Радомир Батуран

Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

личили. Узалуд је била и витешка борба Дон Јакова Групковића
(1831-1911), професора српског језика у Дубровачкој гимназији, и
његове Српске странке, коју је основао у Дубровнику. Исмејао је
Јосипа Франка у Парламенту окупиране Босне, Херцеговине и
Далмације у Сарајеву бранећи да се српски језик пише латинским
писмом. Хрватски и српски прваци су се изборили да се настава
у јужнословенским школама Аустроугарског царства изводи на
српком језику и писму, али су папа и ћесар наредили да то буде
на “народном језику” (само да не буде назван српким језиком!) и
“обавезно на латиничком писму”. Посланици Парламента Босне,
Херцеговине и Далмације нису то хтели да изгласају, па је ћесаров
и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк позвао председ-
нике странака да им открије државну тајну (свакако под претњом
да је чувају!) да су се ћесар и папа договорили да “хрватство буде
мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан” у Србију
и Бугарску. Блистави ум професора и фрањевачког фратра Дон
Јакова Групковића одговорио му је: “Ха-ха! По Франку је хрват-
ство кљусе на коме Шваба по Босни шета” (Ј. С. Радојичић, Срби
– биографски лексикон). Професор Групковић је због тих речи
отеран у пензију.
И хрватски научник Натко Нодило пише да се у Дубровнику
“од памтивијека говорило српски, како од пучана, тако и од вла-
стеле, како код куће, тако и у јавном животу” (стр. 97). Један од
најстаријих уговора Дубровачке Републике са бугарским царом
Асеном II (1253) писан је такође српским језиком и писмом.
По попису из 1851. и 1857. и аустријске власти су Дубровчане
сврставале у Србе. О српском језику Дубровника посведочавају и
научни радови Јиречека, Стојановића, Јагића и Недељковића.
Злоупотребљено је “употребно југословенство” Срба и Хрвата
и његова кратковидост да се при уједињењу “обавезно призна рав-
ноправност српског народа са народом хрватским”, па су српски
прваци пристали да се донесе Задарска резолуција 1905. да се
Славонија и Далмација припоје Хрватској, каже Кујук (стр. 98).
Ловро Монти, далматински препородитељ, јасно је указао и на
наредбодавца и на извршиоца антисрпске политике у Далмацији.
Он прихвата уједињење Хрватске са Далмацијом само под једним
условом: да се у Далмацији призна “илирско-српска народност”
и да се Хрвати обавежу да неће над Србима вршити похрваћење
(стр. 98). Не само да се истински никада није признала равно-
правност српског народа у Далмацији од стране, прво, Бановине
Хрватске, па Независне Државе Хрватске и Титове Републике
Хрватске, него су Хрвати, предвођени милитантним католичким
фанатицима, после уједињења Далмације и Славоније са Хрват-
ском извршили три геноцида у једном веку: 1914-1918; 1941-1945;
1991-1995. године.
Даље, у поглављу Свето чудовиште, Кијук нотира кратке био-
графске податке о знаменитим Србима Далмације, који су оста-
вили неизбрисиве трагове о бројности српског народа Далмације,
а које нису могли избрисати ни три геноцида извршена над
Србима, ни сва фалсификаторска машинерија “србосјека”: Јован
Бован из Шибеника, учитељ прве народне школе за српску децу;
Никола Милетић, такође из Шибеника, оставио тестаментом 1815.
све богатство за потребе православне цркве (његова задужбина
располагала је са 54945 форинти пред Први св. рат); Никола Тесла
из Госпића, ненадмашни светски научник; барон Лазар Мамула
из Горског Котара, војни инжењер, намесник Далмације; гене-
рал Гавро Родић из Вргин Моста, војни командант, па гувернер
Далмације 1870; барон Франо Гондола-Гундулић (“посветио је
сав свој морални и интелектуални интегритет за враћање сло-
венства и за обнову српства”, али је морао “предати општину гра-
да Дубровника наименованом комесару” аустријском, после чега
је убрзо умро 1899); Спиридон Гопчевић, алијас Leo Brenner (го-
ворио је 13 језика, био је аташе Србије у Бечу, пропутовао је цео
свет: Европу, обе Америке, Сибир, Азију и Африку; по њему је-
дан кратер на Месецу носи име; умро је у Бечу 1936); Љубомир и
Бранко Мицић, који су били са Кордуна, а живели су у Загребу и
напустили га због антисрпског става средине (Љубомир покреће
часопис “Зенит”, у коме окупља авангарду Европе; умире у Пан-
чеву 1971); Бранко Ве. Пољански бежи у Париз, где живи као бард
до смрти, припремио изложбу Савремени париски мајстори 1926;
Божидар Петронијевић из Шибеника (189-1874), “одани члан пра-
вославне цркве”, “није у српству и хрватству назирао два против-
на стожера” (по Рачком), био је српски философ из Граца, прав-
ник из Беча, доктор правних наука из Падове, покретач првог
магазина за грађанско право и први часопис на српском језику
и писму у Далмацији Љубитељ просвештенија 1835, који убрзо
мења име у Српски далматински алманах, а касније у Српско-
далматински магазин, а основао је и Матицу далматинску 1862;
Саво Бјелановић из Ђевске код Задра, књижевник и политичар,
оснивач друштва Јединство за време студија у Бечу, затим новина
Српски лист у Задру који му забрањују па га преименује у Српски
глас, заступник је у далматинском сабору и у бечком парламенту...
(стр. 100-103).
Многе угледне српске породице нестаће у психолошкој и инте-
лектуалној подвојености, прво у унијатству, онда у католичанству,
па у југословенству, тако да ће и своја презимена прилагођавати
средини. Тако ће се сродници Цара Душана, властелини Војинови-
ћи, поседници Гатачког поља, касније владари Захумља и Тра-
вуније, покатоличити у Херцег-Новом и Дубровнику у XVIII ве-
ку, кад ће и име прилагодити вери у Војновићи, а онда нестати
у југословенству. Последњи изданци те славне лозе, Иво и Лујо
Војновић, ту своју подвојеност и смрћу ће потврдити: Иво умире
у Београду 1929, Лујо у Загребу 1951. Мислећи да ће своју психичку
и интелектуалну подвојеност помирити другим преверавањем
у југословенство, умрли су као Југословени, иако су обојица из-
јављивали да су “ништавни потомци славних Војиновића”, али
да “не могу друго да буду него Срби”. Са њима се гаси осећање
и помињање, па и постојање Срба католика у Боки и Далмацији.
Изопачени политичко-верски идеал освајања, наметања и
отимања простора и душа од стране војујуће папске цркве је и
довео до најстрашнија три злочина Хрвата над Србима у Хрват-
ској током логорског XX века. Због тога ће немачки парламента-
рац Јакоб Алтмајер 1953. поднети интерпелацију немачкој влади
и питати је зашто даје азил ноторним хрватским злочинцима –
усташама. У тој интерпелацији Алтмајер закључује: “...светска
историја је регистровала многе крвнике и масовне убице – међу-
тим, ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му
се у кошарама сервирају очи његових жртава. То је био специ-
јалитет Павелића и његових усташа”, Хрвата католика и босан-
ских муслимана (стр. 108). И ово Кијук документује списом Л.
Костића и закључује: “На основу познатих историјских искустава
јасно је да феномен свепреверавања спада у сложен психолошки
процес, као што припада временима растућег хаоса и зла. Овај
вид политичке деспотије појединих црквених организација или
квазихришћанских држава нема никаквих додирних тачака са
слободном вољом или духовном надградњом (...) човеку је дата
слобода у духовној надградњи. Присилно посезање за духом (ка-
ко то на Балкану чине римокатолици од 925. године а Хрвати
спроводећи геноцидне злочине над православним Србима) по-
сезање је за вољом којом би људска сила да завлада небеском.”
(стр. 110-111)

