Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

најбруталније Срба на источној обали Јадрана. Учени кардина-
ли и опати не либе се фалсификовања историје, етничких карти
Европе и Балкана, одрицања словенства тим народима, преоти-
мања њиховог народног стваралаштва, језика, вере. Чине то уце-
нама, прогонством и убиствима, планираним државним закони-
ма и одлукама. Тако је клеро-фашистичка Независна Држава
Хрватска починила геноцид над православним Србима, својим
грађанима, у читавом систему хрватских конц-логора за истреб-
љење Срба, Рома и Јевреја 1941-1945.
Аутор књиге Хришћанство без Христа истражио је конкрет-
не догађаје насилног покрштавања Срба, од уцењивања и прога-
њања до убијања, као и фалсификовања њихове културне баш-
тине кроз све сачуване трагове у документима, новинама, путо-
писима и научним радовима на ту тему. Поглавље Свето чудо-
виште саопштио је у свом предавању О преварама на Коларче-
вом универзитету 19. јуна 1996. поводом стогодишњице објављи-
вања радова бившег дубровачког сјеменештарца Дум Ива Рајича,
сакупљача народних песама, у којима је оптужио Матицу хрват-
ску “за плагијатство, преверавање у политичку изопаченост при-
мењену у науци о књижевности”.
У тексту На знање Матици хрватској Рајич пише да све пес-
ме које је сакупила у Босни и Херцеговини и објавила под насло-
вом Хрвацке народне пјесме, “по етнолошким назнакама, по ју-
нацима који се опевају, по духу и најсавршенијем епском стиху
(десетерцу) несумњиво припадају српском народу, баш као што
’све што до данас добра у књижевности код Хрвата има’ јесте са-
купљено народно ‘српско благо’”, парафразира Кијук Раича (стр.
91). Кијук цитира и Л. Бакотића из књиге Срби Далмације, у којој
пише о насилничком покрштавању деце, уценама, тортури, зло-
чинима, расељавању и верској ксенофобији католичке цркве у
Далмацији. И учени византијски цар Константин VII Порфиро-
генет пише да је словенско становништво Далмације примило
православно крштење у време цара Василија I (867-886). Он тврди
да су српске кнежевине у Далмацији постојале још у време вла-
давине цара Ираклије (610-614). Касније је Млетачка Република
један део далматинских Словена покатоличила. У Аналима Фра-
начког краљевства пише да “Срби држе велики део Далмације”, а
цар Константин VII Порфирогенет лоцира Србе у неретвљанској
области, на острвима Мљету, Корчули, Брачу и Хвару, али и на
северу (који воде порекло од некорштених Срба, названих и Бели),
све до иза Мађарске, “у крају који се кккод њих назива Бојка... Та-
мо су ови Срби од давнина настањени (De administrando imperio
/ Paris, Banduri)” (стр. 92).
Историчар Римокатоличке цркве из ХVIII века, језуита Фарла-
ти, у књизи Ilirycum sacrum (штампана између 1751. и 1809), станов-
ништво око Неретве назива “Genes Serbica”. Фрањевац А. Лулић
пише у књизи Compendi istorico да су Србе око Неретве и у макар-
ском приморју “крстили калуђери послани из Цариграда” око 872.
То су вероватно и разлози што је одлуком на Х сабору у Сплиту 925.
папска црква забранила богослужења на словенском језику, а на
Сплитском сабору 1059. св. Методија прогласила јеретиком и од-
бацила јеванђељско и светоотачко учење православља. Војујућа
папска црква кренула је у освајање територија и душа. Зато Кијук
с правом тумачи историју папске цркве “као историју политич-
ке организације која је религијско осећање (или било које друго
својство) користила као политичко средство. У смислу изопаче-
ног хришћанства зато и треба разумети перманентни репресив-
ни процес на делу јужнословенског Балкана” (стр. 93). Последњи
извор-запис-документ из кога сазнајемо да је православље при-
оритетно у Конавлама јесте из годнине 1444. када то записује
свештеник Божидар Троковић. Исте те године се папа Евгеније IV
жали да је Петар Војсалић “једини кнез католик у Босни”... Кијук
наводи да је то “и разлог што је политички притисак све више
добијао размере следујућег културолошког геноцида, па ће дело
Лудовика Цријевића (1455-1527), Дубровчанина и члана бенедик-
танског реда, бити стављено на Индекс забрањених књига (1734),
само због тога што Римској курији није одговарала верска толе-
рантност коју је овај члан папоцентричне организације заступао
у књизи Commentaria suorum temporum” (стр. 93).
