Кустос Mезезија бележи (Роман у наставцима, глава 1. и 2.)

Ево, то вам читам и снимам на магнетофону у каменом
гробу из Родопоља у подруму Земаљског музеја у Сарајеву док и
мене и овај саркофаг не прекрати ракета зараћених милиција
и војски, муслиманских, српских и хрватских, или пристигли
мухаџедин из Авганистана. Елем, сведочим из овог гроба оно
што кустос Антоније Мезезија биљежаше мјесецима на овом
џиновском подсјетнику.

ГЛАВА ПРВА
Кустос Мезетија бележи
“Послије свирепог обрачуна Цара Констанса Другог са папом
Мартином, Максимом Исповједником (вођом православне
опозиције у Византији) и својим братом Теодосијем (кога је на-
силно замонашио, само годину дана раније, да би га тако удаљио
од пријестола), изби велико незадовољство у Константинопоису.
Висока властела, подржана православним епископима и пап-
ским поклисарима, узбунила је грађане против омраженог цара.
Констанса Други искористио је то само као повод да оствари
ранији наум и пресели своју резиденцију из Цариграда у Сира-
кузу, јула мјесеца Господње 663. године, по новом календару. Зад-
ржава се две недјеље у Риму и тако постаје први василевс силне
Византије који се повратио у Рим. Мала Сиракуза није могла да
издржава царски двор и његову војску па су угледне јерменске
и грчке породице припремиле заверу против Цара. Највјернији
његов слуга убија га у купатилу 15. септембра 668. године. Власт
узурпирају завјереници, уз помоћ војске. Проглашавају за Цара
наваркоса Мезезију Јерменина. Казнена експедиција равенског
егзархара убрзо стиже, угуши устанак и заробљава заверенике.
Цар узурпатор Мезезија и његови заробљеници погубљени су у
Сиракузи почетком 669. Мемезијини синови бјеже на царским
лађама кроз Отрантска врата у воде Јадрана и Јона…”
Оронули кустос Антоније Мезезија фантазмагорич-
но оживљава легенду и историју својих предака у подруму
Земаљског музеја у Сарајеву док зарећене милиције и војске трију
закона истога народа (православног, католичког и исламског)
својим савременим артиљеријама разарају град. Гранатирање
узурпираних објеката од стране све три, тамобош конфесионал-
не, територијалне одбране. Започело је 6. априла 1992. године
а, ево, данас, на Видовдан, нису поштеделе ни Земаљски музеј.
Лелуја и трепти светлост воштаница по најдрагоцјенијим ек-
спонатима из илирске, римске, византијске, српске, богумилске,
фрањевачке и турске збирке, који су први ту у подрум склоњени
(по строгој селекцији кустоса Антонија). Воштанице, некако
заштитнички, светлуцају као да по њима балсам разливају.
Муњевити бљесак, иза кога груну стравична експолозија, па-
нично смени то лелујаво милопомазање урнебесним рушењем и
ломљавом. Антоније само укочи свој безазлени старачки поглед
из даљине и њим обли одабране предмете као да их жели за-