Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

личили. Узалуд је била и витешка борба Дон Јакова Групковића
(1831-1911), професора српског језика у Дубровачкој гимназији, и
његове Српске странке, коју је основао у Дубровнику. Исмејао је
Јосипа Франка у Парламенту окупиране Босне, Херцеговине и
Далмације у Сарајеву бранећи да се српски језик пише латинским
писмом. Хрватски и српски прваци су се изборили да се настава
у јужнословенским школама Аустроугарског царства изводи на
српком језику и писму, али су папа и ћесар наредили да то буде
на “народном језику” (само да не буде назван српким језиком!) и
“обавезно на латиничком писму”. Посланици Парламента Босне,
Херцеговине и Далмације нису то хтели да изгласају, па је ћесаров
и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк позвао председ-
нике странака да им открије државну тајну (свакако под претњом
да је чувају!) да су се ћесар и папа договорили да “хрватство буде
мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан” у Србију
и Бугарску. Блистави ум професора и фрањевачког фратра Дон
Јакова Групковића одговорио му је: “Ха-ха! По Франку је хрват-
ство кљусе на коме Шваба по Босни шета” (Ј. С. Радојичић, Срби
– биографски лексикон). Професор Групковић је због тих речи
отеран у пензију.
И хрватски научник Натко Нодило пише да се у Дубровнику
“од памтивијека говорило српски, како од пучана, тако и од вла-
стеле, како код куће, тако и у јавном животу” (стр. 97). Један од
најстаријих уговора Дубровачке Републике са бугарским царом
Асеном II (1253) писан је такође српским језиком и писмом.
По попису из 1851. и 1857. и аустријске власти су Дубровчане
сврставале у Србе. О српском језику Дубровника посведочавају и
научни радови Јиречека, Стојановића, Јагића и Недељковића.
Злоупотребљено је “употребно југословенство” Срба и Хрвата
и његова кратковидост да се при уједињењу “обавезно призна рав-
ноправност српског народа са народом хрватским”, па су српски
прваци пристали да се донесе Задарска резолуција 1905. да се
Славонија и Далмација припоје Хрватској, каже Кујук (стр. 98).
Ловро Монти, далматински препородитељ, јасно је указао и на
наредбодавца и на извршиоца антисрпске политике у Далмацији.
Он прихвата уједињење Хрватске са Далмацијом само под једним
условом: да се у Далмацији призна “илирско-српска народност”
и да се Хрвати обавежу да неће над Србима вршити похрваћење
(стр. 98). Не само да се истински никада није признала равно-
правност српског народа у Далмацији од стране, прво, Бановине
Хрватске, па Независне Државе Хрватске и Титове Републике
Хрватске, него су Хрвати, предвођени милитантним католичким
фанатицима, после уједињења Далмације и Славоније са Хрват-
ском извршили три геноцида у једном веку: 1914-1918; 1941-1945;
1991-1995. године.
Даље, у поглављу Свето чудовиште, Кијук нотира кратке био-
графске податке о знаменитим Србима Далмације, који су оста-
вили неизбрисиве трагове о бројности српског народа Далмације,
а које нису могли избрисати ни три геноцида извршена над
Србима, ни сва фалсификаторска машинерија “србосјека”: Јован
Бован из Шибеника, учитељ прве народне школе за српску децу;
Никола Милетић, такође из Шибеника, оставио тестаментом 1815.
све богатство за потребе православне цркве (његова задужбина
располагала је са 54945 форинти пред Први св. рат); Никола Тесла
из Госпића, ненадмашни светски научник; барон Лазар Мамула
из Горског Котара, војни инжењер, намесник Далмације; гене-
рал Гавро Родић из Вргин Моста, војни командант, па гувернер
Далмације 1870; барон Франо Гондола-Гундулић (“посветио је
сав свој морални и интелектуални интегритет за враћање сло-
венства и за обнову српства”, али је морао “предати општину гра-
да Дубровника наименованом комесару” аустријском, после чега
је убрзо умро 1899); Спиридон Гопчевић, алијас Leo Brenner (го-
ворио је 13 језика, био је аташе Србије у Бечу, пропутовао је цео
свет: Европу, обе Америке, Сибир, Азију и Африку; по њему је-
дан кратер на Месецу носи име; умро је у Бечу 1936); Љубомир и
Бранко Мицић, који су били са Кордуна, а живели су у Загребу и
напустили га због антисрпског става средине (Љубомир покреће
часопис “Зенит”, у коме окупља авангарду Европе; умире у Пан-
чеву 1971); Бранко Ве. Пољански бежи у Париз, где живи као бард
до смрти, припремио изложбу Савремени париски мајстори 1926;
Божидар Петронијевић из Шибеника (189-1874), “одани члан пра-
вославне цркве”, “није у српству и хрватству назирао два против-
на стожера” (по Рачком), био је српски философ из Граца, прав-
ник из Беча, доктор правних наука из Падове, покретач првог
магазина за грађанско право и први часопис на српском језику
и писму у Далмацији Љубитељ просвештенија 1835, који убрзо
мења име у Српски далматински алманах, а касније у Српско-
далматински магазин, а основао је и Матицу далматинску 1862;
Саво Бјелановић из Ђевске код Задра, књижевник и политичар,
оснивач друштва Јединство за време студија у Бечу, затим новина
Српски лист у Задру који му забрањују па га преименује у Српски
глас, заступник је у далматинском сабору и у бечком парламенту...
