Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

О језуитским методама крсташа бележи Никита Хонијат још у
првим деценијама после раскола 1095, када “свети” папини крста-
ши, латински, католички европски витезови, освајају Солун:
“Нису помагале ни прошње ни жалбе; мач је све и свакога дохва-
тио... Узалудно су се многи приклањали у цркве, узалудна је била
и нада под светим иконама. Варвари они, помешавши божанско
са човечанским, нису зазирали ни пред светим местима... Иконе
Исуса Христа и Његових угодника, газили су ногама... скакали
на свети престо, пред којим се клањају и сами анђели, и ту играли
певајући најразвратније песме, а затим каљајући својом нечи-
сти свето место...” (стр. 158). Крсташи су овакве своје бестијалне
ратове наставили до данас, само што су мачеве заменили баца-
чима пламена, напалм-бомбама, ракетама, бомбама пуњеним
“осиромашеним уранијумом” и – атомским бомбама које бацају
из невидљивих авиона и спаљују читаве градове, државе и народе
– милионе људи!
Хрватски “хришћански витез”, поглавник Павелић, у својој
држави НДХ – држави система конц-логора – држаће у својој
председничкој канцеларији кошару ископаних очију српске деце
које ће му фратри-сотоне донети као ратни трофеј из хрватских
конц-логора за српску децу, а амерички председници Клинтон и
Буш ће у наше дане бомбама разнети и градове и људе древних
Багдада и Ирака, док ће њихови војници мокрити по лешевима
које су, у огромном броју, сваког дана остављали по улицама и
својим тајним затворима свуда по свету, а онда тражити од Ме-
ђународног суда правде да њихови војници буду недодирљиви
баш онако како је Први ватикански концил прогласио папу не-
погрешивим.
У свим ратовима на Балкану конце је повлачила папска рука и
актуелна империја. Јер, дволични Рим је од почетка византијски
Балкан сматрао својим феудом и настојао да га поседује по
сопственој вољи. Папини клерикални бојовници имали су илу-
зије о свемоћи и у њој незамисливе злочине починили. О њима
Кијук пише и објашњава методе, генезу, узроке и последице зло-
чина војујуће папске цркве у свету, а нарочито на Балкану, над
православним народима, посебно српском као првом суседу. О
томе детаљно говори средишње поглавље Терор папократије
Кијукове књиге Хришћанство без Христа.

