Кустос Mезезија бележи (Роман у наставцима, глава 1. и 2.)

ковати за бетонске подове и камене зидове и буџаке подрума и
тако заштитити да не искоче у помамну тутњаву и рику напољу.
На његовом лицу, ни на било ком делу повијеног тела над ру-
кописом, ни трага од панике. Тек касније на настављеном ру-
копису примећује се извесна промена у облику слова и ритму
синтаксе. Смирена реченица хртонике пребрзо прелази само у
тезе које ће касније, ако зло претраје, разрађивати. Из тих теза
ипак одсијавају претапајуће слике из историја силне Византије,
Велике Јерменије, мале Зете и Рашке, у опсеној свести кустоса
док се све руши и гори око музеја.
“– Муавија пустоши Јерменију 645;
– Василије Коњ, царев коњушар, Јерменин, долази на
пријесто Византије и постаје Василије Други, оснивач маке-
донске династије;
– Василевс Лав Јерменин и арабљанско пустошење Византије;
– Легенда о три ратна друга: Лаву Јерменину, Михаилу
Аморејцу и Тому Словену;
– Јован Цимискија извештава свог пријатеља, јерменског
краља Ашоту Трећег о својим великим побједама над Сараце-
нима у Феникији, Палестини и Сирији 976;
– Немири у Јерменији после смрти краља Гогика 1020…”

Сваки пут када снесем у подрум одабране музејске пред-
мете, тачно по списку, нашараном старачком калиграфијом,
који ме је сваког јутра чекао на столу кустоса Антонија, погле-
дам преко његовог рамена у ове тезе утопљене у зелено-бијелој
ширини великог листа стоног подсетника, сада наслоњеног на
најшири стећак из Родопоља, како бих се увјерио да то нијесу
опет неки додатни спискови музејских униката које ћу морати
кркачити са спрата у подрумске просторије. Данас снесох све
налазе из Родопољске некрополе у Херцеговини, сједох да се од-
морим на један саркофаг иза Мезезијиних леђа. Камен зацијука.
Примијетих да је поклопац пукао на два несразмерана дијела, си-
гурно од јутрашње детонације јер смо га јуче лифтом ту свукли
здрава и права.
То цијукање из каменог сандука подсјети ме на шкрипаво
шапутање старчевог гласа кад сам га прије овог несретног
рата посјетио болесног у његовој кући, ту иза музеја на Вил-
соновом шеталишту. Тада ми је кустос Мезезија ишапутао, у
повјерењу, сљедеће:

“Фрањевачки учевњаци, вјековима, врло вјешто, крили су да
су ови стећци пронађени у православним црквиштима, сви до
једног. Зато је вјероватније да су под њима сахрањивани српски
средњовјековни феудалци, властела и православни свјештеници,
а не богумили или патарени, како католици и новији мусли-
мани радије говоре. А знаш ли зашто? Дабоме да не знаш. Сви
медитерански градови-државе, па и наш Дубровник, били су
већ донијели законе да се не смију продавати хришћани као
робови. А Дубровник је био велика тржница робљем. А одакле
су добављали дубровачки трговци робље него из захумског и бо-