Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

рилицом); Антун Сорго-Соркочевић, Origine et chute de l’ anciene
Republique de Raguse / Постанак и пропаст некадашње Дубро-
вачке Републике, Париз, 1839; Анте Кузмић, Посланица Далмати-
нцима, 1861; Фрањо Рачки, Богумили и Патарени, 1869/70; др
Васо Глушац, Средњовековна босанска црква, 1924; Драгољуб
Драгојловић, Богумилство на Балкану и у Малој Азији (I и II,
1974. и 1982) и Кристјани и јеретичка Црква босанска 1987; Томо
Басиљевић / Thomas Bassegli ...
Кујук је посветио једно поглавље у својој књизи Хришћанство
без Христа и експанзији ислама у Босни. Слично као што су пра-
вославни Срби у Босни бежали од насилничких мађарских уни-
јата и приклањали се римским и млетачким католицима пос-
ле уласка Турака у Босну, многе угледне српске породице при-
бегавају исламу: Скендер-бег Михајловић, Синан-паша Боро-
винић, Ахмед-бег Вранешевић, Мехмед-бег Обреновић... Турци
исламизују Србе и у Славонији, па је сеоба била на обе стране:
прво Срби из Босне беже у Славонију, а касније из Славоније у
Босну. Поготово су те миграције биле честе и на више страна када
Аустроугарска ствара војне крајине дуж своје границе са Турци-
ма. Суочавајући се са једностраним приказивањем исламизације
Босне и Славоније, Цвијићеви научни радови свакако су помог-
ли Кијуку да формулише овакве закључке. Младен Лорковић, у
књизи Народ и земља Хрвата, види стару хрватску границу на
Дрини, иако она никада тамо није била, сем у време Павелићеве
клеро-фашистичке НДХ. Кијук супротставља и “културни гено-
цид” хрватских власти у свим добима (избацивање назива Србин,
српског православног исповедања, српског писма ћириличног...)
мудром поступку мађарског краља Матије Корвина, који за ди-
пломатски језик узима српски, или турских султана, од Мурата II
до Сулејмана II, који у државној канцеларији Велике порте кори-
сте српски језик и писмо.
Ослобађањем од Турака, а отимањем од српског народа, Бос-
на се поклања Аустроугарској Монархији да влада њоме. А зна се
како свака империјална сила влада: принципом “завади па вла-
дај”. Пошто им владање није ометало хрватско католичанство,
Аустрија је учинила све да за њега веже босанске муслимане и да
их, удружене са Хрватима, усмери против Срба. И тако удружени,
неофитско муслиманство и конвертиторско католичанство, иако
на различите начине, дочекали су и Први и Други светски рат, у
којима ће, удружени у злочину, геноцидно настојати да униште
Србе у Босни и Херцеговини. Тако ће се и Срби муслиманске ве-
роисповести и Срби католици, уз оно мало Хрвата католика у
Босни и Херцеговини, уцелинити у верско муслиманство и наци-
онално Хрватство, који јачају њихову везу историјским верским
прагматизмом и интелектуалним муслиманским елитизмом, који
се од почетка XX века национално освешћиовао као хрватство.
“Зато се може закључити да латинско хришћанство није успело да
поунијати православну Босну, али је успело да политички олати-
ни муслимане у Босни”, каже Кијук (стр. 145).
До овог закључка Кијук је дошао ишчитавањем опречних бо-
санских аутора: исусовца из Славоније Фрања Ксавера Пејаше-
вића, Historia Serviae seu colloquia XIII de statu regni et religionis
Seviae ab exordio ad finem sive a saeculo VII ad XV, исувише ствар-
не антисрпске радње сарајевског жупника фра Грге Мартића и
аустроугарског “краља од Босне” Бењамина Калаја, мађарског
племића, који ће 1881. забранити учење српске историје, што ће
касније наставити Мачек у, још увек југословенској, Бановини
Хрватској, а геноцидом довршити клерофашиста Анте Павелић
у НДХ. Нажалост, понавља се то и данас од стране европских
колонијалних управника у Босни.
Све историје Далмације, Хрватске и Славоније прожима иста
политичка идеја Ватикана и Европе: како потиснути Србе. Како?
