Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана

ском језичком простору, на коме се данас српском народу “по-
ништавају трагови националног идентитета”. Језик јесте један
од најпоузданијих трагова његовог народа, а данас га потире
америчко-европска сила преименујући српски језик у четири је-
зика: српски, хрватски, босански и црногорски. Сви историјски
документи говоре да на тим подручјима живе Срби и говоре
јединственим српским језиком, само различитих дијалеката. По-
зива се на Вука Караџића који је говорио да нити има Срба који
нису штокавци, нити има штокаваца који нису Срби. Између
мноштва докумената који ову Вукову тврдњу потврђују, Кијук
издваја два најекспицитнија: Повељу Дубровчанима босанског
бана Котромановића из 1333, у којој изричито каже да он пише
српским језиком, и документа из 1234. и 1434. босанског бана
Матије Нинослава и босанског војводе Јураја Војиславића који, у
размаку од два века, такође кажу “да су њихови поданици Срби
и да они владају српским народом на својим територијама у
Босни (стр. 178). На крају трактата о језику Кијук наводи пример
Дејтонског споразума, у чијој преамбули стоји да је написан на
четири језика, “босанским, српским, хрватским и енглеским”, и
толику памет евро-америчких идеолога иронично приписује њи-
ховом “убрзаном курсу из ступидологије” закључујући да је не-
допустиво преименовање језика. Зато се ни енглески у Америци
не назива “америчким”, нити у Аустралији “аустралијским”, као
што се ни португалски у Бразилу не зове “бразилским” (стр. 179).
Папско тријумфално хришћанство иде из једног патолошко-
политичког стања у друго. Кијук наводи случај Наполеона, који је
прво 1804. довео папу да га крунише за цара, а онда га ставио у за-
точеништво од 1809. до 1815. да му не ремети својом тријумфалном
политиком католичке цркве његову тријумфалну политику у
походу за освајање света. Ово показује како су и папска и импе-
раторска политика тријумфалистичке и понекад ривалске, иако
су папе увек склапале савезе са најјачим империјама у свету. Да се
ово више никада не би поновило, војујућа папска црква узвраћа
ударац и доноси енциклику о непогрешивости папе 1870.
Насупрот начелу тријумфализма, Кијук предлаже начело хар-
моније, на коме почива здраво хришћанско православно друшт-
во, за које се он залаже. Јер, “Царство Христово није царство по-
литичке слободе, него духовне слободе” (Никодим Милаш). На
крају овог трактата о језику Кијук размишља о политичкој слобо-
ди као манипулативној слободи и пита се: “Ко је слободан у Напо-
леоновом тријумфализму, Хитлеровом новом светском поретку,
Стаљиновом интернационалном гулагу, Бушовом империјалном
лихварству итд?” И одговара стиховима Бертола Брехта, који је
још 7. априла 1941. предвидео америчко утеривање демократије
бомбама и тенковима јер је политичка слобода манипулативна:

“Твој нос штрчи из тенка
И тражи где је нафта.
Тада си нањушио нашу земљу.
Позвао си наше главешине.
За два-три дана
Продаше нас теби
За шиваћу машину и три гроша.”

Нећемо даље расправљати о Кијуковој књизи Хришћанство без
Христа, иако је он у другој половини књиге написао брилијантне
есеје: Постниколајевска Европа, Постхуманистичка Европа, Тео-
хуманизам и патохуманизам, Суноврат разхристовљене алијансе,
Конвертитско успење и пад (Амерички сребренички мит), Пори-
цање жртве (Председник у геноцидном кључу), Хашка конквиста,
Прозелитска антиисторија и Доусавршавање Европе. Остаћемо
на овим Брехтовим стиховима, којим је Кијук документовао и
постниколајевску, и постхуманитичку, и Европу без Христа. Не-
ко је рекао да су “песници со земаљска”. На овом месту просуо је
европски песник Брехт ту суштаствену со на живу рану његове и
наше Европе.