њихове границе од Турака (Сигмундо-
ва 1412, Јована Запоље 1536, Фердинандова 1630, Леополдова 1690,
Марије Терезије 1770, 1777. и 1779, као и уредба краља Мађарске
1868, којом добијају, уз црквену, и школску самоуправу).
Исто као што је једнако јасно и једноставно дотакао суштину
католичења православне Далмације и других српских земаља,
Кијук је на сличан начин објаснио “Књижевни договор” хрват-
ских и српских првака 16. марта 1850. у Бечу као “успон демагогије
папског Рима” и глади злоћудног хрватства за стварањем власти-
те државе од туђих земаља и других народа који исповедају ка-
толичанство и говоре српским језиком, да би отели територије,
народ асимиловали, а веру му поунијатили и покатоличили, а
језик присвојили. “Књижевни договор”, каже Кијук, “представља
и успешно спроведену мисију латинских хришћана који су пос-
ледња три века форсирали изједначавање католицизма и хрват-
ства на нашем тлу” (стр. 126). У ту сврху су били употребљени нај-
ватренији заговорници јужнословенства. “То конкретно значи да
се (уз верски) сада и заједнички језик укључио у идеолошку
методологију по којој један народ има један језик и једну веру”
(исто), а све у циљу ширења хрватства на српске земље. У томе је
водећу улогу имао Штросмајер и Илирско друштво св. Јеронима.
Они су довели оримљену идеологију Илирског покрета дотле да
се замени име Србин именом Илир и предлагали да се сви мусли-
мани у Босни преведу у католичанство, као што су српско ћири-
лично писмо заменили латиничним. Тај проглас “Католичке ак-
ције” допро је до Дрине, а данас прешао и Дрину, и Саву, и Дунав,
и све три Мораве и добрано закорачио Нишавом ка Бугарској,
док на североистоку словенском распарчавају Украјину и излазе
на границу Русије.
Папска курија ће флертовати и са богумилима, и са муслима-
нима, тако да је Босна “пала шапатом” под турску окупацију, са-
мо да би расрбили православну Босну поунутрашњеним хрват-
ством. Босна се снажно опирала, као што се и данас опире, бар
један њен део, да не постане папска провинција. Још је Марво
Орбин писао 1601. о Босни као “Војводству Светог Саве у Босан-
ском Краљевству” (исто). И поред турчења и свих “католичких
акција”, становници Босне “поштују Христа према обреду ис-
точне вере”, сведочи и бискуп Петар Ранзанус 1463, а са којим
жртвама и подвизима најбоље посведочује данашња мученичка и
достојанствена Република Српска са својим утемељивачима и ак-
туелним првацима. Илустративна је историјска паралела папске
принуде Кулина Бана да сазове свенародни скуп на Билином пољу
код Зенице 1203, на коме ће се обавезати, пред папиним легатом
Иваном Казамаријем, да ће “своју монашку заједницу прилагоди-
ти пракси западног монаштва” са присиљавањем председника
Републике Српске, из времена грађанског рата у Босни 1992-1995,
да напусти место председника “српског ентитета у Босни”, а
Сабор Републике Српске да донесе одлуку да је измишљени број
побијених муслимана у Сребреници онолики колики је нареди-
ла бриселска и вашингтонска порта. Дијаментрално различита
времена, прилике и учесници, а скоро идентичан маљ западног
хришћанства без Христа. Два НАТО-бомбардовања Срба крајем
20. века најбоље то потврђују.
Сви сачувани богослужбени рукописи, сви историјски доку-
менти сведоче да су у Босни од памтивека живели Срби, да су
њихови банови и краљеви били Срби, да се најмоћнији од њих,
Твртко I, крунисао на гробу Светог Саве, да су становници Бос-
не, њихови владари (сем оних преверених и збачених!) били у
православној вери, да су све њихове повеље писане на српском
језику и писму.
Римска курија и њен маљ са загребачког каптола не престају
да кривотворе и фалсификују или прећуткују та документа, па
упорно говоре и пишу о њиховој “изворној цркви босанској”, или
да “хрватском глагољицом пишу и у Босни”, о босанским бано-
вима и католицима, а само су покушали да, после Тврткове
смрти, на краљевски престо Босне доведу њговог политички по-
католиченог брата Вука, али су га босански Срби протерали из
Босне. Последњем краљу Босне, Томашу, наклоњеном Риму, папа
обећава преко сплитског надбискупа, да ће објавити булу ако
Турци нападну Босну или Херцеговину. Турци потом и нападну
и покоре Босну, а папа изневери свог штићеника и у народу оста
узречица: “Паде Босна шапатом”.
Кроз све векове и епохе константна је једино политичка идеја
и “католичка акција” римског папства и западног хришћанства
да се прекодрински и прекосавски Срби што више удаље од Срба
из Србије. Чине то на све начине, од мисионарских до бомбар-
дерских акција, а најуспешније преко бескрупулозног, јуришног
хрватства које убија, прекрштава и прогони Србе док им не отме
целу Далмацију, од Босне до Истре, целу Славонију, Барању и
источни и западни Срем, па крећу и на Босну.Свесрдно поду-
пиру ту идеју и сви мисионари, и сви верски, културни и про-
светни покрети, попут Штросмајеровог илирског програма. За-
вод св. Јеронима у Риму, који студијом Богумили и Патарени
екстериторизује Босну из политичке историје Срба, квазинауч-
но патаренизујући је побошњавањем, а онда оримљавањем па
хрватизовањем.
Као енциклопедијска личност, Предраг Р. Драгић Кијук и људ-
ски и интелектуално поштено признаје Хрватима право на на-
ционалну тежњу и политички прагматизам да створе своју
државу и ојачају своју нацију, али им не даје право да то чине
геноцидима над другим народима (Србима, Ромима, Јеврејима и
Италијанима).
Старо лице нове Европе је поднаслов једног поглавља у Кију-
ковој студији Терор папократије, укључене у књигу Хришћанство
без Христа. Њиме Кијук заокружује биографију православнофо-
бичне Европе, која је у свим временим “скраћивала територије
српског народа а папство границе православног света. Те своје
биографије, православнофобичне, као и колонијалне и инквизи-
торске – Европа се никада није ослободила”, ни одрекла, каже
Кијук (стр. 139/140). Он је све своје закључке о ставовима о Босни
поткрепио радовима уважених и српских, и страних, и хрват-
ских аутора, са више докумената, често опречних: Уговор између
босанског бана Матије Нинослава и Дубровника, 1240 (писан ћи-