Мисионарским превођењем у католике; забраном учења српске
историје; забраном српског писма; погромима над Србима у свим
ратовима: од вешања на сарајевским улицама 1914, преко јасено-
вачког система хрватских конц-логора за истребљење Срба, Ро-
ма и Јевреја 1941-1945, до најновијег уништавања 2000 српских
села у Босни и Херцеговини од стране босанских муслимана и
Хрвата потпомогнутих америчким и европским НАТО-бомба-
ма, пуњеним “осиромашеним уранијумом”. Западни хришћани
Европе (без Христа!) вековима су спречавали уједињење Срба и
врло успешно су балканизовали Балкан разбијајући га на мале
државе. Не може се ни побројати сва инфантилна европска ек-
вилибристика како што више да удаље Србе једне од других, како
да их што више униште, како да што успешније њима владају
самопорицајући и европеизирајући их. Колико има нечасности
у тој политици најбоље потврђује етички витез хуманистичке на-
уке код Хрвата, академик Ватрослав Јагић, у писму Фрањи Рачком
4. новембра 1876. Наиме, Рачки је организовао хрватску универ-
зитетску омладину на загребачком свеучилишту да издају про-
кламацију којом еуфорично подржавају турску војску која је кре-
нула да угуши Херцеговачки устанак у Босни и Херцеговини. У
том писму Јагић каже:
“По свој прилици су Турци окуражили што је хрватска ака-
демска младеж издала своју фамозну прокламацију. Ја бих се сти-
дјео бити сада професором загребачког универзитета, из среди-
не којега могаше изаћи на свијет ова глупост” (Ватрослав Јагић,
Спомен мојега живота).
Ватикан, Енглеска, Аустоугарска и Европа “балканизују Бал-
кан” и тако што остављају Турској и Свету Софију за џамију, и
Цариград за престони Истанбул, жртвујући потпуно Јермене, а
делимично и Грке и Бугаре, остављајући Турској у посед Босфор
и Једрене као исламску чељуст и чизму на Балкану да Руси не би
изашли на Балкан, или да се не повампири изворна грчка пра-
вославна сила. И на југозападном Балкану Ватикан, Аустрија и
Енглеска (исти актери!) жртвују српски и цинцарски народ и
стварају свим империјама поузданију албанску државу, а данас и
отимају од Срба и Арнаутима поклањају другу албанску државу,
тзв. “Косова”. Припремили су све између два светска рата да Хит-
лер олако разбије Југославију и да створи његову сателитску, кле-
ро-фашистичку НДХ, која ће извршити најбруталнији геноцид
над својим грађанима Србима, Ромима и Јеврејима и побити их
око милион у јасеновачком систему хрватских конц-логора, међу
којима ће имати и конц-логор за децу (а нису га имали ни Дахау
ни Аушвиц!), у коме ће побити 130.000 деце. “Хришћанска Европа
без Христа” и фашизоидна Америка ни до данас неће признати
да је то био геноцид! И што је најстрашније, све ће то прећутати
папска црква и “хришћанска” Европа и Америка и данас настави-
ти да фалсификују и лицитирају број побијених мученика у
хрватским логорима смрти!
Ни толики злочини почињени у монструм-држави Хрватској
1941-1945, уз директно учешће папске цркве, са документованим
злочинима, са нареченим актерима, са именима и чиновима
световним и духовним (папа, кардинала, надбискупа, бискупа,
опата и фратара) није био довољан разлог католичкој цркви да
се заустави и више не срља у злосрећно истрошеним идејама ис-
торијских искушења освајања туђих територија преко масовног
убијања недужних цивила другачије вероисповести, па ће се она,
са истом страшћу и подмуклошћу, поновити у Хрватској и Босни
у другом разбијању Југославије 1991-1992. и дотуцању “скраћене
Југославије” 1999. Исти су програми и методе, само су актери
нови клеро-фашисти. Уместо папе Пија II, Јован Павле II; уместо
надбискупа Степинца, надбискуп Кухарић; уместо Павелића,
Туђман; уместо Будака, Главаш; уместо фра-Сотоне – Сотонина
“вампирска деца”...
Историја Срба у Хрватској најбоље илуструје антисловенство
и православнофобичност папске цркве. Јездећи својим крвавим
путем тираније одмах после раскола хришћанске цркве 1054. го-
дине, римска црква је ударила и мачем и маљем по западносло-
венским земљама. Наставила је већ 1095. великим крсташким ра-
товима, који никада више нису престали нису. Вођена лажљивим,
али врло бруталним језуитским методама, католичка црква је
хушкала и склапала политичке, чак и војне савезе увек са најјачим
империјама: франачком, млетачком, аустроугарском, францу-
ском, енглеском, па са фашистичком Немачком, све до данашњег
савеза са неофашистичким САД, ЕЗ и НАТО-савезима. Ако пра-
тимо фамозну историју католичке цркве и све њене језуитске
методе у освајању и отимању и душа и народа и територија, онда
ћемо разумети одлуку Првог ватиканског концила 1870, који па-
пу оглашава божанством, човекобогом. На истом је трагу “непо-
грешивих” и условљавање САД да ће признати Међународни суд
ако унапред ослободи одговорности све америчке војнике и офи-
цире који учествују у свету у тзв. “мировним мисијама”. Већ данас
се свет осведочио да где год дођу да “обезбеђују мир” амерички
војници, тамо започињу грађански ратови, помор цивила и рас-
турање државе, уз обавезне фашизоидне злочине америчке војске.