(стр. 100-103).
Многе угледне српске породице нестаће у психолошкој и инте-
лектуалној подвојености, прво у унијатству, онда у католичанству,
па у југословенству, тако да ће и своја презимена прилагођавати
средини. Тако ће се сродници Цара Душана, властелини Војинови-
ћи, поседници Гатачког поља, касније владари Захумља и Тра-
вуније, покатоличити у Херцег-Новом и Дубровнику у XVIII ве-
ку, кад ће и име прилагодити вери у Војновићи, а онда нестати
у југословенству. Последњи изданци те славне лозе, Иво и Лујо
Војновић, ту своју подвојеност и смрћу ће потврдити: Иво умире
у Београду 1929, Лујо у Загребу 1951. Мислећи да ће своју психичку
и интелектуалну подвојеност помирити другим преверавањем
у југословенство, умрли су као Југословени, иако су обојица из-
јављивали да су “ништавни потомци славних Војиновића”, али
да “не могу друго да буду него Срби”. Са њима се гаси осећање
и помињање, па и постојање Срба католика у Боки и Далмацији.
Изопачени политичко-верски идеал освајања, наметања и
отимања простора и душа од стране војујуће папске цркве је и
довео до најстрашнија три злочина Хрвата над Србима у Хрват-
ској током логорског XX века. Због тога ће немачки парламента-
рац Јакоб Алтмајер 1953. поднети интерпелацију немачкој влади
и питати је зашто даје азил ноторним хрватским злочинцима –
усташама. У тој интерпелацији Алтмајер закључује: “...светска
историја је регистровала многе крвнике и масовне убице – међу-
тим, ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му
се у кошарама сервирају очи његових жртава. То је био специ-
јалитет Павелића и његових усташа”, Хрвата католика и босан-
ских муслимана (стр. 108). И ово Кијук документује списом Л.
Костића и закључује: “На основу познатих историјских искустава
јасно је да феномен свепреверавања спада у сложен психолошки
процес, као што припада временима растућег хаоса и зла. Овај
вид политичке деспотије појединих црквених организација или
квазихришћанских држава нема никаквих додирних тачака са
слободном вољом или духовном надградњом (...) човеку је дата
слобода у духовној надградњи. Присилно посезање за духом (ка-
ко то на Балкану чине римокатолици од 925. године а Хрвати
спроводећи геноцидне злочине над православним Србима) по-
сезање је за вољом којом би људска сила да завлада небеском.”
(стр. 110-111)

Завереници ћутања
У есеју Порицање истине Кијук се пита већ у поднаслову Космет
или ко пориче србофобију, а онда одговара да су то они исти заве-
реници ћутања који неће ни да обавесте свет о чињеницама да на
Косову и Метохији живе православни Срби, староседеоци, који
имају своју епископију стару 1100 годнина, са 1500 хришћанских
сакралних споменика, које им сада Арнаути руше и темеље фал-
сификују. То су исти они завереници ћутања, а активни освајачи
српских душа и територија источне јадранске обале и залеђа пре-
крштавањем и истребљивањем још од 925. године. Поред сопстве-
ног терора, вековима су се користили турским, млетачким, аус-
тријским, француским, немачким терором над народом тог про-
стора, а најбруталније и најефикасније хрватским и арнаутским
терором. Завереници ћутања прећуткују и своје аутентичне кар-
тографе и историчаре (Dulcreto 1339; Wavasori 1539; Di Val 1663;
Cantelli 1690), који никада Косово и Метохију нису уписивали у
територију Албаније, него увек у централну област Старе Србије,
као изворни део хиљадугодишњег српског духовног простора. А
данас, са завереницима тог ћутања, ударају границе између Срби-
је и Космета, постављајући царине и потписујући уговоре између
Србије и њихове НАТО квази-државе Косово. Папоцезаристи,
илити Европљани без Христа, прећуткују и оно што им је записао