Европа и Срби
Кијук започиње ово поглавље брилијантним уочавањем када и
где је започео сусрет Европе и Срба које оставља гротескну сенку
и дубоку побуну духа народа српског када данашња Европа не
признаје, сем сатанизацијом, Србе. Ево тог почетка:
“Тамо где се нико не рађа, а живот вечно траје, започео је тра-
јан сусрет српског православља са Европом, у Хиландару, на Све-
тој Гори. Тај сусрет ће бити врло плодоносан и они који се баве
историјом уметности знају да једна од најутицајнијих школа за
портрете у историји Европе – Пизанска школа – која свој врхунац
достиже 1280. године, дугује своју уметност оним импозантним
Богородичиним ликовима и портретима рађеним у манастиру
Хиландару. Биће то, чини нам се, и разлог да сусрет српског
православља и Европе допринесе и ближим односима и интере-
совањима Европе за Србију. То је и разлог што и највећи Европе-
јац, Данте Алигијери, у одељку Рај своје Божанствене комедије,
у 19. поглављу а 140. стиху помиње српски народ и краља Милу-
тина” (стр. 174). Посредством Растка Петровића додајемо и ми да
ће то бити и разлог што ће овај славни уметник и праведољубац,
који се први наругао папиној “непогрешивости”, изабрати да се
скрије међу избеглим Србима у Италију после Косовске битке и
губавцима од папине анатеме и његове инквизиције, на које је,
такође, папа био бацио анатему.
У своме (имам ли право овде рећи?) полувековном бављењу
књигом, првенствено српском, нико ме пре Кијука не научи да
се Европа примајући хришћанство оправославила, “јер евопски
народи су крштавани изворним хришћанством, значи право-
славним хришћанством. Али тај процес се није одвијао нити у
два смера до пуноће, нити на корист византијске цивилизације и
византијског центра који ће се држати Христових завета” (исто).
Од раскола 1054. римска црква, папска црква, кренула је корис-
носним, интересним доградњама и надградњама примамљивим
новатаријама, те се тако није могла христијанизовати у целости.
Овде Кијук лаконски поентира: ”Европа се охристовила али се
никада није ухристовила” (стр.175).
Папска црква је кренула путем ограничавања хришћанске
философије практичним, сврсисходним, политичким програми-
ма, а дух се не може организовати ни прагматично ни политички,
а да притом остане слободан људски дух. На тај пут безнадних
новачења кренула је и актуелна Српска православна црква и то је
један од значајних разлога што су и српски дух, и српско друштво,
и држава данас посрнули.
Ову тезу ће Кијук поткрепити већ својим пословичним доку-
ментовањем. Одлуке црквених сабора и њихово укидање доку-
ментује:
– књигом св. Јована Дамаскина Извор сазнања;
– философским списима Јована Скота Еригена;
– учењима Максима Исповедника;
– књигама Генедија Сколарија и његовим преводом Томе Ак
винског и коментарима Аристотелових дела...
Српски православни философ Кијук све то чини дубљим про-
мишљањем и са бољим осећањем духа времена и духа народа
поробљивача и поробљених него и један актуелни европски и
амерички мислилац идеологизоване свести. Актуелне “евроат-
лантске” мислиоце захватила је зелено-златна грозница долара
и евра, па неће, не смеју или не могу да наслуте највеће искушење
пред којим се нашао савремени свет: тотални рат и тотално
уништење. Слободни мислилац, какав је Кијук, уочава да је овај
свет у коме живимо толико усавршио технологију зла – рата – да
може да уништи сам себе. Зато се наш философ пита:
“Шта је то онда за српски народ, после процеса сатанизовања,
важно у заједничком корачању са Европом?” (стр. 176). Кијук не
каже “у корачању према Европи”, него наши скудоумни полити-
чари узвикују ону глупаву паролу: “Европа нема алтернативу!”
Ми корачамо са Европом најмање миленијум, а они открили да
то тек сада чинимо.
Овде ћемо парафразирати Кијукове одговоре на постављено
питање:
– Не треба идеализовати ни један политички систем, па ни де
мократски, иако кроз историју идеја и политичких доктрина
није било успешније од демократске;
– И Поперова доктрина “отвореног друштва” значајна је за
спречавање тираније над појединцем и колективитетима,
али су сва друштва 19 НАТО-држава које су бомбардовале
Србију у Европи бомбама “пуњеним осиромашеним ура-
нијом” била тиранска када то нису спречили – следствено:
не треба идеализовати ни Поперово учење;
– Србија не треба да се залаже ни за демократско, ни за отво-
рено друштво, него за здраво друштво које ће градити из
богате српске духовне и културно-политичке традиције, а то
је – здраво хришћанско православно друштво;
– Не можемо се бранити незнањем од свих патологија којима
је свет изложен “у хаосу царства осредњости”, него морамо
спознати и објаснити да бисмо се могли борити против њих.

На даље се не да парафразирати Кијук па ћемо га морати цити-
рати: “Императив је стога у залагању за здраво друштво, јер је
идеја о здравом хришћанском и православном друштву једини
прави допринос на корист велике фамилије европских народа.
Изворно-хришћанска начела, наиме, представљају одбрану од
друштвене патологије, виртуелне стварности и зацареног меди-
окритетства. А то, онда, значи да за разлику од капиталистичког
дужничког ропства, популистичке либералне кретенократије и
социјалног дарвинизма (односно похлепе, престижа и профита)
– здраво друштво успоставља хуманистички модел, па тако и од-
брану од друштвене патологије” (стр. 177).
Као философ који се пола столећа бавио српском књижевнош-
ћу и језиком, Кијук ни у овој књизи није заобишао ове области
духовног жевота свог народа. Високо је носио језичку заставу од
умне српске богиње језика, Исидоре Секулић, која је говорила
да је “језик дом народа”, до свог досега да је “језик саборна кућа
једног народа” (стр. 178). Кијук овде истиче да је посебно важно
знати у међународним протекторатима какве су све створене
јужнословенске назови државе, да су оне све настале на срп-