Прозелитизам и верски терор католичке цркве, од Тридент-
ског концила, кроз цео XVII, XVIII и XIX век, систематски трају
у региону Истре, Лике, Крајине, Кордуна, Баније, Славоније, Бос-
не, Херцеговине, Далмације и Боке. Први су покатоличени Срби
у Истри, Пивки, Красу и Драги Винодолској. О томе сведоче опи-
си загребачког бискупа Бенедикта Нинковића из 1639. Најразно-
врснији су начини како је то вршено: од уцена, лажних списа, по-
грдних изјашавања против “православног примитивизма”, преко
корумпирања, убацивања двојних личности у православне ин-
ституције, спречавања напретка у служби на територији Војне
Крајине, давањa повластица и стипендирања талентоване деце,
писања памфлета о “злоћудној психологији православних шиз-
матика” и фалсификовања докумената, до пљачке, прогањања и
убистава, нарочито православних свештеника. Епископ Симеон
Кончаревић бежи у Кијев због тортуре Млетачке Републике, епи-
скоп Герасим Зелић бежи из Далмације у Боку, а одатле у Будим,
где је и умро 1828. године. Епископ далматински Никодим Милаш
стално је у сукобу са властима латинским и под сталном присмо-
тром полиције, а по његовој смрти 1915. у Дубровнику аустријске
власти су заплениле сву његову архиву и рукописе. По окупацији
Београда, Аустрија усељава у овај град 300 моћних немачких по-
родица, међу њима и трговца Јохана Георга Штросмајера из Беча.
Све је ово Кијук пронашао у књизи Љ. Дураковић-Јакшић Србија
и Ватикан (стр. 95).
У XVIII и XIX веку католички папоцезаризам из Рима опре-
дељује се за културолошки геноцид над граничним Србима. По-
јачава се кроатизација, па се у свим католичким списима пока-
толичени Срби преименују у Хрвате. У XIX столећу из државне
канцеларије Аустрије креће идеја о јединственом језику Срба и
Хрвата. Покрећу читав културолошко-идеолошки покрет, тзв.
Илирски покрет, финансиран државним новцем бечког двора, све
ради прозелитског асимиловања православних Срба. Хрвати се
одричу свог кајкавског језика и прелазе на новоштокавски, којим
ће говорити и писати и Анте Павелић, рођен у кући православног
Херцеговца. Тако сва књижевна и културна баштина Дубровни-
ка, Далмације, Херцеговине и Босне, све народне песме настале
у том делу српског народа испеване на српском језику постају и
хрватска културна баштина. Већ почетком ХХ века кроатизирају
све оне, у вери католичкој, који, наводно, говоре тим заједничким
језиком. Тако Хрвати чакавци и кајкавци прихватају српски језик,
што филолози Миклошић и Решетар установљују у својим науч-
ним радовима, а творац “хрватског језика” дословно записује да
вођама хрватског Илирског покрета није ни “на ум пало никада
тврдити да то није српски, већ илирски језик” (Даница хрватска,
1846, бр. 31, стр. 124).
Значи, Илирски покрет није био културолошки покрет, него
политички, идеолошки, смишљен у Риму и Бечу, финансиран
државним новцем ради кроатизације Срба у Аустроугарској
монархији и њиховог удаљавања од Срба у Србији и Црној Гори.
Водили су га бискуп Јосип Штросмајер и гроф Јанко Драшковић,
Чех Људевит Гај, Словенац Јернеј Копитар (цензор за словенску
књигу на бечком двору) и хрватски бан Иван Мажуранић. Када
ни овај политички покрет није потпуно уродио плодом, бан Ма-
журанић ће потегнути државни декрет о забрани српске ћирили-
це, погазивши све оно што је говорио и као песник и као бан при-
ликом потписивања мира са Мађарима, уз уважавајућу помоћ
Срба: “Да се не погађамо као народ хрватско-славонско-српски”.
Забраном употребе ћирилице у Бановини Хрватској погазио је
и ову своју изјаву и историјску истину коју је Иван Кукуљевић
обелоданио: “Овај нам је народ српски у најважнијим временима,
кад смо под аустрокрацијом, латинизмом и германизмом стењали,
нашу чисту народност сачувао” (стр. 95).
Читава плејада великана духа и учености, из редова Срба ка-
толика (Петар Илирикус, са полуострва Пељешац, кардинали –
од првог из V века, до последњег Дум Ивана Стојановића – 1829-
1900, декана дубровачке столне цркве, преводиоца Публија Сири-
јанина, Петронија и св. Августина са латинског на српски,...),
борили су се за српски језик и српско писмо у Дубровнику и Дал-
мацији, али ни тада, као ни данас, брутални “крватски маљ” у ру-
кама папе и ћесара није зазирао ни од једног злочина, па ни од
геноцида над суседним народом, његовим језиком, писмом и
културом. Католички политички и државни планови морали су
се остварити папоцезаризмом латинског Рима и апсолутизмом
германског Беча. Њихов брутални маљ сручио се на главе запад-
них Срба све док их нису побили и прогнали, а остатак покато-