Завереници ћутања
У есеју Порицање истине Кијук се пита већ у поднаслову Космет
или ко пориче србофобију, а онда одговара да су то они исти заве-
реници ћутања који неће ни да обавесте свет о чињеницама да на
Косову и Метохији живе православни Срби, староседеоци, који
имају своју епископију стару 1100 годнина, са 1500 хришћанских
сакралних споменика, које им сада Арнаути руше и темеље фал-
сификују. То су исти они завереници ћутања, а активни освајачи
српских душа и територија источне јадранске обале и залеђа пре-
крштавањем и истребљивањем још од 925. године. Поред сопстве-
ног терора, вековима су се користили турским, млетачким, аус-
тријским, француским, немачким терором над народом тог про-
стора, а најбруталније и најефикасније хрватским и арнаутским
терором. Завереници ћутања прећуткују и своје аутентичне кар-
тографе и историчаре (Dulcreto 1339; Wavasori 1539; Di Val 1663;
Cantelli 1690), који никада Косово и Метохију нису уписивали у
територију Албаније, него увек у централну област Старе Србије,
као изворни део хиљадугодишњег српског духовног простора. А
данас, са завереницима тог ћутања, ударају границе између Срби-
је и Космета, постављајући царине и потписујући уговоре између
Србије и њихове НАТО квази-државе Косово. Папоцезаристи,
илити Европљани без Христа, прећуткују и оно што им је записао

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ]

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026